Kako se kali moderni klasik: „Boun“
Helly Cherry
Tokom istraživanja za temu za master rad, jedna replika koja mi je ostala u sećanju jeste nazivanje knjige „Gospodar muva“ prvim pravim modernim klasikom, gde se sintagma „moderan klasik“ odnosila na delo nastalo posle Drugog svetskog rata. Drugim rečima, autor dotičnog citata je naglasio kako je „Gospodar muva“ jedna od onih knjiga koja, iako je relativno nova, može da stoji rame uz rame sa gigantima svetske književnosti i da je po samom svom izlasku iz štampe postala obavezna literatura. Tako nešto je teško dostići. Naposletku, retko ko stvarno može da napiše delo koje apsolutno svi iz svakog podneblja, iz svakog kutka planete zemlje, mogu da razumeju.
Međutim, iako je ovo dostignuće teško, nije nemoguće, a mnogo je češće u stripu. Neki radovi koji slove za moderne klasike su, recimo, „Mali Nemo u zemlji snova“, „Nadzirači“, „Sendmen“, „Monster“, „Porodica Tarana“, „Tintin“, „Korto Malteze“, „Mort Sinder“, „Asteriks“... Spisak je poveći. A na tom spisku svakako spada serijal „Boun“ (u originalu Bone).
Deset Ajznera, jedanaest Harvi nagrada, nekoliko desetina reprintova u poslednjih 20 godina, nekoliko spin-offova i dodataka – to dovoljno treba da govori o kvalitetu „Boun-a“. Ali zašto je ovaj serijal sa naizgled luckastim glavnim likovima toliko popularan, ne samo u rodnim Sjedinjenim državama, već i širom sveta, i zašto ga podjednako čitaju i odrasli i deca, bez obzira na to što je ciljna publka pretežno punoletna? Šta je to Džef Smit, autor „Boun-a“, uradio da zasluži toliko zlatom optočen pijedestal?
Simpatično, jel da? Sve onako fino i smešno. Otprilike dok priča ne krene da se zaleće i prerasta u borbu za spašavanje sveta.
Mnogo je elemenata u priči koji se prepliću. Činjenica da je Torn kćerka, kao i unuka, jedne kraljice i potomak loze Harvestar, nekako dolazi s neba pa u rebra. Glavni negativac je zapravo roj skakavaca, demonsko stvorenje koje želi da ponovo zavlada svetom zaposedanjem negdašnje majke svih zmajeva. Pacoliki, predvođeni Kraljeksom, hoće da prožderu ljude, i labavo primirje koje su doskora imali se gotovo briše i kreće rat enormnih razmera. Sveštenici Veni Jan sekte, „štapožderi“, se polako vraćaju u opticaj, ljudi se naoružavaju, enormni planinski lav Gor Mada vodi svoju politiku nemešanja. A u svoj toj gunguli, Smeško pronalazi mladog pacolikog i udomljava ga, Pozer pronalazi izvor para kojim bi da se obogati junački, a Foun prima deo skakavca u sebe i postaje za nijansu bliskiji Torn. Svašta se dešava, i iz poglavlja u poglavlje postaje intenzivnije.
Ovu poslednju rečenicu moram podvući. Naime, kad pogledamo, recimo, baku Ben – pravo ime Rouz – i njenu sestru – pravo ime Brajar; sa sve Torn, sva tri imena su reference na ružin cvet – deluju kao sporedni likovi iz, recimo, „Asteriksa“ ili „Taličnog Toma“. Snaga bake Ben, pogotovo, deluje kao kada Gali tepaju Rimljane, odnosno humoristički i prenaglašeno. Međutim, njeno kraljevsko poreklo je upravo pojašnjenje za ovu nadljudsku snagu. Dakako, nije jedina koja se ovako razvija. Smeško Boun, najviši i najtrapaviji od trojice braće, isprva izgleda kao klasično levo smetalo, smotan kao tenkovska sajla. Ali kada udomi Bartlbija, u njemu se budi osećaj odgovornosti i postaje odvažniji, hrabriji i odlučniji nego ikada. Foun Boun se, takođe, razvija kroz priču i neretko pravi nimalo lake izbore kako bi bio uz Torn i spasao svet. Pozer se najmanje menja, ali ni on nije bez sopstvene pozadine. Naime, saznajemo zapravo odakle vuče poreklo njegova pohlepa, njegova gotovo manijakalna ljubav prema novcu. Smit ne krije da mu je inspiracija za Pozera, glavna inspiracija štaviše, bio Baja Patak; oduvek je hteo da ispriča dužu priču sa ovim likom, priču koja bi imala avanturistički duh jednog Karla Barksa, ali sa nimalo lakim izazovima poput Tolkina. Od Tolkina je preuzeo i epski obrazac, gde je izgradio čitav jedan novi svet na prirodni, organski i vešt način.
