NYAD (2023) – Plivanjem do uspeha
Helly Cherry
Posmatrano kroz samo jednu vizuru, film o ženi, inače profesionalnoj maratonskoj plivačici (Dajana Najad) koja je uprkos svim otežavajućim okolnostima odlučila da u 60. godini, kada ljudi kuju planove za penziju, otpliva nemoguću rutu od Kube do Floride i to odjednom, bez pauze, fascinantna je priča o pregnuću, opsesiji, upornosti, nedostižnom snu za koji se bori i rukama i noktima, ali i prijateljstvu bez koga bi takav nemoguć poduhvat bio jalov i uzaludan.
S te strane ovo je, ispričano u formi biopika, standardna inspirativna „sportska“ drama koji svira sve note sportskog filma u kome velika iskušenja i prepreke na kraju vode do nesumnjivog trijumfa ljudskog duha, ali i timskog rada, jer otplivati od Kube do Floride podrazumeva čitavu infrastrukturu ljudi (od navigatora, trenera do stručnjaka za ajkule) koji u brodu idu pored tebe.
Međutim, ono što spira malo sjaja s ove istinite priče jeste sam lik Dajane Najad, koji je sve samo ne inspirativna figura, već deluje kao opsesivni i samoljubivi narcis koji sistemom „gazim preko leševa“ juri neki svoj nedostižni cilj čineći to ne samo da bi „vratila ideju odličnosti i superiornosti u svetske tokove mediokriteta“, već i da bi zadovoljila svoju površnu potrebu za kakvom-takvom slavom u trenutku jenjavanja (film se završava isečcima iz njenog života koji su postali rijaliti zabava za dokone).
Takođe, istinita priča iza ovog mamutskog poduhvata puna je „rupa“ jer Dajanin „rekord“ nikada nije zvanično overen niti potvrđen, a iza nje stoji istorijat lažnog predstavljanja i naduvavanja sopstvenih dostignuća.
Ipak, ako se prenebregnu te faktografske manjkavosti i ako se usredsredimo na ono što je na ekranu, ovo je u suštii jedna duboka ljudska drama o nepristajanju na konfomrizam, na stege, ograde i stereotipe koje nameće društvo, o snazi prijateljstva i ljudske podrške u najmračnijim trenucima sumnje koju svojom perfektnom glumom izražavaju i Anet Bening i posebno Džodi Foster kao njena prijateljica i trener koja celoj ovoj priči daje jednu ljudsku dimenziju i humanu perspektivu sa kojom možemo da se poistovetimo.
Međutim, ono što spira malo sjaja s ove istinite priče jeste sam lik Dajane Najad, koji je sve samo ne inspirativna figura, već deluje kao opsesivni i samoljubivi narcis koji sistemom „gazim preko leševa“ juri neki svoj nedostižni cilj čineći to ne samo da bi „vratila ideju odličnosti i superiornosti u svetske tokove mediokriteta“, već i da bi zadovoljila svoju površnu potrebu za kakvom-takvom slavom u trenutku jenjavanja (film se završava isečcima iz njenog života koji su postali rijaliti zabava za dokone).
Takođe, istinita priča iza ovog mamutskog poduhvata puna je „rupa“ jer Dajanin „rekord“ nikada nije zvanično overen niti potvrđen, a iza nje stoji istorijat lažnog predstavljanja i naduvavanja sopstvenih dostignuća.
Ipak, ako se prenebregnu te faktografske manjkavosti i ako se usredsredimo na ono što je na ekranu, ovo je u suštii jedna duboka ljudska drama o nepristajanju na konfomrizam, na stege, ograde i stereotipe koje nameće društvo, o snazi prijateljstva i ljudske podrške u najmračnijim trenucima sumnje koju svojom perfektnom glumom izražavaju i Anet Bening i posebno Džodi Foster kao njena prijateljica i trener koja celoj ovoj priči daje jednu ljudsku dimenziju i humanu perspektivu sa kojom možemo da se poistovetimo.
Slobodan Novokmet