Evo nas ponovo u jednoj od najstarijih rubrika na sajtu koja avgusta ove 2025. slavi 10. rođendan. Nije loše i nije neočekivano jer se radi o jednoj od najpopularnijih rubrika na sajtu. Verovatno jer se radi o ličnim pričama sa kojima nije teško povezati se, koje nas sve vraćaju u neko lepše i bezbrižnije vreme.

Fin broj ljudi različitih profila sa naše kulturne scene je uzeo učešća u ovom serijalu ali sada kada letimično preletimo spisak kapiramo da do sada ni jednom nismo ugostili nekog od naših kolega. Kakav propust! Više sami sebi zameramo nego vi nama svakako jer mi najbolje znamo kako je cimati se danas i promovisati prave vrednosti u sredini kada se vrednuju neke druge. Pa zato hajde da ispravimo grešku i predstavimo Katarinu Popović Kale. 

Ako smo mi u Heliju "mali ljudi iz kompjutera", Kale je jedna od onih "malih ljudi iz radija". "Malih" a zapravo VELIKIH. Kale je "dobri duh" Rock Radija i ne znamo da li je prepoznatljivija po svom glasu ili vajbu, rečitosti i entuzijazmu koje šalje svakog popodneva u etar. Ono što je verovatno (nezasluženo) manje poznato o njoj je da se Katarina bavi i muzikom. Istina, verujemo ne onoliko često i aktivno koliko bi želela ali ono što radi pod svojim imenom zaista vredi da dođe do šire publike. Dosadašnji singlovi "Svetlo i dim" i "Sinhro" nude u muzičkom smislu nešto novo i jedinstveno na našoj sceni. Ne kažemo ovo tek tako jer, kada poslušate i pogledate linkovane spotove videćete da je i produkcijski u vizuelnom smislu na zavidnom nivou. Što nam samo govori da je Katarini stalo da svoju priču ispriča u punom obimu.

Nedavno smo imali prilike da razgovaramo u okviru Rock radija i nastavimo priču i nezvanično. Već dok smo dogovarali razgovor u Katarini smo prepoznali duh koji i sami negujemo. Sličan se sličnom raduje pa smo poželeli i da mi nju ugostimo na našim stranicama i pružimo priliku da je upoznate iz jednog drugog, ličnijeg ugla. Sada joj dajemo reč...

foto: Saša Brkić za Rock radio

Bendovi, muzičari i albumi

Muzika je nešto što je moja duša očigledno odabrala pre nego što je zakoračila na ovaj svet da joj bude centar životnih iskustava, poveznica, prekretnica, mesto gde vreme ne postoji, tačka u kojoj sve ima isti koren, sve ono što život jeste: sreća, tuga, dokaz da smo bili tu takvi i takvi, ono što ostaje i posle nas i jedina meditacija… u trenucima kada je slušam sam u najvećem miru, a u onima u kojima je stvaram sam u prostoru u kojem se sve posloži i postaješ lagan kao da si pedalj iznad zemlje. I taj osećaj lebdenja je nešto najlepše na svetu, pobeda prolaznosti; hvala sili koja je muziku donela u moj život i sve ljude sa njom. Od pravih ljudi je i krenulo, pa je:

prva kompilacija je došla na kaseti, a na njoj Led Zeppelin, čarolija i Black Sabath, zvuci duboke pećine, međutim, neobjašnjivi osećaja smirenosti da je okej kakva god da sam i hvatanja za neki identitet počeo je da dolazi sa Nirvanom. Ubrzo potom se otvorila zavesa svih onih bendova koji dolaze u nizu posle, a svaki sa sve jačom emocijom glasa i rifa i melaholije u koju sam i dan danas zaljubljena: Alice In Chains; Soundgarden i onaj glas koji mi uvek treba kad god mi se ide u sebe – Criss Cornell u svakom projektu, a možda najviše na albumu ,,Euphoria morning”. Ipak, ako je to uopšte moguće gradirati, samo je jedan muški glas u mojim ušima bio najviše od svih, a to je Maynard James Keenan sa svakim svojim projektom. A Perfect Circle je izmenio zauvek moj muzički svet, album Thirteenth Step možda i najviše, ali mu Tool nikada nije bio daleko, pa ni Puscifer – dakle Maynard, osoba od svekolikog uticaja, muzičkog, tekstualnog, metafizičkog, ljudska istina između redova energije. 