Kad smo već kod sveta... Treba istaći da se domovina trojice Bounova, Bounvil, doslovce nikad – i ponavljam: nikad! – ne javlja u stripu. Od prve do poslednje table, mi vidimo Bounove u Dolini, ili tek nadomak teritorije Bounvila, ali nikad u samom gradu. Čujemo obrise o istom, priče, anegdote, znamo otprilike kakvi ljudi tamo žive i ko sve dnevno opšti sa trojicom braće, ali nikad ne vidimo grad uživo. Ovim Smit dodatno pojačava stanje izolovanosti braće. Čak nam ne da ni trenutak satisfakcije povratak Founa, Pozera i Smeška tamo odakle su – najviše što vidimo je zaprega sa konjima kako polako jašu u suton. Neki izvori tvrde i da Smit namerno nije hteo da pokaže Bounvill jer ga je „već previše ljudi zamislilo u glavi kako izgleda“, ali ovo zahteva dalju proveru.
Mitologija serijala „Boun“ nije previše komplikovana. Štaviše, jako je jednostavna, gotovo smešno. Međutim, upravo tu leži genijalnost Smita kao autora. Njegovo kadriranje, sa fokusom na fluidnost pokreta i kontinuitet iz kadra u kadar, deluje kao film u malom, te je nemoguće ne listati svaku tablu munjevitom brzinom. Čak i bez teksta, zna se šta se odvija na tabli i moguće je „pročitati“ sve od pokreta do emocija, od atmosfere do tenzije (ili nedostatka iste). Tome dosta Smit duguje i poznatim komičarima u svetu američkog stripa. Samo ime Foun Boun je referenca na likove koje je Don Martin stvarao u časopisu „Mad“ (preciznije, Founboun bi im bilo prezime). Dakako, „Mad“ je zverka za sebe, a zalaženje u život i delo Dona Martina je izazov sa kojim nije lako uhvatiti se u koštac, ali za sada treba da znamo da su najgenijalniji komičari svog vremena uticali na Smitovo stvaralaštvo.
Ali Smit ima i onu drugu notu koja mu se ne pripisuje često. Naime, njegovi likovi mogu da izgledaju komično, tragično, jezivo ili nakaradno. Malo ljudi, doduše, istakne koliko kul, koliko aura-tastično, Smit ume da crta. Primera radi, „štapožderi“ i Tarsilovi vojnici – pa i sam Tarsil – imaju neverovatno dobar dizajn koji bi se odmah uklopio u kakvu akcionu video igru ili animirani film. Isto je i sa Torn kada se konačno lati mača. Taj diskonekt akcionih heroja, diznijevskih zveri, Šulcovskih čovečuljaka i krvavih individua bi kod manje veštih autora izgledao amaterski. Ali ne ovde. Smit savršeno uvezuje sve svoje uticaje, sve što voli, u jedan svet i interakcija između dotičnih uopšte, ni na koji način, ne odudara.
U ovakvom stavu je veliku ulogu igrao Smitov život, koji nije bio lak. Treba imati na umu da njegovi Bounovi nisu u njegovom životu odskora. Da, i dalje je predan serijalu, prvenstveno zato što ga je osmišljao doslovce otkako je počeo da uči da crta! Magnum opus, životno delo, zenit, nazovite ga kako hoćete – „Boun“ je Smitov dragulj, i kao takav biće poliran dokle god Smit to želi.
A ta predanost je nagrađena čitaocima sa gotovo svih meridijana. Opet, tu treba navesti autore poput Karla Barksa, Vendi Pini, Naokija Urasavu, Toda MekFarlana... Ljude, ukratko, koji svoja dela vide kao apsolutnu ekstenziju sebe i koji će nastaviti da cele sebe unose do poslednjeg daha. Ljudi od 5 do 95 godina obožavaju „Boun-a“ jer im daje savršeni balans svega što jedan život pruža – komedije, tragedije, drame, ozbiljnog koliko i neozbiljnog, epskog koliko i lirskog, šarenog koliko i sivog.
