„Dečaci u boljoj zemlji“: Fontaines D.C. premijerno u Srbiji na koncertu za istoriju
Helly Cherry
Kada sam prošlog avgusta pogledao video intervju koji je NME uradio sa Grijanom Čatenom, pevačem grupe Fontaines D.C, u kome je pomenuo da bi želeo da svira na Balkanu, konkretno u Bosni i Srbiji, umalo istog trenutka nisam uzeo telefon i poslao par poruka domaćim promoterima sa kojima sam u kontaktu i za koje verujem da bi se potencijalno uhvatili u koštac sa organizacijom takvog događaja. Iako to nisam učinio, malo je vremena prošlo do trenutka kada se pojavila vest koju smo svi mi, ovdašnji ljubitelji verovatno jednog od najboljih rokenrol bendova na planeti trenutno, željno iščekivali – Fontaines D.C. u Luci Beograd, 25. juna 2025. Malo je reći sa koliko radosti sam dočekao ovu informaciju jer sam znao i empirijski potvrdio 2022. na INmusic festivalu u Zagrebu, kakvo nas ludilo čeka. Tako i bi!
 |
| foto: Nikola Doroslovački |
Pošto je najavljeni bend Jadu Heart otkazao nastup, čast da otvori beogradski koncert pripao je domaćem sastavu Koikoi, publici i te kako poznatom. Ali za one koji se prvi put susreću sa ovim imenom, u pitanju je četvoročlana (mada ih je te večeri od jednog momenta bilo petoro na bini) grupa koja kombinuje različite melodije, pretežno na talasima indi i alternativnog roka i koja poslednjih godina sve zrelije zvuči. Deo su Hali Gali ekipe, imaju jedan objavljen studijski album i mnoštvo koncerata iza sebe. Set su otvorili novim singlom Ponovo stran sa dolazećeg albuma, da bi nastavili Putem mimoza, jednom od najslušanijih pesama sa drugog dela Hali Gali kompilacije. Svirali su oko pola sata, a za kraj ostavili njihovu najpopularniju pesmu Misisipi. Iako je napolju bilo 35+ stepeni, kao u istoimenoj američkoj saveznoj državi, momci i devojke su bili odlični na bini. U jednom trenutku sam u razgovoru sa drugom prokomentarisao da bi bilo super ako su ih Fontejnsi slušali i utefterili negde u mislima, pa da ih povuku na neko inostrano gostovanje. Nekad negde.
Naravno da ih publika nije pustila da se na beogradskoj premijeri izvuku sa petnaestak odsviranih stvari, pa je zahtevala, jelte, još. Molitve bejahu uslišene i to isprva jednom od mojih najdražih pesama, kako sa poslednjeg albuma, tako i ove grupe inače – In the Modern World. Produžili su na I Love You i za dosvidanja ostavili verovatno najslušaniju pesmu grupe, makar na striming servisima – Starburster. Falila je samo potcenjena Motorcycle Boy da lista mojih omiljenih pesama sa „Romance” bude kompletna. Pred rastanak smo dobili i „hvala” od par članova benda, taman da se pečatira fenomenalan utisak sa ovog istorijskog događaja.
I upravo ću zaključak ovog izveštaja posvetiti obrazloženju zašto je koncert grupe Fontaines D.C. u Beogradu od 25. juna 2025 – istorijski. Pa zato što smo dobili jedan od momentalno najvažnijih gitarskih bendova u svetu, u nikad aktuelnijem trenutku. Momci su prošle godine izbacili više puta pominjani album „Romance” koji ih je lansirao, gotovo u mejnstrim. Dakle, ono o čemu su generacije mladih ljubitelja rokenrola tokom 1990-ih mogle da sanjaju, mi smo doživeli – aktuelan bend u realnom vremenu u našem dvorištu. I u organizaciji Charm Music Serbia. Na jesen u Beograd stiže još jedan kvalitetan bend iz tog post-pank talasa - Shame, ali bi valjalo razmisliti o još nekim muzičkim herojima sadašnjice sličnog senzibiliteta poput grupa Amy and The Sniffers, Kneecap, Lambrini Girls, King Gizard and Lizzard Wizard i drugima. I ako sve to u nekoj najluđoj teoriji i desi, sećaćemo se ko je probio led i čiji je pevač, pre dolaska, izjavio da bi voleo da svira u Srbiji. Tako je, jeste, izuzetno važne grupe Fontaines D.C.
 |
| Koikoi, foto: Nikola Doroslovački |
Pošto je predgrupa završila, usledilo je nekih 45 minuta pauze i lagane pripreme stejdža za zvezde večeri. Što se scenografije tiče, tu nije bilo mnogo posla, budući da se sastojala od jednog ogromnog sivog srca okačenog na zadnjoj stranu bine. Rasplakano srce je bilo identičnog oblika i detalja kao ono ružičasto sa njihovog novog, prošlogodišnjeg albuma „Romance”. Inače, taj album je ušao u top 10 izdanja koja su mi obeležila 2024. A saglasne su bile i kolege iz britanskog uredništva američkog magazina Rolling Stone, koje su ga, ne libeći se nimalo, proglasile za album godine.
