U nedostatku vremena usled obaveza, pred čoveka se postavljaju teški izbori. U slučaju potpisnika ovih redova, to je značilo neodlazak na veliki broj strip festivala, ili, pak, odlazak samo na dan-dva. Savršeni slučaj ovoga je ovogodišnji Novosadski strip vikend, koji, za razliku od prethodnog, nisam mogao da overim duže od nekoliko sati tokom jednog dana. Samim tim, propustile su se mnoge tribine, poput WOMCOM-a, Stripotetki i sl. Međutim, i jedan dan je dovoljan da se saberu utisci i donese kakav sud o ovogodišnjoj iteraciji festivala.

Pa krenimo redom.

Rano jutro, železnička stanica. Iz drugog pravca nailazi Bogdan, moj saradnik po stripu i poznanik već neko vreme. Kad je prethodne nedelje saznao da planiram da overim festival na jedan dan, ponudio se da krene sa mnom. Naposletku, sad kad nam je Novi Sad sokolski blizu, a vikend je, što ne iskoristiti priliku da se pobegne od dnevnog grajnda u drugu sredinu?

Po dolasku u Neoplantu, predložio sam doručak na jednom specifičnom mestu. Ko je čitao moj prethodni tekst, zna za „Groot NS“, fast food prostor koji prodaje monstruozno velike sendviče na temu Marvelovih „Čuvara galaksije“. Nakon petnaestak minuta hoda, stigli smo do lokacije – i poljubili vrata; ko za inat, baš tog vikenda su vršili popis! Ili to, ili su bili na odmoru, ali uglavnom nisu bili otvoreni.

Razočarani, uputili smo se u prvi naredni restoran gde je bilo hrane. I gle čuda, za doručak smo obojica naručili isti obrok – omlet „Hulk“. Jer od stripa se ne može pobeći.

Usput, pri odlasku na kafu, nalećemo na prvo strip poznanstvo, Zorana Pejića, jednog od čeonih ljudi iza udruženja „Deveta dimenzija“. Zoka, standardno u elementu, je taman ispijao kaficu i kretao se ka „Fabrici“, gde se magija odvija. Delili smo destinaciju, ali ne i put do tamo; Bogdan i ja još nismo završili s jutarnjom turom Novog Sada. Naposletku, nakon preko-potrebne kafe, čekala nas je „Promenada“, i u njoj „Cropp“. Hint: ako hoćete kvalitetnu nerd robu u vidu majci, dukseva, kačketa, čarapa i sl., a po relativno povoljnim cenama (povoljnim za sredine poput Beograda i Novog Sada, odmah da naglasim), onda je „Cropp“ pravo mesto za vas. A realno, ne bih za ovo mesto znao da mi Aljoša isto nije preporučio, a Bogdan aminovao upravo početkom ove godine.

Post-„Cropp“, zaputili smo se ka „Fabrici“ i pravac ka ulazu u glavnu halu. Naravno da je tamo bio Nebojša Bačić, i naravno da smo se šegačili na keca. Vrlo brzo potom, upali smo unutra i odmah poželeli vazduha. „Fabrika“ je bila kr-ca-ta. Ali ne stripom. Ove godine, kao da je dve trećine prostora, ako ne i više, zauzimao vinil. Naravno, nemam ništa protiv vinila (i sam posedujem ploče), ali ovo je bilo baš previše. Štandovi sa stripom su jedva imali prisustvo. Jedva!


No obilazak je krenuo. Prva osoba unutar samog prostora na koju smo naišli je bio Marko Dješka, kome sam tom prilikom uručio kardigan koji me je zamolio da nabavim u Beogradu (kao što rekoh u tekstu o ovogodišnjoj Smotri u Leskovcu, potraga je trajala, i urodila plodom!). Nekako se pogodilo da Bogdan nosi majicu sa motivima Nindža kornjača, pogotovo zato što je upravo Dješka radio probe za ovaj strip ove godine. Majicu sa motivom Kranga, upravo Markov crtež, se nalazio na majici Saše Paprića, koji je ubrzo potom svratio da se ispozdravljamo. Njemu sam dostavio par pakovanja mina za tehničku olovku koje je Željko Gaš—ooovaj, Ivančić zamolio da nabavim. Nekako paralelno s njima, do nas dođe i Maza, čiji radovi su bili izloženi na suprotnom delu prostorije. I Saša i Marko su od Bogdana dobili po primerak stripa „The Laidbackz“, čiji je on jedan od originalnih autora.