Od ženskih srca rokerola koje sam gledala sa divljenjem je niz počeo sa PJ Harvy. Ta vatra i u isto vreme nežnost me je zadivila za sva vremena. Kad sam kod vatre, hronološki, vrlo ubrzo je indastrijal na čelu sa Trent Reznorom i bendom NIN zapečato onaj muški element u meni, ako je rokanje to je Nine Inch Nails, a uzvišenost elektro tripa i mantra za zauvek – Massive Attack. Ljubav za old school HC-om je došao u odrastanju zahvaljujući divnim prijateljima dečacima, ali je njujorški, kratkotrajni SNOT i dalje za mene najdraži, kad god pominjemo socijalno i želju za rifom. Morphin i Mark Sandman, najlepši muški vokal i pesme posvećene srcu, od domaćeg šetnja pored Dunava i Darkwood Dub u ušima, to je moj Beograd, koliko i KKN i Nikola Vranjković – najdraži koncerti, Darko Rundek kao okosnica večne slobode i Consecration kao moja generacija, moja mladost koja traje. Kad smo kod šamanizma, Nick Cave, moj šaman najveći, i da zaokružim sve sa istinskom ljubavlju prog metala, bendom Karnivool, kad god želim da se divim lepoti muzičkog umeća.

Reditelji i filmovi

Wim Wenders u više navrata. Prvo je došlo Nebo nad Berlinom (,,Wings Of Desire”) preko divne preporuke – deljenje filmova, kao i muzike i knjiga je čista ljubav među ljudima, odmah je potom došao i ,,Paris Texas”, pa mnogo kasnije i ,,Grand Budapest Hotel” koji obožavam. ,,The Pianist” Romana Polanskog; Jim Jarmush – bilo koji; ,,Searching For Sugar Man” – najtoplija muzička dokumentarna priča ikada usnimljena koja mi je otkrila Rodrigueza i ostavila veliki trag na mene; ,,Waking Life”; ,,Cinema Paradiso”; ,,Za danas toliko”, mladog reditelja Marka Đorđevića, i naravno, serija ,,Otvorena vrata” kojoj se vraćam čitav život.

Stripovi

Dylan Dog. Ipak je rokenrol i detektiv i horor u isto vreme.

Pisci i knjige

Mika Antić na vrhu kolone, iako je baš teška borba između narednih imena za prvo mesto, jer su mi kroz poeziju najviše dolazile životne mudrosti. Bila sam i dalje jesam fascinirana istim ,,slikama nacrtanim iza očnog kapka” (Miljković), ,,sfera koje bruje” (Dučić), ,,tamo gde je od istog večnog tkiva i čovek i njegov san” (Desanka Maksimović), tu je i Vasko Popa i Pera Zubac. Hese, Emerson, Štajner, a od spoja muzike i stiha – najvažnija dela za mene ,,Vera Nada i Krvoproliće” Nick Cave - a, David Lynch ,,Lov na veliku ribu”, kao i Peti Smit ,,Sakupljanje vune”.

Događaji

Tool – najvažnije, uzvišeno iskustvo! U duhovnom, duševnom i multimedijalom smislu nenadmašno nadahnuće, osećaj u kojem sam doživela da je muzika zaista metafizika, umetnost koja se oseća celim bićem, samo malo odvojeno od tla u nekim trenucima. Neverovatno, oba puta! Nisam subjektivna:D. Bilo je komentara da je ,,Bog u neparu”.
Karnivool – definitivno najdraži koncert na kojem sam bila, sjajan progresivan australijski bend koji ima pesmu, osim neverovatnog sviračkog umeća (akcenat na bubnjaru). To je prava romantika metala za mene.
NIN – Usta su mi ostala do poda, produkcija, pakovanje, Trent Reznor, tadašnji bubnjar, i bečka publika koja se ponašala kao da je na uglađenoj predstavi, dok smo mi doslovce visili sa balkona. Neprocenjivo iskustvo.
Rammstein – kako ga ne pomenuti! Dva puta. Eksplozija i nenadmašnost u smislu šou – a.
Metallica – Juju! Ovo treba doživetu u fun pitu – hvala večno drugarima koji su čekićali za karte i rođenoj sestri od koje je ovaj bend uopšte došao do mene.
Pearl Jam – jer je Eddie Veder pevao kao da mu je poslednje! Toliko je veliki.
Sade – u Areni. Nikad lepša umetnost i suptilnost u jednom.
Keziah Jones – Najsenzualniji koncert, otelotvorenje energije funk – a. Nikad znojaviji koncert.
Orthodox Celts – vruća krv i ples do iznemoglosti, sentimentalno me vezuje za odrastanje i nešto gde se pripada.
Svaki K.K.N koncert – jer to su ti tekstovi i Kafane i rokenrol i svetla nad ulicom.

Predstave – Mileva Ajnštajn, doslovce sam je ispratila sa bine u suzama i crvenim rukama od aplaudiranja.

Izložba Vladimir Lalić - ,,Sedimenti i sentimenti”

Festival ,,Dev9t” u Ciglani. To je bio spoj svega što volim, kao da smo bili na planeti Umetnosti svaki put.
_
Pročitajte tekstove i ostalih učesnika rubrike "Kako sam postao..."