24. oktobra Jarboli su, posle višegodišnje pauze u radu, ponovo zasvirali u Nišu, u Feedbacku, tom tvrdokornom stubu niške alternativne kulture, lokalnom CBGB-ju. Bez preterivanja. Klub je i dalje aktivan, na pragu nečega što obećava da će biti još jedna uspešna sezona. Nekako je logično da se Jarboli pojave baš tu. Kao da su uvek pripadali tom prostoru.

ulaz u Feedback najavljuje večerašnji koncert
Jarboli su se vratili na scenu prošle godine, koncertno i diskografski. I to onako kako treba – (po sopstvenoj želji) bez pompe i nenametljivo ali sa velikim intresovanjem publike jer, pauza je bila (pre)duga.

Počeli su mirno, gotovo nenametljivo – „Slučajna pesma“, „TN DN“, „Zvoni telefon“, kao da proveravaju koliko je publika spremna da ih primi nazad. Nije joj trebalo ni malo. Jer, zašto bi se folirali kad je bilo evidentno da su bend i publika željni jedno drugog.

 
Sve je nekako prirodno. Na bini vidimo bend u punoj formi, na sviračkom i kreativnom vrhuncu. Siguran sam da su i sami svesni toga jer samopouzdanje izbija iz svakog od njih. Prosto je uživanje gledati ih kako se igraju instrumentima. Laganost, lepršavost i energija se sjedinjuju u ono poznato jarbolovsko stanje: istovremeno razbarušeno i precizno, kao da improvizuju iako je sve na mestu.

Sredina koncerta bila je posvećena aktuelnom albumu Probaj golog muškarca, ali to niko nije doživeo kao filer ili „pauzu za nove pesme“. Naprotiv, sve je zvučalo kao prirodan nastavak onog što su radili pre deset, petnaest, dvadeset godina. Realno, i ne treba da čudi jer su pesame zaista tada i nastajale. „Čovek se menja“, „Pomozi čoveku“, „Osećaj za šalu“ (to name a few a album je odsviran u celosti) su se sasvim prirodno uklopile u njihov stari svet.

Setlista je tako postavljena da koncert sve vreme ima uzlazni tok, što po dinamici samih pesama što po atmosferi.

Vrhunac večeri (ili bar prvi od njih) dolazi (nekako očekivano) sa numerama „Samo ponekad“, „Opsada“, „Uslovna sloboda“ i „Podrška je važna“. Posle dvadeset šest pesama, niko nije imao osećaj da je dosta. I bend i publika znali su da se večeras ne ide kući bez bisa.

„E sad ćemo da vas udavimo, ko vas šiša“, dobacuje Boris kroz smeh. Publika se smeje, bend se smeje. I kreće „Prvi korak“. Sve je lako, prirodno. Još pet pesama u produžetku, uključujući „Nema pravila“, „U redu“, „Avatar“ i produženu „Osloni se“ kojom je koncert dostigao svoj konačni vrhunac.

Nakon koncerta, Daniel i ja sređujemo utiske i pokušavamo da se prisetimo koliko je prošlo od poslednjeg koncerta u Nišu. Možda deset godina. Nije ni važno. Na kraju, kad se podvuče crta: 36. pesama, preko dva sata iskrene svirke i duboki naklon publici. Teško da može lepše i iskrenije od toga.