Radikalno-invazivna sonična terapija na 130 decibela ili zvučna tortura za mazohiste i ludake. Religiozni obred ili umetnički performans. Raskošni i složeni muzički pejzaž ili neartikulisana buka i jeftini minimalizam. Viša umetnost i avangarda ili jeftini trik i prevara.

Toliko se pitanja i paradoksa nameće oko imena sastava Sunn O))), toliko oštrih polemika, kako među muzičkim kritičarima, tako i među publikom, da se prirodno postavlja pitanje – zašto baš oni i oko njih? Pa, prosto rečeno, zato što su najveći u svom žanru – imaju najveće sledbeništvo i uticaj na sceni, nesamerljiv i nesaglediv, uprkos krajnje nepristupačnom zvuku kome je prirodno mesto u najmračnijem podrumu undergrounda.

Međutim, kada bilo koji izvođač usred radne nedelje napuni do kraja prostor reda veličine kluba Dragstor, na mestu prostrane bivše klanice, sa paprenom cenom karte i još paprenijim merčom za kojim se posetioci doslovno otimaju, i šleperom koji nosi njihovu opremu – to više nije ni underground, ili je u najmanju ruku elitni underground.

I tu dolazimo do još jednog spornog termina, sa svim njegovim paradoksima. Ako ste strastveni obožavalac ovog benda i branilac njihove estetike, vrlo lako vas neko može optužiti upravo za elitizam, pretencioznost i snobizam, uprkos paradoksu da je sama muzika bazirana na dadaističkoj, antiumetničkoj i antielitističkoj premisi. Što je još i bolja varijanta nego da vas optuže da ste glupi i da je muzika benda Sunn O))) čisto smeće.

Na sva ta pitanja i sve te paradokse fenomena zvanog Sunn O))) pokušaću da bacim malo svetla kroz svoj izveštaj i, pre svega, lični doživljaj nastupa ovog benda 22. oktobra u Beogradu.


Muzički gledano, estetiku Sunn O))) nemoguće je osporavati kroz konvencionalne poglede na muziku, merilima tehničke virtuoznosti i ritmike, iako se najčešće napada upravo s tih pozicija. Njihov muzički izraz najčešće je zasnovan na jednom tonu, jednom akordu koji u svojoj sporoći teži ka beskonačnosti, zvučnim talasima koji interferiraju i ulivaju se u jedan veći okean zvuka, rezonance, feedbacka, reverba, delaya, fuzza, svakovrsnih distorzija i mikrodinamike, mikroharmonike, po principima minimalizma u muzici – manje je više – uz apsolutnu i disciplinovanu kontrolu zvuka koja i zvuči i izgleda impresivno.

Ta kontrola ne sastoji se samo u sporom okidanju gitarskih žica i manipulisanju zvučnim efektima, u međusobnom sinhronicitetu njih dvojice na bini, već i u njihovom zajedničkom sinhronicitetu sa prostorom – u smislu njihovog pozicioniranja u njemu, udaljenosti od zida pojačala, kretanja i slično.

Cilj tog jednog tona jeste da otvori prostor, ili primerenije rečeno – ponor, koji se zatim popunjava svim navedenim slojevima dok se ne pretvori u masivan i monolitan cunami zvuka koji slušaoce zapljuskuje i spolja i iznutra, dovodeći ih postepeno do transa i jedinstva s višim i dubljim istinama, samospoznajama i spiritualnim pročišćenjem.

Najkraće rečeno, tolikoj kompleksnosti u tako svedenom izrazu, s takvom kontrolom i disciplinom, teško je zaista pronaći pandan. Takvim izrazom Sunn O))) su proklamovali novu paradigmu zvuka koju još niko nije dotakao, a kojoj mnogi teže – ali s tek polovičnim uspesima.

Odlazak na koncert Sunn O))) nešto je najintenzivnije što možete sebi da priuštite u smislu koncertnog iskustva i predstavlja nešto sasvim drugačije od svega drugog. Čak i sa čepićima za uši – bez kojih nemojte ni da pomišljate da dođete – potrebno je dosta hrabrosti da se stane u prvi red, jer njihov zvuk ne napada samo čulo sluha, već i ceo organizam. Imate osećaj da vam vibrira telo iznutra. Nuspojave mogu biti i malaksalost, znojenje, dezorijentisanost i otežano disanje.

Imao sam ih sve, ali sam ostao istrajno u prvom redu sve do prevazilaženja početne nelagode, dostizanja adaptacije i stabilizacije, i prelaska u trans. Dok je većina oko mene bila statična, uvijao sam se kao plamen sveće ili list drveta na povetarcu. U plesu sa niskim frekvencijama, vodio sam tantričku ljubav sa zvukom. Bio sam jedno sa silama stvaranja i razaranja, u središtu velikog praska, vulkanskih erupcija, tektonskih pomeranja, porađanja svemira i zvezdanih eksplozija – udisanja i izdisanja prirode, kosmosa i bogova.

Nisu svi mogli da izdrže toliki intenzitet. Mnogi su se povukli skroz nazad, neki su se sklupčali negde u ćošku, u pocepanoj ljušturi sopstvenog jastva. Svako je taj intenzitet doživljavao i preživljavao kako je znao i mogao – kao da smo i sami rasuti tonovi koje više sile nanovo dovode u jedinstvo i sklad, nakon što su nas prethodno iskidale u paramparčad.

Vizuelni aspekt, scenografija i pojavnost benda Sunn O))) na sceni takođe se ogledaju u paradoksima koji vrckaju u koliziji jednostavnosti i efektnosti. Dva tipa u monaškim odorama s kukuljicama i gitarama ispred impozantnog zida od pojačala već sami po sebi deluju numinozno i ikonično, kao glasnogovornici višeg poretka stvarnosti, indiferentnog prema sudbini čoveka.

Upotreba rasvete je minimalistička i diše uporedo s muzikom, krećući se od hladno belih i plavičastih do toplo crvenih, narandžastih i ćilibarskih tonova, vizuelno distorziranih kroz guste slojeve dima kojim se prostor puni bez prestanka. Nakon što muzički aspekti dožive svoje vrhunce i smiraje, pred sam kraj koncerta ceo prostor postaje ispunjen gustim dimom i maglom, u kojima ne vidite ni bend na bini, ni osobu pored sebe – u kolektivnoj depersonalizaciji i jedinstvu s muzikom koja tada već sasvim sugestivno dolazi iz viših i dubljih sfera stvarnosti, izvan ljudskih opsega.

Po završetku koncerta koji je izrelativizovao prostor, vreme, ljudsku egzistenciju i granice individualnosti, ostaje vam samo da bauljate dezorijentisano u potrazi za bilo kakvim osloncem, definicijom i konturom u gustom oblaku dima i magle; za svojim najmilijima u obrisima ljudi koji promiču pored vas; i, konačno, za samim sobom.

Audio-vizuelna pareidolija sastava Sunn O))), u svom paroksizmu, dostigla je egzistencijalističku dimenziju.
Aleksandar Petrović