Kao nezavisni strip, kao delo bez kompromisa, „Boun“ je pokazao da je u životu maltene sve moguće. Samo treba biti umetnik od početka do kraja, pa makar to delovalo kao lov na nedostižnog belog kita. Osnovnu viziju Džefa Smita, u 5 tomova, čitaoci u Srbiji mogu da vide putem izdanja „Čarobne knjige“. A ako vas posluži sreća, nabavite i spin-offove i prateće priče na engleskom i overite iste. Premda će zasigurno samo osnovna priča biti i više nego dovolja da vas ubedi čiji je „Boun“ – on je naš.
Međutim, iako je ovo dostignuće teško, nije nemoguće, a mnogo je češće u stripu. Neki radovi koji slove za moderne klasike su, recimo, „Mali Nemo u zemlji snova“, „Nadzirači“, „Sendmen“, „Monster“, „Porodica Tarana“, „Tintin“, „Korto Malteze“, „Mort Sinder“, „Asteriks“... Spisak je poveći. A na tom spisku svakako spada serijal „Boun“ (u originalu Bone).
Deset Ajznera, jedanaest Harvi nagrada, nekoliko desetina reprintova u poslednjih 20 godina, nekoliko spin-offova i dodataka – to dovoljno treba da govori o kvalitetu „Boun-a“. Ali zašto je ovaj serijal sa naizgled luckastim glavnim likovima toliko popularan, ne samo u rodnim Sjedinjenim državama, već i širom sveta, i zašto ga podjednako čitaju i odrasli i deca, bez obzira na to što je ciljna publka pretežno punoletna? Šta je to Džef Smit, autor „Boun-a“, uradio da zasluži toliko zlatom optočen pijedestal?
Fabula: mala doza velike priče
Tri brata – Pozeslav T. Pozer Boun, Smeško Boun i Foun Boun, su proterani iz rodnog im Bounvila, te su prisiljeni da se snalaze po misterioznoj Dolini, gde se čitava radnja stripa odvija. Relativno rano se braća odvajaju. Najmlađi, Foun Boun, je ujedno i glavni lik cele priče; malo belo stvorenje sa nosom i glavom kakve biste viđali u novinskom stripu bilo SAD-a, bilo Francuske, sa maksimalno uprošćenom anatomijom, se proaktivno daje u preživljavanje, gde izbegava nasrtaje dvojice pacolikih stvorenja, susreće omanju bubu Teda, pazi na porodicu malih oposuma, a pritom regularno naleće na izvesnog velikog crvenog zmaja, koji ga letargično i nonšalantno prati tu i tamo kroz priču. Pozer, najstariji, slične građe kao Foun samo sa majicom na sebi koja ima logo zvezde, pokušava da se svim sredstvima vrati u Bounvil i da, pritom, zgrne velike pare usput. Kao najiritantniji i najdžangrizaviji od trojice braće, naleće na baku Ben koja je isprva prijatna, dok mu ne servira zaslužene batine. Unuka od bake Ben, mlada Torn, se sprijateljuje sa Foun Bounom, koji se istog trenutka zaljubljuje u nju. Stacionirani kod bake Ben u brvnari, spremaju se da idu za seoski vašar gde ih čeka velika trka krava. Pozer Boun hoće da iskoristi situaciju da zgrne pare, ali kad dođe do krčme zvane Bačvarište, naleti na, ni manje, ni više, nego Smeška Bouna koji radi za šankom. A tu radi zato što vlasniku, Lušusu, duguje za popijeno piće i pojedenu hranu. A kako ovo selo ne prihvata novac već samo trampu robom, i Pozer vrlo brzo postaje jedan od radnika u Bačvarištu.Simpatično, jel da? Sve onako fino i smešno. Otprilike dok priča ne krene da se zaleće i prerasta u borbu za spašavanje sveta.
Mnogo je elemenata u priči koji se prepliću. Činjenica da je Torn kćerka, kao i unuka, jedne kraljice i potomak loze Harvestar, nekako dolazi s neba pa u rebra. Glavni negativac je zapravo roj skakavaca, demonsko stvorenje koje želi da ponovo zavlada svetom zaposedanjem negdašnje majke svih zmajeva. Pacoliki, predvođeni Kraljeksom, hoće da prožderu ljude, i labavo primirje koje su doskora imali se gotovo briše i kreće rat enormnih razmera. Sveštenici Veni Jan sekte, „štapožderi“, se polako vraćaju u opticaj, ljudi se naoružavaju, enormni planinski lav Gor Mada vodi svoju politiku nemešanja. A u svoj toj gunguli, Smeško pronalazi mladog pacolikog i udomljava ga, Pozer pronalazi izvor para kojim bi da se obogati junački, a Foun prima deo skakavca u sebe i postaje za nijansu bliskiji Torn. Svašta se dešava, i iz poglavlja u poglavlje postaje intenzivnije.