I tako reč po reč, kabl po kabl, pesma po pesmu irskih repera Kneecap dođosmo do 21.15, kada se petorica (+ jedan) mladih Dablinaca ukazaše pred okupljenima. Predstava je mogla da počne, na sceni su Fontaines D.C. Prvo, pa novo, Here’s The Thing i odmah ekstaza. Nisu prezali da u startu skrcaju nekoliko hitova, pa su nastavili sa Jackie Down The Line i definitivno mojom omiljenom pesmom irskih post-pank/indi-rokera, Boys In The Better Land. Au brate kako mene ta stvar baca u neke visoke i prelepe univerzume. Sećam se kad sam je prvi put čuo uživo na gorepomenutom INmjuziku, isto sam tako euforično odreagova i refren pevao iz sveg glasa. Kompozicija je navela, mahom mladu publiku na jednu dobranu šutku, kojih inače neće biti mnogo u nastavku večeri. Ovaj nešto živahniji uvodni deo završili su sa Televised Mind, da bi numerom Roman Holiday uplovili u, na sreću mnogih ali ne i mene, depresivniji deo repertora koji će trajati narednih skoro pola sata. Tu su se našle, između ostalih, Big Shot, malo dinamičnija ali i dalje teška Death Kink, Before You I Just Forget i Bug, gde se Grijan latio akustične gitare.
U publici je bilo svega – i horskog pevanja omiljenih refrena, i aplaudiranja u ritmu, i skandiranja Palestini, čija je zastava bila na jednom od pojačala i pri kraju na ekranu u pozadini, kao i mnoštva ljudi u irskim dresovima. E da, u masi je bio, tačnije iz nje štrčao, i košarkaški as i naš reprezentativac Nikola Kalinić. Najmanje sam se nadao da ću nekog sportistu da vidim u auditorijumu, ali prijatnih iznenađenja nikad dosta.
I tako posle depra segmenta, dočekah napokon nešto za padanje u trans, a to bi, ni manje, ni više, već Hurricane Laughter, sa prvog im albuma „Dogrel” iz 2019. godine kada verovatno nisu ni slutili da ih čeka blistava karijera, pa i svirka u jednoj zemlji u srcu Balkana i na periferiji svetskog kapitalizma. A posebno ne da će nastupati usred društveno-političkih turbulencija koje je potresaju. Kad smo već kod toga, sporadično se iz publike dalo čuti „pumpaj”, „ko ne skače taj je ćaci” i ostalo. Video sam na društvenim mrežama da su im mnogi zamerili što nisu odreagovali na to, već su isključivo upućivali podršku napaćenom narodu Palestine pozivajući na oslobođenje njihove zemlje. Možda grešim, ali meni je delovalo da nisu baš razumeli šta se ori masom, a i generalno sam bend fura taj introvertni pristup i minimalnu priču između pesama, pa mi se čini da su samo bili onakvi kakvi inače jesu. Dakle, sporadično Grijamovog cupkanje i poskakivanje na bini, dok ostali muzičari uglavnom miruju ili se s vremena na vreme pomalo gibaju.
I tako reč po reč, kabl po kabl, pesma po pesmu irskih repera Kneecap dođosmo do 21.15, kada se petorica (+ jedan) mladih Dablinaca ukazaše pred okupljenima. Predstava je mogla da počne, na sceni su Fontaines D.C. Prvo, pa novo, Here’s The Thing i odmah ekstaza. Nisu prezali da u startu skrcaju nekoliko hitova, pa su nastavili sa Jackie Down The Line i definitivno mojom omiljenom pesmom irskih post-pank/indi-rokera, Boys In The Better Land. Au brate kako mene ta stvar baca u neke visoke i prelepe univerzume. Sećam se kad sam je prvi put čuo uživo na gorepomenutom INmjuziku, isto sam tako euforično odreagova i refren pevao iz sveg glasa. Kompozicija je navela, mahom mladu publiku na jednu dobranu šutku, kojih inače neće biti mnogo u nastavku večeri. Ovaj nešto živahniji uvodni deo završili su sa Televised Mind, da bi numerom Roman Holiday uplovili u, na sreću mnogih ali ne i mene, depresivniji deo repertora koji će trajati narednih skoro pola sata. Tu su se našle, između ostalih, Big Shot, malo dinamičnija ali i dalje teška Death Kink, Before You I Just Forget i Bug, gde se Grijan latio akustične gitare.
