„Ajkula“ 50 godina kasnije: Kako smo naučili da se plašimo vode
Helly Cherry
Pre tačno pola veka, 20. juna 1975. godine, svet je prvi put zaronio u strah koji nije dolazio iz tame – već iz prozirnih, sunčanih voda. Ajkula (Jaws), režirana od strane tada 27-godišnjeg Stivena Spilberga, promenila je ne samo način na koji posmatramo more, već i pravila filmske industrije zauvek.
Utemeljen na romanu Pitera Benčlija, Ajkula je izgledala kao još jedan napeti triler – priča o velikoj beloj ajkuli koja teroriše obalu fiktivnog mesta Amiti, i trojici muškaraca koji kreću u lov na neman. Ali ono što je trebalo da bude solidan letnji film, postalo je globalni fenomen. Strah koji je izronio iz talasa nije bio samo filmski. Publika je posle gledanja izbegavala da se kupa, a plaže su beležile manji broj posetilaca. Voda, do tada simbol osveženja i slobode, pretvorena je u zonu strave.
Utemeljen na romanu Pitera Benčlija, Ajkula je izgledala kao još jedan napeti triler – priča o velikoj beloj ajkuli koja teroriše obalu fiktivnog mesta Amiti, i trojici muškaraca koji kreću u lov na neman. Ali ono što je trebalo da bude solidan letnji film, postalo je globalni fenomen. Strah koji je izronio iz talasa nije bio samo filmski. Publika je posle gledanja izbegavala da se kupa, a plaže su beležile manji broj posetilaca. Voda, do tada simbol osveženja i slobode, pretvorena je u zonu strave.
Ajkula nije samo ušla u istoriju po svom efektu na gledaoce – postavila je temelje modernog blokbastera. Bio je to prvi film koji je ikada prešao granicu zarade od 100 miliona dolara u bioskopima, i to zahvaljujući pametnoj letnjoj distribuciji i agresivnoj marketinškoj kampanji. Holivud je shvatio: ako im ponudite dovoljno straha, publika će doći – i vraćati se.
Spilberg je majstorski iskoristio tehničke izazove – često neispravni mehanički model ajkule naterao ga je da stvori napetost kroz ono što ne vidimo. Time je stvorio psihološki horor koji nas drži na ivici čak i kad ajkula nije u kadru. John Williamsova minimalistička, zlokobna muzička tema – du-dum, du-dum – postala je sinonim za predosećaj užasa i jedan od najupečatljivijih muzičkih motiva u istoriji filma.
Pola veka kasnije, Ajkula je i dalje sveža. I dalje deluje. Film je i danas studija straha, izgrađena na ljudskim slabostima – panici, neverici autoriteta, komercijalnim interesima ispred bezbednosti. Ujedno, Ajkula je i kritika američkog društva, prerušena u triler. Film se analizira na univerzitetima, parodira u serijama i crtaćima, a replike poput “You’re gonna need a bigger boat” postale su deo svakodnevnog jezika.
U pop kulturi, ajkula iz filma nije više samo zver – postala je simbol. Inspirisala je sve, od nastavaka, dokumentaraca, do čitavog žanra "životinja ubica". I danas, kada god neko vidi peraje kako izranjaju iz vode, zna šta sledi – čak i ako je rođen decenijama posle premijere.
Danas, sa ove distance, jasno je da Ajkula nije samo film. Ona je kolektivno iskustvo, trauma i fascinacija, kulturna prekretnica. Pokazala nam je kako se strah ne mora skrivati u tami – dovoljno je da pliva ispod površine. Uspela je da nas natera da dvaput razmislimo pre nego što zakoračimo u more – i to traje već 50 godina.
Zato danas, kad se osvrnemo na pola veka Ajkule, ne gledamo samo na jedan film. Gledamo u početak jednog novog talasa – ne samo u hororu, već i u načinu na koji se film doživljava, plasira i zauvek urezuje u kolektivno sećanje.
Jer negde tamo, pod površinom, ona još uvek pliva.
Spilberg je majstorski iskoristio tehničke izazove – često neispravni mehanički model ajkule naterao ga je da stvori napetost kroz ono što ne vidimo. Time je stvorio psihološki horor koji nas drži na ivici čak i kad ajkula nije u kadru. John Williamsova minimalistička, zlokobna muzička tema – du-dum, du-dum – postala je sinonim za predosećaj užasa i jedan od najupečatljivijih muzičkih motiva u istoriji filma.
Pola veka kasnije, Ajkula je i dalje sveža. I dalje deluje. Film je i danas studija straha, izgrađena na ljudskim slabostima – panici, neverici autoriteta, komercijalnim interesima ispred bezbednosti. Ujedno, Ajkula je i kritika američkog društva, prerušena u triler. Film se analizira na univerzitetima, parodira u serijama i crtaćima, a replike poput “You’re gonna need a bigger boat” postale su deo svakodnevnog jezika.
U pop kulturi, ajkula iz filma nije više samo zver – postala je simbol. Inspirisala je sve, od nastavaka, dokumentaraca, do čitavog žanra "životinja ubica". I danas, kada god neko vidi peraje kako izranjaju iz vode, zna šta sledi – čak i ako je rođen decenijama posle premijere.
Danas, sa ove distance, jasno je da Ajkula nije samo film. Ona je kolektivno iskustvo, trauma i fascinacija, kulturna prekretnica. Pokazala nam je kako se strah ne mora skrivati u tami – dovoljno je da pliva ispod površine. Uspela je da nas natera da dvaput razmislimo pre nego što zakoračimo u more – i to traje već 50 godina.
Zato danas, kad se osvrnemo na pola veka Ajkule, ne gledamo samo na jedan film. Gledamo u početak jednog novog talasa – ne samo u hororu, već i u načinu na koji se film doživljava, plasira i zauvek urezuje u kolektivno sećanje.
Jer negde tamo, pod površinom, ona još uvek pliva.