Ono što najviše inspiriše umetnike da stvore nešto nezaboravno, uglavnom se bazira na nekim ličnim iskustvima ili na sećanju iz privatnog života. A te doživljaje koje nam prenesu kroz svoj rad, možete lako da prepoznate kao iskrene i istinite, jer se to, jednostavno, oseti. 

George Miller je pohađao "University of New South Wales", zajedno sa bratom blizancem. Ljubav prema medicini, kojoj je bio veoma posvećen, ipak nije prevagnula kada je njegova karijera u pitanju. Iako je neko vreme radio kao lekar u bolnici, na odeljenju hitne pomoći, nije se tamo dugo zadržao, jer se potpuno posvetio sedmoj umetnosti.

Kada je počeo da snima film "Mad Max" 1978. godine, ono što je viđao tokom noćnih smena na hitnoj, preneo je na svoje junake. Sve povrede koje su viđene na filmu, povrede su kakve je lečio i sam režiser. Osim u bolnici, sa takvim teškim traumama sreo na australijskim drumovima, kada je bio svedok nekoliko saobraćajnih nesreća. Da bi pomogao u produciranju filma o Maxu Rockatanskom, George je opet počeo da radi u bolnici. Tri meseca je bio terenski lekar. Na poziv za hitnu intervenciju, dolazio je kolima hitne pomoći, koja je vozio je njegov prijatelj, Byron Kennedy. Byron i George su se sreli na univerzitetu, 1969. godine. Posle dve godine, snimili su svoj prvi, kratki film "Violence in the Cinema, Part 1" koji je podelio kritičare i publiku. Film je iz kategorije igranog, premešten u kategoriju dokumentarnog filma. Prijatelji su osnovali "Kennedy Miller Productions" i zajedno su snimali filmove sve do Kennedyjeve smrti, 1983. godine.


Kada se 1979. pojavio distopijski, post-apokaliptični film "Mad Max" dobili smo svežinu i inovativnost, poznatu kao "Australian New Wave". George Miller je u ovom izuzetnom filmu prikazao upravo ono što odlikuje "Australijski novi talas" - veliki, otvoren prostor zarobljen unutar kadra, neočekivane scene nasilja, intimnost i seks pred kamerama, koji su, nasuprot ostatku filma, protkane nežnošću. Takođe, narativ ne prati scene, već unapred objašnjava nešto što tek treba da se desi, ali umereno i bez preteranog otkrivanja radnje. U ovom slučaju, narator je mladi policajac Max Rockatansky (Mel Gibson) koji nas vodi kroz sumornu priču o krahu ljudskog društva, o propasti socijalnih veština, o nekolicini onih koji još uvek pokušavaju da održe zakon i red u svetu u kom bajkerske bande drže monopol nad enrgentima kojih sve manje i oko kojih se vode pravi, lokalni ratovi. I dok Max i dalje veruje u porodicu, u ljubav i prijateljstvo i požrtvovano brani svoje ideale i bori se za bolje sutra, oko njega buja nasilje i čist teror. Sa nekoliko vernih kolega i prijatelja, u "Main Force Patrol", održava sistem čije su funkcije sve klimavije pod naletom svakodnevnih incidenata. U jednom takvom incidentu, sasvim neočekivano, ubijen je njegov prijatelj, policajac Goose, a potom, dok je pokušao odmorom da smiri svoje nerve i ožali prijatelja, brutalno su ubijeni njegova žena i sin. Od tog trenutka, Max upada u začarani krug nasilja, žedan osvete i krvi ekscentričnih ludaka predvođenih vođom Toecutterom.

Mad Max je postao moderni ronin, usamljeni viking i kauboj kako su ga doživeli gledaoci i kritičari u Americi, Japanu, Skandinaviji. On je postao sinonim za novu vrstu filmskog junaka - usamljenika koji traži osvetu. I dan danas, po ovom modelu stvoreni su mnogi kasniji osvetnici koji uzimaju pravdu u svoje ruke i postaju i sudije i egzekutori.

Mel Gibson je imao samo 22 godine kada je snimio "Mad Max". Na audiciji se pojavio uprkos nagovoru prijatelja da to ne radi, jer se, noć ranije, potukao sa gomilom ljudi u nekom baru i zaradio dobre batine. Njegovo lice bilo je gotovo crno od modrica, ali je znao da agencija traži i "frikove" za sporedne uloge, pa je došao da isproba sreću. Fotografisali su ga i rekli mu da se vrati kad ozdravi. Kad se pojavio drugi put, Miller mu je odmah dao glavnu ulogu, iako je Gibson iza sebe imao samo jedan snimljen film.

Mel je u jednom intervjuu ispričao kako mu je Miller dao dve strane dijaloga, sa dugim rečenicama i pitao ga da li može to da upamti. Bilo je uvrnuto, ali je rekao da može, bez problema.

Otišao je u drugu sobu, počeo da čita i trudio se da zapamti što više teksta. Kada se vratio kod režisera, izgovarao je ono što je bilo najbliže tekstu, improvizovao je na mestima kojih nije mogao da seti i George je bio prezadovoljan.
Tatjana Smiljanić