„Boun“ diseciran
Nastanak „Boun-a“ je interesantan. Smit, kao veliki broj autora strip kaiševa, je podizan na staroj školi novinskih stripadžija poput Čarlsa Šulca i Volta Kelija. Samim tim, i njega, kao i ostale kolege, je nosila misao da je novinski strip „autorskiji“ i samim tim „čistiji“ od stripa za velike izdavače poput „Marvela“ i „DC-ja“, koji su uglavnom štancovani za širu publiku. Međutim, Smit je hteo da stvori nešto na tromeđi novinskog stripa, akcionog stripa i animacije (da, i ovde je imao podlogu, pozamašnu). Samim tim, ton serijala deluje disjunktno, ali u tome leži genijalnost „Boun-a“. Naime, Smit je savršeno spojio novinski humor nedeljnih stripova sa dugačkom epopejom vrednom jednog Tolkina, Hauarda, Murkoka ili Martina. Humor je na nivou najboljih evropskih i američkih karikaturista i stripaša, ali su situacije gotovo uvek zrele; smrt se tretira sa respektom, moralnost je neretko siva, a ljudi su kompleksniji nego kad se na prvi pogled vide.
Ovu poslednju rečenicu moram podvući. Naime, kad pogledamo, recimo, baku Ben – pravo ime Rouz – i njenu sestru – pravo ime Brajar; sa sve Torn, sva tri imena su reference na ružin cvet – deluju kao sporedni likovi iz, recimo, „Asteriksa“ ili „Taličnog Toma“. Snaga bake Ben, pogotovo, deluje kao kada Gali tepaju Rimljane, odnosno humoristički i prenaglašeno. Međutim, njeno kraljevsko poreklo je upravo pojašnjenje za ovu nadljudsku snagu. Dakako, nije jedina koja se ovako razvija. Smeško Boun, najviši i najtrapaviji od trojice braće, isprva izgleda kao klasično levo smetalo, smotan kao tenkovska sajla. Ali kada udomi Bartlbija, u njemu se budi osećaj odgovornosti i postaje odvažniji, hrabriji i odlučniji nego ikada. Foun Boun se, takođe, razvija kroz priču i neretko pravi nimalo lake izbore kako bi bio uz Torn i spasao svet. Pozer se najmanje menja, ali ni on nije bez sopstvene pozadine. Naime, saznajemo zapravo odakle vuče poreklo njegova pohlepa, njegova gotovo manijakalna ljubav prema novcu. Smit ne krije da mu je inspiracija za Pozera, glavna inspiracija štaviše, bio Baja Patak; oduvek je hteo da ispriča dužu priču sa ovim likom, priču koja bi imala avanturistički duh jednog Karla Barksa, ali sa nimalo lakim izazovima poput Tolkina. Od Tolkina je preuzeo i epski obrazac, gde je izgradio čitav jedan novi svet na prirodni, organski i vešt način.
Kad smo već kod sveta... Treba istaći da se domovina trojice Bounova, Bounvil, doslovce nikad – i ponavljam: nikad! – ne javlja u stripu. Od prve do poslednje table, mi vidimo Bounove u Dolini, ili tek nadomak teritorije Bounvila, ali nikad u samom gradu. Čujemo obrise o istom, priče, anegdote, znamo otprilike kakvi ljudi tamo žive i ko sve dnevno opšti sa trojicom braće, ali nikad ne vidimo grad uživo. Ovim Smit dodatno pojačava stanje izolovanosti braće. Čak nam ne da ni trenutak satisfakcije povratak Founa, Pozera i Smeška tamo odakle su – najviše što vidimo je zaprega sa konjima kako polako jašu u suton. Neki izvori tvrde i da Smit namerno nije hteo da pokaže Bounvill jer ga je „već previše ljudi zamislilo u glavi kako izgleda“, ali ovo zahteva dalju proveru.
