U leto 1990. godine, kada su glem metal i pop princeze još dominirale top-listama, a grunge tek provirivao iz podzemlja Sijetla, Sonic Youth je izdao Goo – album koji je ne samo označio prekretnicu za bend, već i za celu alternativnu muzičku scenu. Danas, 35 godina kasnije, jasno je da Goo nije bio samo još jedan eksperimentalni iskorak njujorških noise rock pionira, već ključni trenutak u evoluciji gitarske muzike između 80-ih i 90-ih godina 20. veka.

foto: Zpeters

Prva ljubav s "mainstreamom" – bez kompromisa

Goo je prvi album Sonic Youtha izdat za veliku izdavačku kuću (Geffen Records), što je samo po sebi predstavljalo simboličan čin: ulazak nezavisnog duha u mejnstrim, ali bez predaje (i prodaje). Umesto da ublaže svoj zvuk, bend je zadržao sve ono po čemu su postali legendarni u andergraund krugovima – disonantne gitare, nekonvencionalne strukture pesama, dadaističke tekstove i distanciranu vokalnu interpretaciju.

Ipak, pesme poput "Kool Thing" (u kojoj gostuje Chuck D iz Public Enemyja) i "Dirty Boots" pokazale su i novu, pristupačniju stranu benda. Sonic Youth je uspeo da pronađe balans između avangarde i pop senzibiliteta, bez gubitka identiteta – što je do tada retko ko uspevao.

Spoj decenija: kraj 80-ih, uvod u 90-e

Na simboličnom nivou, Goo je album koji zatvara jedno poglavlje – postpunk i noise eksperimente 80-ih – i otvara vrata onome što će doći sa Nirvanom, Pixiesima i eksplozijom alternativne kulture u ranim 90-im. Iako Nirvana neće izdati Nevermind još godinu dana, Goo je već bio nagoveštaj da alternativna muzika više neće ostati zatvorena u malim klubovima i nezavisnim fanzinima.

Sonic Youth je time postao svojevrsni mentor sceni koja će ih ubrzo nadmašiti po komercijalnom uspehu, ali nikada po uticaju i kredibilitetu. Bez Gooa, pitanje je da li bi velike izdavačke kuće ikada pružile priliku bendovima poput Nirvane ili Smashing Pumpkins.

Ikonična estetika i pop kulturni odjek

Naslovnica albuma, rad reditelja i umetnika Rejmonda Petibona (poznatog po saradnji sa bendom Black Flag), prikazuje crno-belu ilustraciju para u stilu stripa, koja je kasnije postala jedan od najprepoznatljivijih simbola 90-ih. I dalje se štampa na majicama i posterima. Taj spoj jednostavnosti i provokacije savršeno oslikava duh albuma – urbana distanca, ironija i otpor konvencijama.

Kroz pesme kao što su "Tunic (Song for Karen)" – omaž Karen Karpenter i osuda industrije koja lomi žene – ili "Mote" i "My Friend Goo", album se bavi temama otuđenja, roda, identiteta i umetničke slobode, često na ivici apstraktnog.

Uticaj na bend i buduće generacije

Za Sonic Youth, Goo je bio ulaznica u širu kulturnu svest, ali i početak još jedne kreativne faze koja će kulminirati albumima poput Dirty (1992) i Washing Machine (1995). Iako nikada nisu postali pop zvezde, njihov status "benda za bendove" dodatno se učvrstio a lista umetnika koje su inspirisali je beskrajna.

Bend je uspeo da zadrži svoj integritet tokom cele karijere, a Goo je ostao njihovo najvažnije "kompromisno delo" – dovoljno pristupačno da dopre do šire publike, ali dovoljno subverzivno da ostane verno sebi.

35 godina kasnije, i dalje relevantan

U vremenskoj distanci, Goo ne zvuči zastarelo – naprotiv, njegova sirovost, eksperimentalnost i angažovanost možda deluju čak i osvežavajuće u eri sterilne produkcije i algoritamski krojenih hitova. Iako su se raspali 2011. godine, duh Gooa živi – u indie sceni, u modnim referencama, i u ideji da umetnost i komercijala ne moraju biti neprijatelji, ako postoji jasan umetnički glas.

Na kraju, Goo nije samo album – to je kulturni dokument, vremenska kapsula i početna tačka za sve one koji traže muziku koja ne pristaje, ne ugađa i ne staje.

Možemo li zamisliti bend poput Sonic Youtha u današnjem mejnstrimu? Teško. Možda je baš zato Goo i dalje toliko potreban.