Kada sam pročitao komentar Lade Furlan Zaborac da se ludo zabavljala dok je prevodila ovu knjigu, znao sam da ću je vrlo brzo pročitati. Ladu izuzetno cenim kao rokenrolerku koja svira (i koja je svirala) u jednom od mojih omiljenih bendova (LHD, Bambi Molesters), a čitao sam ranije i njen prevod sjajne knjige Ronija Sariga „Tajna povijest rocka“ koja je u međuvremenu stekla status nekakve biblije za alternativce. 

Možda je čudno što je Lada ovog puta izašla na teren mejnstrima, ali cenim da je bilo teško odoleti ludačkom putešestviju braće Galager, tim talentovanim i nadrkanim mladićima iz mančesterskog predgrađa, poslednjim rokenrol zvezdama koje su potekle iz radničke klase (onakve kakvu smo poznavali u analognim vremenima), i koji su kao takvi doživeli slavu sličnu Bitlsima i Stonsima, nesumnjivo postavši pop kulturni fenomen koji je teško osporiti. 

Nije bilo puno bendova iz devedesetih, koje su fanovi, kao u vreme bumera jurili po ulicama. Ulazak u svet glamura su doživeli kao priliku da ga izvrnu kao rukavicu, sprdajući se i praveći skandale, svesni da nikada neće i niti mogu da pripadaju tom svetu. Ti skandali su imali smisao jer Galageri su prepametni, iako nisu školovani ni preterano elokventni, instiktivno su razumeli svet u kojem žive i laži koje ih okružuju. Znali su da im je duša na ulicama Mančestera i u pabovima sa običnim svetom, da im njihov irski gen ne dozvoljava kalkulisanje. Kod Iraca se uvek ide do kraja, kad razvaljuješ na bini, moraš da se razvališ i za šankom, a ponekad da razvališ glave nekim likovima koji ti idu na nerve. Kroz muziku su stvorili jedan predivan kosmos, koji je ovih dana ponovo oživeo, pošto su se braća posle toliko godina izmirila. Noel i Liam više nisu Kain i Avelj, bar za sada. Nadam se da će tako i ostati, dok ih moja bolja polovina i ja ne pogledamo negde u blizini.


Knjiga je u originalu izašla 2021., a temelji se na intervjuima koji su nastajali za istoimeni dokumentarni film Mata Vajtkrosa iz 2016. Liam je za film rekao da je biblijski. Publika ga je volela. Hvalili su ga Džordž Majkl, Pol Tomas Anderson, Juen MekGregor, dok je Lina Danam priredila projekciju u L.A-u uz uvodni govor Breda Pita. S obzirom da nije moglo sve da stane u filmski format, intervjue je za knjigu sredio i priredio Simon Halfon (producent filma) i zato je u podnaslovu navedeno da je u pitanju potpuna, autorizirana i necenzurirana biografija. 

Pored braće Galager, tu su drugi članovi benda, zatim velika faca Alan MekGi koji im objavljuje prvi album (Creation Records Ltd.), majka Pegi, Magi Mouzakitis (menadžerka turneja), kao i sve te priče o njima i drugima (savremenicima) iz kojih se vidi koliko je potrebno rada, truda, ljubavi i ludila da bi se došlo do nečega što svemu daje smisao. Između ostalog, vidi se koliko su devedesete bile kreativne i moćne sa svim tim bendovima i pravcima. Na kraju, zahvaljujući ovoj knjizi uz koju sam svakodnevno ponovo preslušavao njihovu muziku, shvatio sam da su Oasis veći i bolji bend od Blur. Nije mi to bilo jasno ranije. Jednostavno, imaju bolji rif i bolji gruv. Oasis su rokenrol, Britpop je tesna fioka.
 
PS: Veliku zahvalnost dugujem prijateljici Mariji koja je u povratku sa mora, svratila u Zagreb samo da bi meni kupila knjigu. Malo je danas takvih prijatelja.
Đorđe Kalijadis