U publici je bilo svega – i horskog pevanja omiljenih refrena, i aplaudiranja u ritmu, i skandiranja Palestini, čija je zastava bila na jednom od pojačala i pri kraju na ekranu u pozadini, kao i mnoštva ljudi u irskim dresovima. E da, u masi je bio, tačnije iz nje štrčao, i košarkaški as i naš reprezentativac Nikola Kalinić. Najmanje sam se nadao da ću nekog sportistu da vidim u auditorijumu, ali prijatnih iznenađenja nikad dosta.
I tako posle depra segmenta, dočekah napokon nešto za padanje u trans, a to bi, ni manje, ni više, već Hurricane Laughter, sa prvog im albuma „Dogrel” iz 2019. godine kada verovatno nisu ni slutili da ih čeka blistava karijera, pa i svirka u jednoj zemlji u srcu Balkana i na periferiji svetskog kapitalizma. A posebno ne da će nastupati usred društveno-političkih turbulencija koje je potresaju. Kad smo već kod toga, sporadično se iz publike dalo čuti „pumpaj”, „ko ne skače taj je ćaci” i ostalo. Video sam na društvenim mrežama da su im mnogi zamerili što nisu odreagovali na to, već su isključivo upućivali podršku napaćenom narodu Palestine pozivajući na oslobođenje njihove zemlje. Možda grešim, ali meni je delovalo da nisu baš razumeli šta se ori masom, a i generalno sam bend fura taj introvertni pristup i minimalnu priču između pesama, pa mi se čini da su samo bili onakvi kakvi inače jesu. Dakle, sporadično Grijamovog cupkanje i poskakivanje na bini, dok ostali muzičari uglavnom miruju ili se s vremena na vreme pomalo gibaju.
 |
| Fontaines D.C., foto: Nikola Doroslovački |
U poslednju trećinu koncerta ušlo se sa Desire, pa onda - za novi katarzični momenat - Nabokov, jedan od mojih aduta sa albuma „Skinty Fia” iz 2022, te naposletku A Hero’s Death, naslovna traka sa drugog im albuma. Za kraj su ostavili Big, stari post-pank hit koji otvara njihov debi album, te Favourite, numeru koja pak zatvara poslednju, četvrtu ploču sastava Fontaines D.C. Potonja traka je apsolutni indi rok hit i mnogim je, kako joj i samo ime kaže, favorit sa aktuelnog albuma. Kod mene pak budi zebnju u potencijalno otupljivanje pankerske oštrice, koja neretko ide u paketu sa takvim produkcijskim manevrima. Elem, tu su završili posle nešto duže od sat vremena odlične svirke, maltene bez minuta pauze.
Naravno da ih publika nije pustila da se na beogradskoj premijeri izvuku sa petnaestak odsviranih stvari, pa je zahtevala, jelte, još. Molitve bejahu uslišene i to isprva jednom od mojih najdražih pesama, kako sa poslednjeg albuma, tako i ove grupe inače – In the Modern World. Produžili su na I Love You i za dosvidanja ostavili verovatno najslušaniju pesmu grupe, makar na striming servisima – Starburster. Falila je samo potcenjena Motorcycle Boy da lista mojih omiljenih pesama sa „Romance” bude kompletna. Pred rastanak smo dobili i „hvala” od par članova benda, taman da se pečatira fenomenalan utisak sa ovog istorijskog događaja.
I upravo ću zaključak ovog izveštaja posvetiti obrazloženju zašto je koncert grupe Fontaines D.C. u Beogradu od 25. juna 2025 – istorijski. Pa zato što smo dobili jedan od momentalno najvažnijih gitarskih bendova u svetu, u nikad aktuelnijem trenutku. Momci su prošle godine izbacili više puta pominjani album „Romance” koji ih je lansirao, gotovo u mejnstrim. Dakle, ono o čemu su generacije mladih ljubitelja rokenrola tokom 1990-ih mogle da sanjaju, mi smo doživeli – aktuelan bend u realnom vremenu u našem dvorištu. I u organizaciji Charm Music Serbia. Na jesen u Beograd stiže još jedan kvalitetan bend iz tog post-pank talasa - Shame, ali bi valjalo razmisliti o još nekim muzičkim herojima sadašnjice sličnog senzibiliteta poput grupa Amy and The Sniffers, Kneecap, Lambrini Girls, King Gizard and Lizzard Wizard i drugima. I ako sve to u nekoj najluđoj teoriji i desi, sećaćemo se ko je probio led i čiji je pevač, pre dolaska, izjavio da bi voleo da svira u Srbiji. Tako je, jeste, izuzetno važne grupe Fontaines D.C.
Timočanin