Toma Riplija je u raznim ekranizacijama već tumačilo najmanje 5-6 glumaca (između ostalih i Alen Delon i Džon Malkovič), a svakako je najuspešnija adaptacija ona Entonija Mingele sa Metom Dejmonom. I dok se stiče utisak da nakon toga nije ostalo ništa više da se doda, dolazi odjednom Netfliksova serija od 8 epizoda koja u suštini ponovo prepevava Talentovanog g. Riplija, ali u jednom sasvim drugačijem ruhu.

I apsolutno u tome razbija!

Dok je Dejmonov film bila jedna žovijalna psiho-drama smeštena u period i jedna lepa razglednica Italije, „Ripli“, koju kao reditelj potpisuje prestižni scenarista Stiven Zalijan, pisac Šindlerove liste, odlazi u žanr punokrvanog crno-belog hičkokovskog noara, sa kamerom koja celu Riplijevu papazjaniju sa krađom identiteta i ubistvima snima kao jedan blago arhaizovan mračni psiho-triler koji kao uzore ima Trećeg čoveka i Strance u vozu. Neko bi rekao da to nije inventivno, ali meni je sasvim prijalo.


Tamo gde je Mingela morao zbog vremena neke stvari da pretrči, ovde imamo zeman da se bavimo metodologijom Riplijevog postupka, kako naučiti italijanski i snaći se u stranoj zemlji, kako falsifikovati potpis, kako se rešiti tela, kako prikriti zločin, i u tim sitnim mikroradnjama ceo ovaj svet dobija na težini, konkretnosti, toliko da se oseća svaki korak i težina svakog predmeta. Đavo je u detaljima, pa je tako i ova serija ispunjena savršenim mikrodetaljima na svakom planu, od scenografskog do predmeta koji se nalaze u kadru, tabakera, pisaćih mašina, šalova i pepeljara. Sve deluje elegantno, dobro osmišljeno i apsolutno u duhu vremena.

Tamo gde je postava iz filma 1998. bila mlada i razigrana, ovde imamo starije i karakternije, manje atraktivne glumce. Endru Skot je savršeni balans Riplija koji iz pozicije sirotinje želi da uđe u svet glamura i privilegije koji mu razbuktava maštu, i sam bivajući nekako neupadljivo šarmantan, ali po potrebi i nevidljiv i lako uklopljiv u sredinu. Iako ostali glumci ne mogu da pariraju filmu iz 98′, pogotovo ne Diki koga je tada sa vulkanskim magnetizmom tumačio Džud Lou (nominovan tada i za Oskara), ipak odrađuju svoje bogomdane zadatke, pogotovo persona koja glumi Fredija i koja je odbojna sama po sebi i bez glume (što i lik treba da bude). S druge strane, iako Dakota Faning kao Mardž ne može da parira nekoj eleganciji i privilegiji koje Gvinet Paltrou dovlači iz svog privatnog života, svojom iritantnošću ispunjava ono što je zadatak tog lika.

Italija slikana crno-belo evocira najbolje slikanu Italiju u radovima Felinija i Roselinija, staru, zavodljivu, misterioznu i prefinjenu, kao čipku izatkanu preko zemlje, i sva sreća što i danas gde god da uperiš kameru u Italiji deluje da si i dalje u delu istorije.

Da sve nije tako idelano, pobrinula su se neka zeheraška rešenja, na primer kada se nad likom nadvija kakva pretnja i nebo mora u tom trenutku da se oblači, pa onda neko bespotrebno povezivanje lika Toma Riplija sa likom i delom kontroverznog slikara Karavađa i dr., ali prijaju hičkokovski momenti u kojima publika zna nešto, a likovi u kadru toga nisu svesni.

Sama serija je ipak savršena posveta hičkokovskom duhu starih noar filmova u kojima imamo ambivalentne antijunake i njihovu sumnjivu motivaciju koju netremice pratimo zbog osećaja zavodljivosti i misterioznosti celog tog sveta.
Slobodan Novokmet