Kako su Ramones rekli ¡Adios Amigos!: 30 godina od poslednjeg albuma pank legendi
Helly Cherry
"I don't want to grow up", pevao je Joey Ramone u julu 1995, dok je svet polako napuštao zlatno doba vinila, a bend koji je utemeljio punk rock stajao pred izlaznim vratima istorije. Tog 18. jula, Ramones su objavili svoj četrnaesti i poslednji studijski album – ¡Adios Amigos!. Samo godinu dana kasnije, nakon dve decenije neumorne buke i turneja, bend se povukao sa scene.
U vreme objavljivanja, ¡Adios Amigos! naišao je na pretežno pozitivne reakcije. Kritičari su prepoznali da bend, uprkos godinama i umoru, uspeva da pronađe novu iskru.
Magazin Rolling Stone nazvao je album „završetkom u stilu“ — pesme su bile tvrđe i emotivnije nego što je publika navikla u poslednjoj dekadi rada grupe. Entertainment Weekly dodelio mu je visoku ocenu A–, opisujući zvuk kao „jednako pravovremen i energičan kao nekad“. A AllMusic je u retrospektivi zaključio: „Sjajan način da kažu zbogom.“
Za mnoge je album bio i povratak kvalitetu koji se izgubio nakon Too Tough to Die (1984), iako su neki i dalje smatrali da su kreativne zalihe benda bile na izmaku.
Odjek među fanovima bio je složen. Jedni su pozdravili album kao „podcenjeni dragulj“ i zasluženi oproštaj, dok su drugi zamerali monotoniju, predvidivost i previše prostora datog C.J. Ramoneu na vokalu.
Na forumima i Reddit zajednicama, mišljenja su varirala — jedni su isticali pesme poput “Life’s a Gas” i “I Don’t Want to Grow Up” kao dokaz da bend još uvek ima šta da kaže, dok su drugi kritikovali “The Crusher” i “Got a Lot to Say” zbog, kako su tvrdili, generičkih riffova i slabijih tekstova.
Ipak, jedno je bilo jasno: čak i kad se lomilo mišljenje o kvalitetu pojedinačnih numera, emocija i nostalgija za Ramonesima bili su prisutni i dalje.
Album otvara obrada Toma Waitsa, “I Don’t Want to Grow Up”, pesma koja na gotovo ironičan način postaje manifest jednog benda koji je uvek prkosio odraslom svetu. Joeyjev vokal ovde nosi izvesnu melankoliju — kao da je znao da je ovo kraj.
Dee Dee Ramone, iako tada već bivši član benda, autor je čak šest pesama na albumu. Njegovi tekstovi u pesmama poput “Making Monsters for My Friends” i “It’s Not for Me to Know” odišu introspektivnošću koju često nismo povezivali s Ramonesima.
C.J. Ramone preuzima mikrofon u više pesama — rezultat koji i dalje izaziva oprečne reakcije. Njegove numere unose moderniju pop-punk energiju, ali zvuče kao da dolaze iz nekog drugog univerzuma, upadljivo različitog od surovih, jednostavnih rifova s kraja '70-ih.
Pesma koja zatvara album “Born to Die in Berlin” nosi skoro baladni karakter, a završava se glasom Dee Deeja, koji na lošem nemačkom recituje stihove preko telefonskog snimka.
Naslov albuma, ¡Adios Amigos!, možda je u početku delovao kao tipičan ramonesovski humor — preteča šale o vlastitom kraju. Ali danas znamo da nije bilo ironije: to je bio stvarni, konačni pozdrav.
Iako nije remek-delo, album uspeva da spoji introspektivne momente s klasičnim Ramones šarmom. Predstavlja dnevnik poslednje etape jednog benda koji nikada nije pokušavao da se dopadne svima, ali je zauvek promenio svet onih koji su ih slušali.
Zato, kad sledeći put čujete: “One-two-three-four!”, setite se da je ¡Adios Amigos! više od albuma — to je pozdrav najpoznatijeg punk benda svih vremena. Skroman, iskren i bez suvišnih ukrasa. Baš kao i oni sami.
Magazin Rolling Stone nazvao je album „završetkom u stilu“ — pesme su bile tvrđe i emotivnije nego što je publika navikla u poslednjoj dekadi rada grupe. Entertainment Weekly dodelio mu je visoku ocenu A–, opisujući zvuk kao „jednako pravovremen i energičan kao nekad“. A AllMusic je u retrospektivi zaključio: „Sjajan način da kažu zbogom.“
Za mnoge je album bio i povratak kvalitetu koji se izgubio nakon Too Tough to Die (1984), iako su neki i dalje smatrali da su kreativne zalihe benda bile na izmaku.
Odjek među fanovima bio je složen. Jedni su pozdravili album kao „podcenjeni dragulj“ i zasluženi oproštaj, dok su drugi zamerali monotoniju, predvidivost i previše prostora datog C.J. Ramoneu na vokalu.
Na forumima i Reddit zajednicama, mišljenja su varirala — jedni su isticali pesme poput “Life’s a Gas” i “I Don’t Want to Grow Up” kao dokaz da bend još uvek ima šta da kaže, dok su drugi kritikovali “The Crusher” i “Got a Lot to Say” zbog, kako su tvrdili, generičkih riffova i slabijih tekstova.
Ipak, jedno je bilo jasno: čak i kad se lomilo mišljenje o kvalitetu pojedinačnih numera, emocija i nostalgija za Ramonesima bili su prisutni i dalje.
Album otvara obrada Toma Waitsa, “I Don’t Want to Grow Up”, pesma koja na gotovo ironičan način postaje manifest jednog benda koji je uvek prkosio odraslom svetu. Joeyjev vokal ovde nosi izvesnu melankoliju — kao da je znao da je ovo kraj.
Dee Dee Ramone, iako tada već bivši član benda, autor je čak šest pesama na albumu. Njegovi tekstovi u pesmama poput “Making Monsters for My Friends” i “It’s Not for Me to Know” odišu introspektivnošću koju često nismo povezivali s Ramonesima.
C.J. Ramone preuzima mikrofon u više pesama — rezultat koji i dalje izaziva oprečne reakcije. Njegove numere unose moderniju pop-punk energiju, ali zvuče kao da dolaze iz nekog drugog univerzuma, upadljivo različitog od surovih, jednostavnih rifova s kraja '70-ih.
Pesma koja zatvara album “Born to Die in Berlin” nosi skoro baladni karakter, a završava se glasom Dee Deeja, koji na lošem nemačkom recituje stihove preko telefonskog snimka.
Naslov albuma, ¡Adios Amigos!, možda je u početku delovao kao tipičan ramonesovski humor — preteča šale o vlastitom kraju. Ali danas znamo da nije bilo ironije: to je bio stvarni, konačni pozdrav.
Iako nije remek-delo, album uspeva da spoji introspektivne momente s klasičnim Ramones šarmom. Predstavlja dnevnik poslednje etape jednog benda koji nikada nije pokušavao da se dopadne svima, ali je zauvek promenio svet onih koji su ih slušali.
Zato, kad sledeći put čujete: “One-two-three-four!”, setite se da je ¡Adios Amigos! više od albuma — to je pozdrav najpoznatijeg punk benda svih vremena. Skroman, iskren i bez suvišnih ukrasa. Baš kao i oni sami.
Miloš Pavlović