Mario Vargas Ljosa - Pripovedač priča
Helly Cherry
Dugački su plaštevi frakova velikih pisaca. Dugački su i crni, vuku se po podu, ovenčani su pečatima velikih nagrada i naslovima knjiga koje su ih proslavile. Dugački su i crni i ponosno ih iza sebe nose i šepure se pokazujući ih. Dugački su i crni i sadržajno liče na izloge velikih knjižara, stranice udžbeničkih lektira, police popularnih kućnih kolekcija. Dugački su i crni i potrebno je vreme da prođe da biste otkrili da najlepše priče, da bisere od zlata ispod plašta skrivaju, potrebno je vreme da prođe da shvatite da su umeli da pišu jače i lepše u nekim romanima čiji su naslovi ostali u senci onih koji su ih učinili slavnim. Najsjajniju od svih takvih biski pronađoh ispod dugačkog plašta fraka peruanskog nobelovca iz naslova.
Potražite to zvučno ime Marija Vargasa Ljose (bože kako su akustična i zvučna južnoamerikanska imena) u domaćim knjižarama i izneće vam paletu romana koje je Laguna naštancala, ukucajte ga u svim web pretraživačima i obasuće vas tona tekstova i stranica iz kojih uglavnom blješti „Avantura nevaljale devojčice“ kao najpoznatije delo, pitajte profesore u školama i izdiktiraće vam celokupnu autorovu biografiju i bibliografiju, i niko, siguran sam, niko, neće spomenuti ovaj čarobni roman. Verujte mi, prošao sam kroz navedeni proces. Ne znam zašto, ali nema ga, barem na ovom uskogrudom i poluslepom domaćem tržištu. Nađoh ga po običaju u komšijskom izdanju preko skoro iscrtanih granica i ostadoh na mestu ukopan u dahu pročitanim sadržajem.
Ovo je priča o životu, običajima, kulturi, mislima, strahovima, putovanjima, hodajućeg i lutajućeg plemena iz dubina peruanske amazonije po imenu Mačiguenge. Očigledno pomalo opsednut, malo više fasciniran ovim čudnim narodom, autor ga je tokom godina pažljivo i sistematski proučavao, tražio malobrojne pisane i crtane tragove o njemu, i uobličio ga u ovu priču. Mačiguenge su narod koji hoda, uvek, narod u konstantnom pokretu, bez stalnog staništa, bez podignutih naselja, bez ikakve hijerarhije u funkcionisanju, zapravo razbacan po golemoj prašumi, i jedino što ih povezuje i nevidljivim nitima drži zajedno u tom nomadskom životu jesu mistični pripovedači priča, ljudi, bogovi, vragovi ili sve to skupa koji ih periodično posećuju i pričaju im najrazličitije priče o svemu, o postanju, o bolestima, o moćima prirode, o načinu života.
Eto to je priča, sama po sebi pomalo magijskim tonovima obojena, ali kad joj je autor dodao jedan neverovatan i halucinogen stil pisanja sa kojim se do sada nisam susretao, priča je otišla u neke čudne i čarobne visine. Koristeći paralelne narativne tokove pri kojima magiju pokreće onaj prvi, priče iz srca prašume, iz glava i misli pripovedača priča iz redova Mačiguengi, dok pored njega teče savršeno mirno i analitički pisana priča o samom autoru, o načinu na koji je došao na ideju da istražuje to pleme, o njegovom prijatelju koji kao mladi naučnik biva toliko opsednut i zaveden Mačiguengama da napušta svoju blistavu akademsku karijeru i nestaje u amazonskoj prašumi, o njihovim beskonačnim diskusijama na temu opravdanosti prisilne asimilacije i modernizacije starosedelačkih naroda. Halucinogeno i briljantno napisan roman. Dugački su plaštevi frakova velikih pisaca. Dugački su i crni i vuku se po podu i ispod površine, daleko od pogleda, kriju najlepše priče. Ovo je jedna od njih. Elektronska verzija je na linku ispod, za štampanu ćemo čekati vreme kvalitetnijeg izdavaštva ili odlaska preko granice po primerak za deo kućne kolekcije posvećen raritetima.
Ovo je priča o životu, običajima, kulturi, mislima, strahovima, putovanjima, hodajućeg i lutajućeg plemena iz dubina peruanske amazonije po imenu Mačiguenge. Očigledno pomalo opsednut, malo više fasciniran ovim čudnim narodom, autor ga je tokom godina pažljivo i sistematski proučavao, tražio malobrojne pisane i crtane tragove o njemu, i uobličio ga u ovu priču. Mačiguenge su narod koji hoda, uvek, narod u konstantnom pokretu, bez stalnog staništa, bez podignutih naselja, bez ikakve hijerarhije u funkcionisanju, zapravo razbacan po golemoj prašumi, i jedino što ih povezuje i nevidljivim nitima drži zajedno u tom nomadskom životu jesu mistični pripovedači priča, ljudi, bogovi, vragovi ili sve to skupa koji ih periodično posećuju i pričaju im najrazličitije priče o svemu, o postanju, o bolestima, o moćima prirode, o načinu života.
Eto to je priča, sama po sebi pomalo magijskim tonovima obojena, ali kad joj je autor dodao jedan neverovatan i halucinogen stil pisanja sa kojim se do sada nisam susretao, priča je otišla u neke čudne i čarobne visine. Koristeći paralelne narativne tokove pri kojima magiju pokreće onaj prvi, priče iz srca prašume, iz glava i misli pripovedača priča iz redova Mačiguengi, dok pored njega teče savršeno mirno i analitički pisana priča o samom autoru, o načinu na koji je došao na ideju da istražuje to pleme, o njegovom prijatelju koji kao mladi naučnik biva toliko opsednut i zaveden Mačiguengama da napušta svoju blistavu akademsku karijeru i nestaje u amazonskoj prašumi, o njihovim beskonačnim diskusijama na temu opravdanosti prisilne asimilacije i modernizacije starosedelačkih naroda. Halucinogeno i briljantno napisan roman. Dugački su plaštevi frakova velikih pisaca. Dugački su i crni i vuku se po podu i ispod površine, daleko od pogleda, kriju najlepše priče. Ovo je jedna od njih. Elektronska verzija je na linku ispod, za štampanu ćemo čekati vreme kvalitetnijeg izdavaštva ili odlaska preko granice po primerak za deo kućne kolekcije posvećen raritetima.
Marko Gaić