Vladimir Arsenijević: Let
Helly Cherry
Do skora sam ga poznavao u svakom mogućem aspektu osim u osnovnom, spisateljskom. Jedini je čovek ikada koji me je ubedio da kupim knjigu za koju sam znao da je nikada neću pročitati. I nisam. Stoji u trećem donjem delu police i ne čeka nikoga i ništa. Već 15 godina. Večiti predstavnik građanske Srbije u TV debatama i raznim tribinama, osnivač, dugo vremena najzanimljivije i najprogresivnije domaće izdavačke kuće, autor prelepog književnog festivala kojeg sam jednom posetio i uživao kao nikada na književnom događaju, vlasnik beskrajno dosadnih profila na društvenim mrežama na kojima me je još jednom ubedio da uzmem neku knjigu, koju sam za promenu pročitao i nedovoljno se oduševio je verovatno od svega po malo i kao pisac i to mi se svakako neće dopasti, mislio sam dugo i tek nedavno svoje predrasude i predubeđenja proverio na aktuelnoj mu zbirci priča. I bilo je to prelepo, moderno, okrepljujuće i osvežavajuće iskustvo. Nateralo me je da ga istražim dublje i dalje i ovo dodatno upoznavanje će svakako biti dovoljno da stanem i ne vratim mu se, makar za izvesno vreme.
O Letu sam mnogo čitao pre čitanja, što je retko kad pametna ideja. I ako se ne računaju neumereni i patetični hvalospevi Laguninih čitateljki na sajtu, nije bilo ni razloga da počinjem. A opet vuklo me je, jer je meni Arsenijević oduvek cool lik, uprokos svemu. I koliko god su kritičari bili neumoljivo ubedljivi u objašnjavanju da je ovo solidno i ništa više, poleteo sam. Let beše dugačak, kvalitetno izveden, ali beskrajno dosadan, pretenciozan i bez imalo uzbuđenja. A imao je postavku sa kojom je mogao bolje, dalje i lepše.
Vreme radnje - predskozorje drugog velikog rata, sjajno vreme za pisati u njemu i o njemu, dinamično, dramatično, i dalje vrednosno dostojno velikih knjiga, nije ga iskoristio loše, a opet, sve je bilo tako poznato, već viđeno u manje lošim Šotrinim serijama, ili malo boljim predratnim filmovima ili još boljim romanina ili časovima istorije.
Mesto radnje - Vojvodina, sjajno mesto za pisati o njoj i u njoj, melanholično, nepregledno beskrajno i iščašeno na jedan sasvim specifičan i neobjašnjiv način na koji umeju samo oni koji znaju kako ravnica diše. Ne i autor, o nikako, baš nikako. Vrištali su pokušaji i svaki je bio kopija, i svaki je bio prepisan i svakom je nedostajalo autentičnosti, zašto pobogu Vojvodina ako je ne poznaje, pojma nemam.
Radnja - život i stradanje mladog, energičnog, zavodljivog, klasično oslikanog junaka, pilota kraljevske vojske koji gubi život na svom ispitnom letu, priča o njegovoj porodici, dobrostojećoj građanskoj bečkerečkoj, o životu njegove supruge i njene dođoške bosanske pomalo komunističke porodice, o velikom broju usputno ubačenih i divno oslikanih anonimnih i manje anonimnih junaka. Arsenijević ume da piše kako valja, i ume da vodi priču kako valja, i ume da vas preokrene bizarnim a kvalitetnim detaljima i ume da drži pažnju. I zato ovo nije bilo teško čitanje, naprotiv. Zapravo pitko, izvrsno pitko, dopola melodramatično na podnošljiv a od pola u suprotnom smeru način. Nedavno smo na poklon dobili ovu kopiju Lega za decu, i nakon što smo ga sastavili umesto njih i nakon više neuspešnih pokušaja da se njime igraju a da se ne raspadne, odložili smo ga na krov police sa knjigama. Gledam ga i shvatam kako će me uvek asocirati na ovo čitanje. Zato što je lep na tako očigledan način, od prvog trenutka sam ga zavoleo, a opet kopija je, pukne kako ga dotaknete. Kao ovaj roman. Odložiti i ne čitati opet i sećati se da je jedino čitanje bilo lepo i nimalo originalno iskustvo.
Vreme radnje - predskozorje drugog velikog rata, sjajno vreme za pisati u njemu i o njemu, dinamično, dramatično, i dalje vrednosno dostojno velikih knjiga, nije ga iskoristio loše, a opet, sve je bilo tako poznato, već viđeno u manje lošim Šotrinim serijama, ili malo boljim predratnim filmovima ili još boljim romanina ili časovima istorije.
Mesto radnje - Vojvodina, sjajno mesto za pisati o njoj i u njoj, melanholično, nepregledno beskrajno i iščašeno na jedan sasvim specifičan i neobjašnjiv način na koji umeju samo oni koji znaju kako ravnica diše. Ne i autor, o nikako, baš nikako. Vrištali su pokušaji i svaki je bio kopija, i svaki je bio prepisan i svakom je nedostajalo autentičnosti, zašto pobogu Vojvodina ako je ne poznaje, pojma nemam.
Radnja - život i stradanje mladog, energičnog, zavodljivog, klasično oslikanog junaka, pilota kraljevske vojske koji gubi život na svom ispitnom letu, priča o njegovoj porodici, dobrostojećoj građanskoj bečkerečkoj, o životu njegove supruge i njene dođoške bosanske pomalo komunističke porodice, o velikom broju usputno ubačenih i divno oslikanih anonimnih i manje anonimnih junaka. Arsenijević ume da piše kako valja, i ume da vodi priču kako valja, i ume da vas preokrene bizarnim a kvalitetnim detaljima i ume da drži pažnju. I zato ovo nije bilo teško čitanje, naprotiv. Zapravo pitko, izvrsno pitko, dopola melodramatično na podnošljiv a od pola u suprotnom smeru način. Nedavno smo na poklon dobili ovu kopiju Lega za decu, i nakon što smo ga sastavili umesto njih i nakon više neuspešnih pokušaja da se njime igraju a da se ne raspadne, odložili smo ga na krov police sa knjigama. Gledam ga i shvatam kako će me uvek asocirati na ovo čitanje. Zato što je lep na tako očigledan način, od prvog trenutka sam ga zavoleo, a opet kopija je, pukne kako ga dotaknete. Kao ovaj roman. Odložiti i ne čitati opet i sećati se da je jedino čitanje bilo lepo i nimalo originalno iskustvo.
Marko Gaić