Mitologija serijala „Boun“ nije previše komplikovana. Štaviše, jako je jednostavna, gotovo smešno. Međutim, upravo tu leži genijalnost Smita kao autora. Njegovo kadriranje, sa fokusom na fluidnost pokreta i kontinuitet iz kadra u kadar, deluje kao film u malom, te je nemoguće ne listati svaku tablu munjevitom brzinom. Čak i bez teksta, zna se šta se odvija na tabli i moguće je „pročitati“ sve od pokreta do emocija, od atmosfere do tenzije (ili nedostatka iste). Tome dosta Smit duguje i poznatim komičarima u svetu američkog stripa. Samo ime Foun Boun je referenca na likove koje je Don Martin stvarao u časopisu „Mad“ (preciznije, Founboun bi im bilo prezime). Dakako, „Mad“ je zverka za sebe, a zalaženje u život i delo Dona Martina je izazov sa kojim nije lako uhvatiti se u koštac, ali za sada treba da znamo da su najgenijalniji komičari svog vremena uticali na Smitovo stvaralaštvo.
Ali Smit ima i onu drugu notu koja mu se ne pripisuje često. Naime, njegovi likovi mogu da izgledaju komično, tragično, jezivo ili nakaradno. Malo ljudi, doduše, istakne koliko kul, koliko aura-tastično, Smit ume da crta. Primera radi, „štapožderi“ i Tarsilovi vojnici – pa i sam Tarsil – imaju neverovatno dobar dizajn koji bi se odmah uklopio u kakvu akcionu video igru ili animirani film. Isto je i sa Torn kada se konačno lati mača. Taj diskonekt akcionih heroja, diznijevskih zveri, Šulcovskih čovečuljaka i krvavih individua bi kod manje veštih autora izgledao amaterski. Ali ne ovde. Smit savršeno uvezuje sve svoje uticaje, sve što voli, u jedan svet i interakcija između dotičnih uopšte, ni na koji način, ne odudara.
Kome „Boun“ pripada?
Na ovo pitanje nije lako dati odgovor, a opet on se sam po sebi nametnuo – „Boun“ je vanvremensko delo, na više različitih načina. Naime, i dan-danas Džef Smit malo-pomalo radi na istom. Uz podršku i predani rad njegove supruge Vidžaje – enormno važne u samoj priči objavljivanja „Boun-a“, što će i sam Smit gotovo uvek navesti – autor uvek vaspostavlja striktne standarde u objavljivanju sabranih edicija avantura trojice braća Boun. Neretko ovo izdavačima zadaje glavobolje, ali Smit je čovek od principa; u njegovim očima, „Boun“ mora biti predstavljen savršeno, i ako je potrebno, za svaku narednu ediciju će se isprsiti punom snagom. Nula kompromisa, nula popuštanja.
U ovakvom stavu je veliku ulogu igrao Smitov život, koji nije bio lak. Treba imati na umu da njegovi Bounovi nisu u njegovom životu odskora. Da, i dalje je predan serijalu, prvenstveno zato što ga je osmišljao doslovce otkako je počeo da uči da crta! Magnum opus, životno delo, zenit, nazovite ga kako hoćete – „Boun“ je Smitov dragulj, i kao takav biće poliran dokle god Smit to želi.
A ta predanost je nagrađena čitaocima sa gotovo svih meridijana. Opet, tu treba navesti autore poput Karla Barksa, Vendi Pini, Naokija Urasavu, Toda MekFarlana... Ljude, ukratko, koji svoja dela vide kao apsolutnu ekstenziju sebe i koji će nastaviti da cele sebe unose do poslednjeg daha. Ljudi od 5 do 95 godina obožavaju „Boun-a“ jer im daje savršeni balans svega što jedan život pruža – komedije, tragedije, drame, ozbiljnog koliko i neozbiljnog, epskog koliko i lirskog, šarenog koliko i sivog.
Kao nezavisni strip, kao delo bez kompromisa, „Boun“ je pokazao da je u životu maltene sve moguće. Samo treba biti umetnik od početka do kraja, pa makar to delovalo kao lov na nedostižnog belog kita. Osnovnu viziju Džefa Smita, u 5 tomova, čitaoci u Srbiji mogu da vide putem izdanja „Čarobne knjige“. A ako vas posluži sreća, nabavite i spin-offove i prateće priče na engleskom i overite iste. Premda će zasigurno samo osnovna priča biti i više nego dovolja da vas ubedi čiji je „Boun“ – on je naš.
Ivan Veljković, 17. septembar 2025.