Neobična mešavina akustične gitare sa folk prizvukom, hip-hop ritmova i čudne poezije koja je nekako postala glas generacije. To je u suštini Beckov "Loser". Pesma je objavljena kao singl 8. marta 1993. godine, na maloj etiketi pod nazivom Bong Load Custom Records. Godinu dana kasnije, našla se na Beckovom debi albumu "Mellow Gold." Beck ju je napisao sa producentom Karlom Stefensonom, ali čak ni on verovatno nije pretpostaviti da će postati takav hit.

Evo u čemu je stvar—Beck je bio bez novca kada je napravio ovu pesmu. Živeo je u šupi bez novca. Jednog dana, pojavio se kod Stefensona da se poigra sa drumn loop-om i slide gitarom. Frustriran svojim repovanjem, Beck je polu-šaljivo pevao, “Soy un perdedor” (na španskom "Ja sam gubitnik"), i refren je rođen. U intervjuima je rekao da je više reč o podsmevanju samom sebi nego o omalovažavanju slacker osoba (slacker je neko ko izbegava rad, hvata krivine ili ne poseduje radnu etiku). Ali obožavaocima to nije bilo važno. Stihovi—“Ja sam gubitnik, dušo, zašto me ne ubiješ?”—delovali su kao savet da se samo slegne ramenima na sve. Bilo je sirovo, uvrnuto ali je na neki čudan način dobro rezonovalo sa publikom.

Singl "Loser" je brzo postao popularan. Dospeo je na 10. mesto Billboard Hot 100, vladao rock listama pet nedelja zaredom, a čak je bio i na 1. mestu u Norveškoj. Spot—tripozni kolaž kauboja, vanzemaljaca i Becka koji izgleda kao da je u transu—koštao je samo 14.300 dolara. Jeftino? Naravno. Ikonično? Apsolutno.

Rane '90-e bile su haotične. Grunge je tugovao, pop je sjajio. "Loser" nije pokušavao da reši ništa. Samo je rekao, “Da, život je čudan. Hajde da plešemo u svakom slučaju.” Ta mešavina samoironije i iskrenosti učinila je „Loser“ soundtrackom za generacije dece koja su se osećala kao da nigde ne pripadaju. Bek je pretvorio šalu u revoluciju—i dokazao da čak i gubitnici mogu pobediti.