Pako Roka - Bore (Maverik)
Helly Cherry
Postoji posebna vrsta stripa koja ne traži spektakl ni jake boje, već samo pažnju i naše saosećanje. Bore, delo autora Paka Roke, upravo je takav strip. Tih, dirljiv i nepretenciozan, a istovremeno potresan.
Radnja se odvija u domu za stare, gde upoznajemo Ernesta, bivšeg bankara koji se tek doselio i pokušava da se prilagodi novom okruženju. Na prvi pogled deluje pribrano, ali ubrzo postaje jasno da boluje od Alchajmerove bolesti. Njegov cimer, živahni i pomalo prepredeni Emil, pomaže mu da se snađe među stanovnicima doma, od kojih svako ima svoju rutinu i svoj način borbe protiv usamljenosti.
Kroz njihove svakodnevne situacije, od ručka do „večernjih patrola“ po hodnicima, Roka gradi nežnu, ali brutalno iskrenu sliku starosti. Kada Ernestova bolest počne da napreduje, a sećanja počnu da blede, Emil pokušava da ga sačuva od odlaska na “sprat za izgubljene", mesto u domu gde završavaju oni koji više nisu prisutni ni telom ni umom. To prijateljstvo, koje počinje iz puke potrebe, prerasta u emotivnu vezu između dvojice muškaraca koji se, svako na svoj način, bori protiv zaborava i prolaznosti.
Kroz male trenutke Roka iscrtava portret jedne generacije koja nestaje, ali i ogledalo društva koje je sklono da ih zaboravi čim prestanu da budu „produktivni“. Pako Roka sa neverovatnom empatijom prikazuje kako izgleda svakodnevica ljudi koji polako gube kontakt sa realnošću, ali i svet onih koji ih okružuju. Bore je pored priče o starosti i priča o kolektivnom stidu, odnosno o načinu na koji savremeno društvo zatvara vrata pred onima koji su ga gradili.
Strip ne pokušava da nas uveri ni u šta. On ne moralizuje, ne traži krivca. Roka samo pokazuje kako izgleda kad čovek polako nestaje. U svetu u kojem se sve meri efikasnošću i mladošću, ovaj strip je podsećanje da dostojanstvo nema rok trajanja.
U središtu priče nije patetika, već toplina i humor koji se pojavljuju i u najmračnijim trenucima. Likovi su realni: neki gunđaju, neki se povlače u tišinu, a neki izmišljaju male trikove da prevare sistem. Kroz njih, autor nas podseća da je starost poslednje poglavlje života koje zaslužuje isto poštovanje kao i svako drugo.
Strip postavlja pitanje: šta se dešava kada izgubimo sećanja? Da li tada prestajemo da postojimo? Da li ljubav, prijateljstvo i empatija mogu da premoste taj jaz?
Pako Roka koristi čist, topao i jednostavan crtež, gotovo karikaturalan, sa mekim linijama i bez preteranih detalja. Ali upravo ta jednostavnost omogućava emociji da izađe na površinu. Kolor je ključan. Dominiraju zemljane, pastelne, prigušene nijanse, bez oštrih kontrasta, čine da svaki kadar odiše blagom tugom i nostalgijom. Scene se često prepliću između stvarnosti i sećanja, bez jasne granice. Roka to čini besprekorno, bez reči, samo kroz ritam i ton boja. Španski autor ima dar da emociju ne iscrta, nego da je pusti da se nasluti. Ništa ne odvlači pažnju, jer sve služi jednoj stvari. Da osetimo ono što likovi osećaju, a ne da gledamo kako to izgleda.
Jedan od najlepših strana Bora je način na koji koristi tišinu. Stranice bez teksta nam omogućuju da dišemo zajedno sa likovima, da osetimo prazninu i tišinu doma u kojem vreme teče sporo i neprimetno.
Roka ne prikazuje Alchajmer kroz kliničke detalje, već kroz emocije i odnose. Nema senzacionalizma. On ne beži od bola, ali ga ublažava toplinom i humorom koji čine da priča deluje više humana nego tragična.
Lik Emila, koji pokušava da se „izvuče“ iz sistema koristeći šarm i lukavstvo, unosi dinamiku priči, a istovremeno predstavlja i otpor. Borbu za očuvanje identiteta čak i u instituciji gde se individualnost polako briše.
Po objavljivanju, Bore je doživeo ogroman uspeh. Osvojio je nacionalnu nagradu za strip u Španiji 2008. godine, kao i brojne međunarodne nagrade. Adaptiran je i u animirani film iz 2011. godine, koji je osvojio Goju za najbolji animirani film i najbolji adaptirani scenario.
Bore je strip koji nećete prelistavati u jednom dahu. Čita se polako, uz tišinu, možda uz šolju kafe i neko sećanje koje se javi niotkuda. To je strip o starosti, ali pre svega o ljudskosti o tome kako je ponekad hrabrije ostati priseban u svetu koji zaboravlja, nego se boriti protiv onoga što je neizbežno.
