Kad unutrašnje ja gubi smisao: „Disintegration“ grupe The Cure kao refleksija krize tridesetih
Helly Cherry
Postoji osobita teskoba koja se javlja uoči tridesete godine. Kao da vreme počinje drugačije da se računa, kao da se približavamo nekoj nevidljivoj granici nakon koje ništa neće biti isto. Nismo više potpuno mladi, ali još nemamo jasnu predstavu šta nas tačno čeka. Upravo u tom međuprostoru nastaje album Disintegration grupe The Cure – delo koje savršeno oslikava ovu životnu fazu.
Robert Smith je ovaj album stvarao kada je bio na korak od svoje tridesete, suočen sa kreativnom i ličnom krizom. U tom periodu njegov bend već je bio dosegao ogromnu slavu, ispunjavajući stadione pesmama koje su postale poznatije od samih autora. Ipak, Smith je svoj uspeh doživeo sa dubokom unutrašnjom nelagodom.
Prvobitno je nameravao da Disintegration bude solo projekat. Tokom rada na albumu eksperimentisao je sa LSD-jem, što je doprinelo hipnotičkoj i halucinatornoj atmosferi slojevitih gitarskih struktura i sintisajzerskih tekstura. U intervjuima iz tog vremena priznavao je kako sebe nikada nije video kao pravu rok zvezdu, već kao običnog mladića zarobljenog između sopstvenih očekivanja i stvarnosti života koji mu se nametnuo. Slava ga nije ispunjavala, naprotiv, delovala je kao nešto što ga razjeda iznutra.
Ovo nije album koji se povinuje tadašnjim trendovima, već je duboko introspektivna ispovest o prolaznosti, identitetu i gubitku. Njegove pesme ne nude jednostavne odgovore, već iskreno suočavanje sa onim što najviše plaši – protokom vremena i nestajanjem. Robert je, poput mnogih od nas, osećao da je vreme neprijatelj koji neprestano oduzima, ostavljajući iza sebe samo fragmente onoga što je nekada bilo.
U pesmama poput Pictures of You ili Lovesong govori o ljubavi koja nije idealizovana, već prikazana kroz svoju prolaznu, krhku lepotu. Pictures of You nastala je nakon što je požar uništio njegov dom; dok je pregledao ostatke, pronašao je fotografije svoje supruge Mary Therese Poole koje su opstale neokrnjene i inspirisale ga da napiše pesmu o moći uspomena i prolaznosti trenutaka. Nasuprot tome, Lovesong je započet još ranije, kao posveta njegovoj dugogodišnjoj partnerki, napisana kao poklon za venčanje – jednostavan, iskren ljubavni stih koji je iznenadio čak i samog autora svojom neposrednošću.
Melanholija albuma nije samo u tekstovima, već i u zvuku, oblikovanom u zimskim sesijama u Hook End Recording studiju, smeštenog u udaljenoj vili iz 16. veka. Orkestralni aranžmani, synth-padovi i melanholični gitarski rifovi stvaraju atmosferu intimnosti, dok trajanja pojedinih numera – poput gotovo desetominutne The Same Deep Water as You ili epski dugačke Prayers for Rain – daju albumu osećaj unutrašnjeg putovanja.
Album je objavljen 2. maja 1989. godine, a ubrzo nakon toga naišao je na različite reakcije kritike i publike. Mnogi su ga doživeli kao previše mračnog i depresivnog, dok su drugi odmah prepoznali njegovu umetničku vrednost i dubinu emocija. Pesma Lovesong postala je jedan od najvećih komercijalnih uspeha grupe, zauzimajući drugo mesto na američkoj top-listi, što je bio veliki uspeh za alternativni rok album tog vremena.
Dugoročni uticaj ovog albuma osetio se ne samo u muzici već i u popularnoj kulturi. Filmovi poput The Crow i Donnie Darko, ali i brojna književna dela često su se pozivali na teme iz pesama The Cure, posebno na osećaj otuđenosti, prolaznosti i unutrašnjeg preispitivanja koje album tako duboko istražuje.
Iako je album doživeo veliki komercijalni uspeh, pa i iznenađujuću popularnost u alternativnim i mejnstrim krugovima, njegova vrednost nije u ciframa. Disintegration je postao mesto prepoznavanja za čitave generacije – umetnički izraz lične krize koji je postao kolektivna emocija.
Disintegration podseća koliko umetnost može biti moćno sredstvo razumevanja emocija i životnih situacija. Kada reči nisu dovoljne, muzika postaje kanal kroz koji osećanja slobodno teku, bez potrebe za racionalizacijom ili objašnjavanjem. U tome je možda i najveća lepota ovog albuma – njegova sposobnost da izrazi neizrecivo.
Dok se približavam tridesetoj, sve više shvatam vrednost ovog albuma. Smith je uspeo da izrazi ono što mnogi osećaju, ali retko kada uspevaju jasno da kažu. Slušajući Disintegration, stičemo utisak da smo manje sami u tom zbunjujućem prostoru između prošlosti i budućnosti, između onoga što jesmo i onoga što tek treba da postanemo.
