Na ovogodišnjem Youth Jazz & Rock festivalu u Subotici, 22. avgusta, u bioskopu Abazija na otvorenom, mogli smo da prisustvujemo već Subotici poznatom beogradskom bendu Koikoi, koji čine Marko Grabež na gitari i vokalima, Emilija Đorđević na vokalima i bas-gitari, Emilija Đonin na sintisajzeru i vokalima, kao i neizostavni Ivan Pavlović Gizmo za bubnjevima i semplovima. Publici su priredili kvalitetan i energičan nastup od koga nisam očekivala ništa manje. Publika se prvo zagrejala uz trio Matije Evetovića, a nakon toga totalno bila uklopljena uz haotičan i energičan koncept benda KOIKOI. Prepoznatljivi po svom vrlo zanimljivom i vanvremenskom zvuku, uspeli su da svakoga ostave bez daha, a mi smo imali priliku da popričamo sa Emilijom Đorđević i Markom Grabežom o tome kako nastaju njihove pesme, kako publika reaguje na iste i šta im znači svaki trenutak na bini. 


Kako biste vi sami opisali zvuk Koikoi-a u jednoj rečenici?

Emilija: Haotično.

Marko: Da, haotično, haotična svaštara, svaštojed koji je sam sebi dovoljan.

Da li vam je važnije da ostavite utisak uživo ili kroz snimke u studiju?

Emilija: Pa i jedno i drugo. To ipak jeste potpuno različiti pristup.

Marko: Ja mislim da je Koikoi definitivno live bend i mislim da živimo za taj trenutak, za odnos sa publikom, ali i paralelno učimo i radimo na tome da kod kuće možeš da uživaš uz bend. Da bude što više, nekako soničnije na svim platformama.

Imajući u vidu da uskoro izbacujete album, kako nastaje jedna vaša pesma, od ideje do finalne verzije?

Marko: Joooj…

Emilija: To je prvi odgovor.

Marko: Eto ga ponovo, haotični svaštojed koji može da traje godinama. Upali smo sad već malo u ono neizdrž koliko smo dugo to kuvali. Treba neko da nam lupi ćušku i kaže: “Izbacujte, dosta je bilo.” Molim te, ti nam pomozi i daj odgovor jer mi više ne umemo.

Koje mesto vam je do sada bilo najposebnije za svirku i zašto, osim rudnika Crveni Breg?

Marko: Hahahah.

Emilija: Hahah, bravo.

Marko: To je definitivno najneobičniji koncert koji smo imali. Kada smo već kod neobičnih koncerata, bio je tokom virusa u Močvari prvi naš nastup u Zagrebu, sedeći koncert. Morali su ljudi da sede jer je bio Kovid. Pedeset ljudi u sali sa maskama i svi su sedeli. I onda je neki dečko krenuo da ustaje tokom Misisipija i neko ga je samo zamolio da sedne i ne mrda. Ne znam šta bih još mogao da izdvojim kao neobičan koncert.

Emilija: Ni ja baš sada ne mogu da se setim, ali zato definitivno najdraži koncert nam je bio u SKC-u. To je stvarno bilo jedno posebno iskustvo. Mislim da ne može baš rečima da se prepriča. Ljudi koji su bili tamo znaće šta se desilo.

Marko: Tako je, ipak smo naši, domaći smo. Pa se oseti taj neki link, kada odemo negde u Evropu ili po regionu, mora da postoji trenutak gde moraš da ih poguraš da zavole kroz par pesama. A ovde odmah dobiješ neku otvorenost. Mislim da je to, između Subotice i Beograda, da se desi koncert i dobra žurka.

Emilija: Da, ljudi generalno u Srbiji su jako otvoreni i uvek nailazimo na dobre reakcije. Nikad nismo imali problem sa našom publikom. Ali smo primetili da što idemo južnije, to su vatrenije reakcije.

Marko: I to je zanimljivo, jer je Subotica najseverniji grad, a pank grad. Ima neku energiju, atmosferu juga, što je baš zanimljivo.


Da li vam se ikada desilo da pesma potpuno promeni oblik tokom nastupa, pored vašeg čuvenog Misisipija?

Emilija: Pa da, dešava se. Mi smo promenili neke pesme, live aranžmane. Hangar, na primer, to se tokom nastupa promenilo. Prosto volimo da eksperimentišemo tokom live-a i da vidimo šta nas voza, kako publika reaguje, da sa njima na taj način iskomuniciramo.

Marko: A i pogotovo što pesma kada se snimi u mnogo slučajeva još nije ni testirana pred publikom, a kamoli da je doživela svoju kilometražu. Svaka pesma kad je napraviš, moraš da je pustiš ljudima da vidiš kako se prima. I onda se vraća ponovo, ali sada u nekom drugom obliku i tako ide back and forth i moraš da je malo modifikuješ. Prirodno je da procenimo da bi neki deo trebao da traje duže. Ili ovaj deo nije za live, na traci je super, ali na lajvu mora nešto drugačije da se proba. To je nešto lepo u Koikoi-u, jer taj proces kreiranja pesme nikad zapravo ne završava – stalno nešto menjamo.

Šta biste poručili tinejdžerima koji vas tek otkrivaju i ljudima generalno?

Marko: Mi smo sa porukama uvek bili ono – ja ne umem. Ja sam oduvek izbegavao da nečije poruke pratim i onda neću ni ja da upadnem u tu zamku. Mislim da svako ima svoj put i mora da ga bira. Ako nešto nekoga zanima, uvek može da nas pita, da nam pusti poruku. I uvek ćemo pomoći gde možemo. Eto, tu je i naša poruka. Tu smo za svakog ko nešto želi u muzici i šire. Koikoi je uvek otvoren da pomogne.

Koja vam je sledeća velika želja kao bendu?

Emilija: Da sviramo. Da sviramo što više, da se naša muzika širi kroz narod. Da mi živimo, da ljudi žive kroz muziku, kroz ovakva dešavanja. Mislim da su koncerti zapravo jedan veliki vid borbe kroz muziku.

Marko: Da se naš jezik kojim govorimo primi po celom svetu.
intervju i fotografije pripremila cobi G