Divna je noć...
Helly Cherry
Konačno lepo stabilno vreme. Izlazimo iz klubova i selimo se u otvorene koncertne prostore. Za Niš to uglavnom znači odlazak u Banovinu, jedan od najlepših koncertnih prostora i ambijenata. Iako ovo nije bio prvi koncert ove godine, za ponovni susret sa Banovinom odabrali smo baš Bjesove.
Retko koji bend može sasvim fino (i ispravno) da se doživi u različitim ambijentima i da je na svakom mestu svoj na svome. Gledali smo ih u rovovima niške tvrđave, klubovima i svaki od tih prostora je bendu dao poseban osećaj.
Ipak, ono što je zajedničko svim nastipima Bjesova je osećaj kolektivne i lične katarze kroz njihove tekstove i zvuk.
Nije to bio samo koncert, već povratak. Povratak jednoj ideji, emociji, unutrašnjem glasu koji nismo zaboravili — samo smo ga, u buci svakodnevice, na trenutak potisnuli. Bjesovi su se vratili, a s njima i mi, oni stariji i mlađi, puni pitanja, traženja nade.
U večeri 7. juna, dvorište Banovine pretvorilo se u hram (ne samo) unutrašnjih borbi i tišina koje vrište. Bjesovi su ponovo bili sa nama, i to ne kao nostalgična senka prošlosti, već kao opipljiva snaga sadašnjeg trenutka.
Osetilo se to već neposredno pred koncert kolektivnim povicima „Pumpaj!“. Ne znam da li je u pitanju dogovor benda i rokada neposredno pred nastup, tek na ove povike Bjesovi su se savršeno nadovezali otvoriviši koncert pesmom „Nebo“. I oslobađanje je moglo da počne. Koliko je ono u nekom kolektivnom smislu potrebno bilo je vidljivo i nakon, na primer, pesama „Zemlja i crv“ i „Ustaj majko zemljo“. „Pumpanje“ sa početka nastupa se nastavilo i u međuvremenu onim povikom što se rimuje sa „Vučiću Šrederu“. Poslušajte recimo numere „Raduj se“ koja je bila druga ili treća te večeri na repertoaru ili „Sve će se doznati“ koje takođe ne mogu da odvojim od aktuelnog trenutka u društvu.
Prolaze mi kroz glavu reči devojke pored mene: „Ne znam da li sam došla da slušam koncert ili da se raspadnem i ponovo sastavim“.
No osim ovog zajedničkog, svako od nas ima neke svoje „demone“ ali Bjesovi osim pitanja i strepnje, čini se ipak donose utehu i nadu. Jer nikada nisu bili samo bend već krik iznutra, muzika za one koji nisu pronašli odgovore, ali ne odustaju da ih traže. Zato su tu bile „Kad mi stane dah“, „Vraćam se dole“, „Ime“, „U osvit zadnjeg dana“, i „Vreme je“ koje je predstavljala početak vrhunca nastupa. Prijatno su iznenadile „Kiša“ svojom dodolsko-ritualnom atmosferom i „Gavran“ dok je recimo falio „Aikido“.
Za kraj, „Bolje ti“ i „Tako mladi (divna je noć)“. Ova potonja završava tako što se bend se polako utišava i prepušta Marinku i publici da uspore i zajedno pevaju stihove „Divna je noć...“ za kraj.
Bilo je poziva na bis ali je Marinko sa bine poručio da (nakon nešto više od dva sata nastupa) za tim nema potrebe. I verovatno je tako. Zašto se do nekog novog susreta ne bi pozdravili sa „Divna je noć...“
Retko koji bend može sasvim fino (i ispravno) da se doživi u različitim ambijentima i da je na svakom mestu svoj na svome. Gledali smo ih u rovovima niške tvrđave, klubovima i svaki od tih prostora je bendu dao poseban osećaj.
Ipak, ono što je zajedničko svim nastipima Bjesova je osećaj kolektivne i lične katarze kroz njihove tekstove i zvuk.
Nije to bio samo koncert, već povratak. Povratak jednoj ideji, emociji, unutrašnjem glasu koji nismo zaboravili — samo smo ga, u buci svakodnevice, na trenutak potisnuli. Bjesovi su se vratili, a s njima i mi, oni stariji i mlađi, puni pitanja, traženja nade.
 |
| foto: Marija Stanojević |
Osetilo se to već neposredno pred koncert kolektivnim povicima „Pumpaj!“. Ne znam da li je u pitanju dogovor benda i rokada neposredno pred nastup, tek na ove povike Bjesovi su se savršeno nadovezali otvoriviši koncert pesmom „Nebo“. I oslobađanje je moglo da počne. Koliko je ono u nekom kolektivnom smislu potrebno bilo je vidljivo i nakon, na primer, pesama „Zemlja i crv“ i „Ustaj majko zemljo“. „Pumpanje“ sa početka nastupa se nastavilo i u međuvremenu onim povikom što se rimuje sa „Vučiću Šrederu“. Poslušajte recimo numere „Raduj se“ koja je bila druga ili treća te večeri na repertoaru ili „Sve će se doznati“ koje takođe ne mogu da odvojim od aktuelnog trenutka u društvu.
Prolaze mi kroz glavu reči devojke pored mene: „Ne znam da li sam došla da slušam koncert ili da se raspadnem i ponovo sastavim“.
No osim ovog zajedničkog, svako od nas ima neke svoje „demone“ ali Bjesovi osim pitanja i strepnje, čini se ipak donose utehu i nadu. Jer nikada nisu bili samo bend već krik iznutra, muzika za one koji nisu pronašli odgovore, ali ne odustaju da ih traže. Zato su tu bile „Kad mi stane dah“, „Vraćam se dole“, „Ime“, „U osvit zadnjeg dana“, i „Vreme je“ koje je predstavljala početak vrhunca nastupa. Prijatno su iznenadile „Kiša“ svojom dodolsko-ritualnom atmosferom i „Gavran“ dok je recimo falio „Aikido“.
Za kraj, „Bolje ti“ i „Tako mladi (divna je noć)“. Ova potonja završava tako što se bend se polako utišava i prepušta Marinku i publici da uspore i zajedno pevaju stihove „Divna je noć...“ za kraj.
Bilo je poziva na bis ali je Marinko sa bine poručio da (nakon nešto više od dva sata nastupa) za tim nema potrebe. I verovatno je tako. Zašto se do nekog novog susreta ne bi pozdravili sa „Divna je noć...“
Nenad