Električni bal na vodi uz Boy Harsher: Povratak američkog dua u Beograd
Helly Cherry
Na vodi možemo imati svašta – od novoizgrađenog bogataškog naselja, preko dima i ulja, u pesmama grupa Deep Purple i Haustor, do bala, kao u nazivu jugoslovenskog filma iz osamdesetih. A možemo imati i jedan fenomenalni, rasprodati koncert sa minimalnim brojem ljudi na bini koji kvalitetnim muziciranjem i energičnim nastupom tera na igru, užitak i katkad baca u trans. E baš tako je izgledao pakleni utorak 24. juna u Beogradu uz američki elektro/darkvejv duo Boy Harsher, na sveže izmeštenoj, novoj Zapa barci. Lelujao se splav na Dunavu, njihala se masa na plesnom podijumu i gibala ekipa iza mikrofona i sintisajzera, izručujući prodoran zvuk, litre znoja i pozitivne vibracije. Ne libeći se pritom uopšte. Nego, ’ajmo malo dublje i detaljnije.
Veče je otvorio takođe duo, takođe električan, i takođe mračan. Ali i autentičan, na mnogo nivoa, sirov i tvrd, zbog čega je za kratko vreme i poprimio tolike simpatije publike. Reč je o sint/elektro/metal/pank sastavu Worm Man iz Opova, malog banatskog mesta četrdesetak kilometara od Beograda. Momci nastupaju pod fantomkama, vokal mu ga daje po metalskom pevanju, a prati ga drugar na sintovima i plejerima. Prvi put sam ih gledao oktobra prošle godine u rahmetli Okretnici i na keca su mi se dopali. Verovatno ta prljavština koja pomešana sa nemirnim nastupom, oslikanim prvenstveno u pokretljivosti pevača, i blagom dozom mistike, prvenstveno zbog kostimografije, pruža jedan čudnjikavi i fino upakovani osećaj zadovoljstva. Na splav sam zakoračio tačno kada su izvodili Jackal unbound, moj lični favorit sa istoimenog albuma im od prošle godine. Vokalista je tada već uveliko bio u ekstazi, dok ga je drugi član, koliko je mogao, pratio. Ni auditorijum se nije oteo utisku, pa su se mnogi gibali u ritmu muzike opovskog dvojca (bez kormilara). Nedavno su nastupili i na jednom od najboljih beogradskih festivala/događaja – skejterskom Samitu nesvrstanih, i tu su pokidali. Ako se po prvi izdanjima i nastupima budućnost benda poznaje, onda za njih nema zime.
A zime nije bilo ni za nas koji smo se u utorak uveče obreli na novoj Zapa barci kod Nebojšine kule, na Dunavu, budući da je bila žestoka vrućina. Inače sam prostor je odličan, u potpunosti otvoren sa zadnje strane, ka reci, dok je na plafonu pokretni krov, tako da ako krene pljusak, ima opcija i da ne pokisne narod. I ono što je nekada znalo da bude upitno u Zapa bazi - zvuk, ovde je bilo odlično. Na momente je splav znao i da se zatalasa, kada bi rekom prošao neki brod ili čamac, baš kao u trenutku kada je američki duo kretao ka bini.
Veče je otvorio takođe duo, takođe električan, i takođe mračan. Ali i autentičan, na mnogo nivoa, sirov i tvrd, zbog čega je za kratko vreme i poprimio tolike simpatije publike. Reč je o sint/elektro/metal/pank sastavu Worm Man iz Opova, malog banatskog mesta četrdesetak kilometara od Beograda. Momci nastupaju pod fantomkama, vokal mu ga daje po metalskom pevanju, a prati ga drugar na sintovima i plejerima. Prvi put sam ih gledao oktobra prošle godine u rahmetli Okretnici i na keca su mi se dopali. Verovatno ta prljavština koja pomešana sa nemirnim nastupom, oslikanim prvenstveno u pokretljivosti pevača, i blagom dozom mistike, prvenstveno zbog kostimografije, pruža jedan čudnjikavi i fino upakovani osećaj zadovoljstva. Na splav sam zakoračio tačno kada su izvodili Jackal unbound, moj lični favorit sa istoimenog albuma im od prošle godine. Vokalista je tada već uveliko bio u ekstazi, dok ga je drugi član, koliko je mogao, pratio. Ni auditorijum se nije oteo utisku, pa su se mnogi gibali u ritmu muzike opovskog dvojca (bez kormilara). Nedavno su nastupili i na jednom od najboljih beogradskih festivala/događaja – skejterskom Samitu nesvrstanih, i tu su pokidali. Ako se po prvi izdanjima i nastupima budućnost benda poznaje, onda za njih nema zime.
A zime nije bilo ni za nas koji smo se u utorak uveče obreli na novoj Zapa barci kod Nebojšine kule, na Dunavu, budući da je bila žestoka vrućina. Inače sam prostor je odličan, u potpunosti otvoren sa zadnje strane, ka reci, dok je na plafonu pokretni krov, tako da ako krene pljusak, ima opcija i da ne pokisne narod. I ono što je nekada znalo da bude upitno u Zapa bazi - zvuk, ovde je bilo odlično. Na momente je splav znao i da se zatalasa, kada bi rekom prošao neki brod ili čamac, baš kao u trenutku kada je američki duo kretao ka bini.