Na kraju, Disintegration ostaje ne samo kao remek-delo, već kao album koji govori o univerzalnim ljudskim iskustvima. Njegova trajna vrednost je u sposobnosti da iskreno i direktno izrazi ono što mnogi osećaju, ali retko jasno kažu. To je album koji nas podseća da je u redu biti ranjiv i nesiguran, jer su ta osećanja deo života koji svi delimo.
Prvobitno je nameravao da Disintegration bude solo projekat. Tokom rada na albumu eksperimentisao je sa LSD-jem, što je doprinelo hipnotičkoj i halucinatornoj atmosferi slojevitih gitarskih struktura i sintisajzerskih tekstura. U intervjuima iz tog vremena priznavao je kako sebe nikada nije video kao pravu rok zvezdu, već kao običnog mladića zarobljenog između sopstvenih očekivanja i stvarnosti života koji mu se nametnuo. Slava ga nije ispunjavala, naprotiv, delovala je kao nešto što ga razjeda iznutra.
Ovo nije album koji se povinuje tadašnjim trendovima, već je duboko introspektivna ispovest o prolaznosti, identitetu i gubitku. Njegove pesme ne nude jednostavne odgovore, već iskreno suočavanje sa onim što najviše plaši – protokom vremena i nestajanjem. Robert je, poput mnogih od nas, osećao da je vreme neprijatelj koji neprestano oduzima, ostavljajući iza sebe samo fragmente onoga što je nekada bilo.
U pesmama poput Pictures of You ili Lovesong govori o ljubavi koja nije idealizovana, već prikazana kroz svoju prolaznu, krhku lepotu. Pictures of You nastala je nakon što je požar uništio njegov dom; dok je pregledao ostatke, pronašao je fotografije svoje supruge Mary Therese Poole koje su opstale neokrnjene i inspirisale ga da napiše pesmu o moći uspomena i prolaznosti trenutaka. Nasuprot tome, Lovesong je započet još ranije, kao posveta njegovoj dugogodišnjoj partnerki, napisana kao poklon za venčanje – jednostavan, iskren ljubavni stih koji je iznenadio čak i samog autora svojom neposrednošću.
Melanholija albuma nije samo u tekstovima, već i u zvuku, oblikovanom u zimskim sesijama u Hook End Recording studiju, smeštenog u udaljenoj vili iz 16. veka. Orkestralni aranžmani, synth-padovi i melanholični gitarski rifovi stvaraju atmosferu intimnosti, dok trajanja pojedinih numera – poput gotovo desetominutne The Same Deep Water as You ili epski dugačke Prayers for Rain – daju albumu osećaj unutrašnjeg putovanja.
Album je objavljen 2. maja 1989. godine, a ubrzo nakon toga naišao je na različite reakcije kritike i publike. Mnogi su ga doživeli kao previše mračnog i depresivnog, dok su drugi odmah prepoznali njegovu umetničku vrednost i dubinu emocija. Pesma Lovesong postala je jedan od najvećih komercijalnih uspeha grupe, zauzimajući drugo mesto na američkoj top-listi, što je bio veliki uspeh za alternativni rok album tog vremena.
Dugoročni uticaj ovog albuma osetio se ne samo u muzici već i u popularnoj kulturi. Filmovi poput The Crow i Donnie Darko, ali i brojna književna dela često su se pozivali na teme iz pesama The Cure, posebno na osećaj otuđenosti, prolaznosti i unutrašnjeg preispitivanja koje album tako duboko istražuje.
Iako je album doživeo veliki komercijalni uspeh, pa i iznenađujuću popularnost u alternativnim i mejnstrim krugovima, njegova vrednost nije u ciframa. Disintegration je postao mesto prepoznavanja za čitave generacije – umetnički izraz lične krize koji je postao kolektivna emocija.
Disintegration podseća koliko umetnost može biti moćno sredstvo razumevanja emocija i životnih situacija. Kada reči nisu dovoljne, muzika postaje kanal kroz koji osećanja slobodno teku, bez potrebe za racionalizacijom ili objašnjavanjem. U tome je možda i najveća lepota ovog albuma – njegova sposobnost da izrazi neizrecivo.
Dok se približavam tridesetoj, sve više shvatam vrednost ovog albuma. Smith je uspeo da izrazi ono što mnogi osećaju, ali retko kada uspevaju jasno da kažu. Slušajući Disintegration, stičemo utisak da smo manje sami u tom zbunjujućem prostoru između prošlosti i budućnosti, između onoga što jesmo i onoga što tek treba da postanemo.
Na kraju, Disintegration ostaje ne samo kao remek-delo, već kao album koji govori o univerzalnim ljudskim iskustvima. Njegova trajna vrednost je u sposobnosti da iskreno i direktno izrazi ono što mnogi osećaju, ali retko jasno kažu. To je album koji nas podseća da je u redu biti ranjiv i nesiguran, jer su ta osećanja deo života koji svi delimo.
Marija Perić