Pako Roka je i ovde ostao veran sebi: bez preterivanja, bez suvišnih reči, ali s ogromnim poštovanjem prema svojim likovima. Bore je strip koji ne treba čitati zbog "radnje", već zbog osećaja koji ostaje.
8/10
Kroz njihove svakodnevne situacije, od ručka do „večernjih patrola“ po hodnicima, Roka gradi nežnu, ali brutalno iskrenu sliku starosti. Kada Ernestova bolest počne da napreduje, a sećanja počnu da blede, Emil pokušava da ga sačuva od odlaska na “sprat za izgubljene", mesto u domu gde završavaju oni koji više nisu prisutni ni telom ni umom. To prijateljstvo, koje počinje iz puke potrebe, prerasta u emotivnu vezu između dvojice muškaraca koji se, svako na svoj način, bori protiv zaborava i prolaznosti.
Kroz male trenutke Roka iscrtava portret jedne generacije koja nestaje, ali i ogledalo društva koje je sklono da ih zaboravi čim prestanu da budu „produktivni“. Pako Roka sa neverovatnom empatijom prikazuje kako izgleda svakodnevica ljudi koji polako gube kontakt sa realnošću, ali i svet onih koji ih okružuju. Bore je pored priče o starosti i priča o kolektivnom stidu, odnosno o načinu na koji savremeno društvo zatvara vrata pred onima koji su ga gradili.
Strip ne pokušava da nas uveri ni u šta. On ne moralizuje, ne traži krivca. Roka samo pokazuje kako izgleda kad čovek polako nestaje. U svetu u kojem se sve meri efikasnošću i mladošću, ovaj strip je podsećanje da dostojanstvo nema rok trajanja.
U središtu priče nije patetika, već toplina i humor koji se pojavljuju i u najmračnijim trenucima. Likovi su realni: neki gunđaju, neki se povlače u tišinu, a neki izmišljaju male trikove da prevare sistem. Kroz njih, autor nas podseća da je starost poslednje poglavlje života koje zaslužuje isto poštovanje kao i svako drugo.
Strip postavlja pitanje: šta se dešava kada izgubimo sećanja? Da li tada prestajemo da postojimo? Da li ljubav, prijateljstvo i empatija mogu da premoste taj jaz?
Pako Roka koristi čist, topao i jednostavan crtež, gotovo karikaturalan, sa mekim linijama i bez preteranih detalja. Ali upravo ta jednostavnost omogućava emociji da izađe na površinu. Kolor je ključan. Dominiraju zemljane, pastelne, prigušene nijanse, bez oštrih kontrasta, čine da svaki kadar odiše blagom tugom i nostalgijom. Scene se često prepliću između stvarnosti i sećanja, bez jasne granice. Roka to čini besprekorno, bez reči, samo kroz ritam i ton boja. Španski autor ima dar da emociju ne iscrta, nego da je pusti da se nasluti. Ništa ne odvlači pažnju, jer sve služi jednoj stvari. Da osetimo ono što likovi osećaju, a ne da gledamo kako to izgleda.
Jedan od najlepših strana Bora je način na koji koristi tišinu. Stranice bez teksta nam omogućuju da dišemo zajedno sa likovima, da osetimo prazninu i tišinu doma u kojem vreme teče sporo i neprimetno.
Roka ne prikazuje Alchajmer kroz kliničke detalje, već kroz emocije i odnose. Nema senzacionalizma. On ne beži od bola, ali ga ublažava toplinom i humorom koji čine da priča deluje više humana nego tragična.
Lik Emila, koji pokušava da se „izvuče“ iz sistema koristeći šarm i lukavstvo, unosi dinamiku priči, a istovremeno predstavlja i otpor. Borbu za očuvanje identiteta čak i u instituciji gde se individualnost polako briše.
Po objavljivanju, Bore je doživeo ogroman uspeh. Osvojio je nacionalnu nagradu za strip u Španiji 2008. godine, kao i brojne međunarodne nagrade. Adaptiran je i u animirani film iz 2011. godine, koji je osvojio Goju za najbolji animirani film i najbolji adaptirani scenario.
Bore je strip koji nećete prelistavati u jednom dahu. Čita se polako, uz tišinu, možda uz šolju kafe i neko sećanje koje se javi niotkuda. To je strip o starosti, ali pre svega o ljudskosti o tome kako je ponekad hrabrije ostati priseban u svetu koji zaboravlja, nego se boriti protiv onoga što je neizbežno.
Pako Roka je i ovde ostao veran sebi: bez preterivanja, bez suvišnih reči, ali s ogromnim poštovanjem prema svojim likovima. Bore je strip koji ne treba čitati zbog "radnje", već zbog osećaja koji ostaje.
8/10
Nikola Nikolin