.jpg) |
| foto: Dimitrije Petković, kompletnu galeriju pogledajte ovde |
Boy Harsher. Ime i prezime svetske dark/EBM scene i bend koji je za relativno kratko vreme postao jedan od najpopularnijih andergraund sastava koji baštine takav zvuk. Posle tri godine, vokalistkinja Džej Metjuz i producent Ogustus Maler, vratili su se u Beograd i rasprodali koncert u organizaciji ruske Connected agencije. U mračnu elektro plovidbu krenuli su bučno i sanjivo, istovremeno, pesmom Keep Driving, a onda se prolomio vrisak. Idemo jako, kasnije i najjače, pesmom Give Me a Reason. Džej je odmah uputila zahtev da „hoće da nas vidi kako igramo”. Zatraženo, uglavnom i ispunjeno. Nastavili su beskompromisno sa Electric, zatim sintpopičnom kidalicom Morphine, da bi poentirali sa Fate, jednim od najvećih hitova grupe. Tu je već nastala potpuna histerija, a upućeno je i prvo „hvala” okupljenima. Nastup je pratila igra različitih, čaš nežnih, čas zavodljivih boja, a svetla su neretko padala i na masu, pa čak i od baterijske lampe koju je Džej u nekoliko navrata uperila u pojedince pred binom.
U drugi deo seta ušlo se udarnički – malo rejvno, pa rejvsno trakom Come Closer. Tera na igru, baca u egzaltaciju i pruža utisak opšteg ludila. Kao u Berlinu, verovatno. Slična scena je zatekla i izvođenje još jedne rado viđene numere sa globalnih striming servisa – LA, pa i poslednju, Modulations. Skroz dobar način da se okonča super veče. Sa bine su se povukli uz, na ivici izdržljivosti, škripeći ton koji je stao tek pošto su se vratili na bis. Jeste da je bilo pakleno, ali ne može se tek tako napustiti posvećena publika. Morala je da padne i trešnjica na tortu, zapravo dve – prva, stidljiva, I Understand i onda ona najslađa, Pain. Potonja, objavljena 2014. na njihovom debitantskom EP izdanju „Lesser Man”, ih je po svoj prilici i vinula u, oksimorona li, andergraund nebesa. Toliko da je završila u drugom delu američke nezavisne slešer hororčine „Terrifier”. Bila je to, kako Džej reče, „poslednja šansa za ples”, koju su mnogi iskoristili. Jer tako treba.
Uz „hvala”, opet, i „volimo vas”, zapališe Ameri i ostaviše nas nasmejane i napunjenih baterija. Bio je ovo još jedan izvanredan koncert u Beogradu o kome će se, verujem, pričati. Nisam prisustvovao na onom iz 2022, pa ne mogu da napravim poređenje, ali je ovaj, sam za sebe, bio vrhunski. Sjajno otvaranje letnje koncertne sezone u prestonici Srbije, a tek smo na početku. Kada pomislim na jul i ono što nas očekuje, uhvati me euforija. Ako će svaki naredni koncert biti upola dobar kao ovaj dua Boy Harsher, onda nam sledi nezaboravno muzičko leto. Do tada: „Pain, breaks the rhythm, breaks the rhythm, breaks the rhythm”.
U drugi deo seta ušlo se udarnički – malo rejvno, pa rejvsno trakom Come Closer. Tera na igru, baca u egzaltaciju i pruža utisak opšteg ludila. Kao u Berlinu, verovatno. Slična scena je zatekla i izvođenje još jedne rado viđene numere sa globalnih striming servisa – LA, pa i poslednju, Modulations. Skroz dobar način da se okonča super veče. Sa bine su se povukli uz, na ivici izdržljivosti, škripeći ton koji je stao tek pošto su se vratili na bis. Jeste da je bilo pakleno, ali ne može se tek tako napustiti posvećena publika. Morala je da padne i trešnjica na tortu, zapravo dve – prva, stidljiva, I Understand i onda ona najslađa, Pain. Potonja, objavljena 2014. na njihovom debitantskom EP izdanju „Lesser Man”, ih je po svoj prilici i vinula u, oksimorona li, andergraund nebesa. Toliko da je završila u drugom delu američke nezavisne slešer hororčine „Terrifier”. Bila je to, kako Džej reče, „poslednja šansa za ples”, koju su mnogi iskoristili. Jer tako treba.
Uz „hvala”, opet, i „volimo vas”, zapališe Ameri i ostaviše nas nasmejane i napunjenih baterija. Bio je ovo još jedan izvanredan koncert u Beogradu o kome će se, verujem, pričati. Nisam prisustvovao na onom iz 2022, pa ne mogu da napravim poređenje, ali je ovaj, sam za sebe, bio vrhunski. Sjajno otvaranje letnje koncertne sezone u prestonici Srbije, a tek smo na početku. Kada pomislim na jul i ono što nas očekuje, uhvati me euforija. Ako će svaki naredni koncert biti upola dobar kao ovaj dua Boy Harsher, onda nam sledi nezaboravno muzičko leto. Do tada: „Pain, breaks the rhythm, breaks the rhythm, breaks the rhythm”.
Timočanin