Ispred svih nas, u odeljku za piće, je radila Dunja. Pamtim je od prethodne godine, i ona energija koju je pokazivala nije popuštala. Inače me je izuzetno prijatno iznenadila jednim činom. „Ne znam da li si imala prilike da čitaš tekst, nemam tvoj kontakt pa nisam uspeo da--“ „Eeej, jesam! Jaoj, mnogo mi se svideo!“ „Dakle Jovan ti je podelio?“ „Ne, ne, našla sam ga sama! Pokazivala sam ga drugovima, prepisala sam ga u svesku i čuvam ga i dalje, mnogo mi je drago što si ga napisao!“ Mislim da je ovo prvi put ikada da mi je neko rekao da je prepisao moj tekst o stripu u svesku. Osećaj je stvarno jedinstven, a Dunja će, nadam se, da ostane isto onoliko neverovatna kao ove i prethodne godine. Inače, poneta srećom, i mene i Bogdana je častila po flašicu vode. „Ma za vas ništa, eee!“ veli curica, a osmeh širok da širi ne može da bude.

Nešto kasnije, dok smo kružili prepunom „Fabrikom“, naleteli smo na štand Ivice Stevanovića. Preznojen, prodavao je svoje radove i, kako on navodi, ne može da se žali. „Samo da je malo manje vinila, jbg,“ veli on. Pri bini, na stolicama su se stacionirali Vladimir Topolovački i Veljko Krulčić. Vladu smo, inače, s leđa primetili još kod železničke stanice, ali se nismo odmah čuli jer smo bili u elementu – elementu zvanom „radovi na stanici, direktuju nas na druga vrata“. Ispostavilo se da, kolekcionar kakav jeste, Vlada zapravo ima jedan od 5-6 primeraka Bogdanovog prvog stripa ikada. Neću vam reći o čemu je reč, to je na njemu da otkrije. „E, ni ja ne pamtim da je ovoliko vinila bilo prethodnih godina,“ ističe Vlada dok mu Bogdan i ja prosleđujemo po primerke stripova nam.

Toni Faver, otac serijala „Lavanderman“, je tu takođe figurirao, opsednut s Blondi do te mere da je maznuo i jedan njen vinil. I nije tu bio sam. Kako smo Bogdan i ja ispali napolje da malo iščiliramo, prvo sa Stevanom Subićem, a potom i sami, iz „Fabrike“ je istupio i Vinko Barić. Uz Favera, Barić je jedan od autora koji je najviše doprineo serijalu „Lavanderman“, radeći na njemu od trećeg broja. No, dok je komunicirao s nama, zaključili smo da se interesuje i za baštovanstvo, pošto nas je pitamo znamo li za kakav obližnji travnjak. Ni on nije bio oduševljen invazijom vinila ove godine.

Od hrvatskih strip delatnika, Barić nije bio poslednji da nam se pridruži na čistom „fabričkom“ vazduhu. Nakon njega, istupio je Saša Paprić, da uhvati par trenutaka predaha. Malo smo čavrljali o politički nekorektnim forama, ka’ što je i red, malo smo pričali o nadolazećem „OHOHO! Festivalu“ (o tome ćemo uskoro, čitaoci moji…), pa se samim tim čovek vratio nazad u „Fabriku“ da prodaje dela izdavačkog udruženja mu „Hrvatski autorski strip“. Bogami, ove godine je prošao izuzetno! No, treći autor iz Hrvatske koji nam se pridružio je pomenuti Željko, Ivančić jelte. Zahvalan za mine za tehničku, doneo mi je primerak njegovog najnovijeg albuma (i o tome ću detaljnije u bližoj budućnosti) sa sve posvetom. Tom prilikom smo malo nas trojica čavrljali o Draženu Kovačeviću, a palo je i par fotki.

No, ubrzo smo Bogdan i ja morali da zapalimo nazad, te smo propustili sad već legendarni pasulj. Pre toga sam, nakratko, uspeo da porazgovaram sa Gverom, isto o Zagrebu i „OHOHO! Festivalu“. Nažalost, mnogo ljudi sam propustio da vidim tokom festivala, a da znam da su bili tamo. Deju Sedlana nisam video, premda sam nosio one patike koje mi je velikodušno darovao u Leskovcu. Selenu Danilović, inače gostujuću sa ostalim Stripotetkama, sam takođe propustio, kao i supruga joj Ivana. Iliju Jakovljevića ne stigoh da vidim, premda je on svraćao u petak, naoružan svojim novim kratkim stripovima. Nisam video ni Aljošu Tomića, što je kuriozitet budući da u zadnje vreme, kad god se denem u Novi Sad, moram da na njega naletim. Ono što mi je posebno krivo, ne videh Tihu Čelanovića – dogovorili smo susret, a čovek mi je spremio i primerak novog stripa sa sve posvetom! Al nema veze, biće još prilika za druženje i još festivala.

Naravno, i ovo moram da pomenem. Pošto smo Bogdan i ja, sem saradnika, umalo bili i kolege na poslu, fotke sa festivala sam prosledio našoj zajedničkoj koleginici, inače junioru grafičkom dizajneru u firmi mi. „Hahahaha, jao vrhhhh!“ veli ona. „ŠTO MENE NISTE VODILI U NS?!“ Kako čovek da ne voli vredan i razdragan kolektiv? Uglavnom, biće Novog Sada i naredne godine.

Ivan Veljković, 20. septembar 2023.