Sila koja se iznenada pojavila i pregazila nas: I am Morbid i Embryo u Novom Sadu

Kompletnu galeriju pogledajte ovde

Dakle, negde oko 21 h (čini mi se, čak i koji minut ranije, jer sam zakasnio na prvu pesmu) na binu su se popeli momci iz italijanske Kremone, EMBRYO. Sviraju mešavinu “oldskula” i melodičnog deatha, postoje više od dve decenije i nisu me baš “kupili” svojim repertoarom esktremnih rifova i izborom ritmova, ali su bili usvirani, energični i kvalitetni taman koliko to treba da bude jedna predgrupa. Zapamtio sam pesme “Medusa” i “Misguided Legacy” da su mi legle bolje od drugih. Nisu baš prva liga metala, ali nisu ni ekipa za ispadanje. Dostojni. Tako se to danas kaže…

Kompletnu galeriju pogledajte ovde

Tačno u deset za bubnjarsku stolicu seo je Pete “Commando” Sandoval i od tog trenutka (tačnije posle jednominutnog introa) počeo je da nas zasipa municijom sa svog trona. I nije stao do kraja koncerta. Salvadorac na privremenom radu na Floridi već tri i po decenije (setimo se i sjajnog Terrorizer-a) oduševljava svojom tehnikom, energijom i virtuoznošću. Kao da je prodao dušu đavolu za takav talenat…A opet, s druge strane, moglo se pročitati da je napustio Morbid Angel jer je postao hrišćanin. Šta god da je razlog, teško da bi bilo ko sinoć obavio svoj posao bolje od njega. Dva momka, koji su opsluživali instrument sa šest žica, Bill Hudson i Richie Brown, imali su svaki po solo deonicu da pokažu šta sve znaju, ali to i nije bilo tako neophodno jer su iz pesme u pesmu sipali miks energije, melodije i veštine ravno na nas. “Mr. Devil” lično, sugestivni vladar binom, dvoranom i situacijom bio je sinoć David Vincent. Čovek koji se bliži šezdesetoj je u očigledno sjajnoj formi. Fizički, psihički i vokalno nam je pokazao kako pravi frontmen treba da izgleda. A i kako se peva u death metal bendu. Naravno, ni bas deonice nisu bile nimalo jednostavne.

Kompletnu galeriju pogledajte ovde

Počeli su sa prvom pesmom sa debi albuma, “Immortal Rites”, dotakli se i “Blessed Are The Sick” sa naslovnom i “Fall From Grace”, kao i ploče “Domination” sa koje su izveli “Dominated” i “Where The Slime Live”. Osnova celog nastupa je bila ustvari proslava tridesetogodišnjice albuma “Covenant” kojeg su odsvirali gotovo u celosti. Mislim da su izostavili dve ili tri pesme. Zato su “Rapture”, “Pain Divine” a naročito “God Of Emptiness” po-ki-dali.

Publika je od početka do kraja bila egzaltirana i čak iznenađena onim što su dobili sa bine, a i sam bend je osetio taj “feedback” koji mu je vraćala gotovo do kraja ispunjena “Fabrika” pa je David dosta često, što nije baš slučaj sa death metal bendovima, kontaktirao sa publikom, slao nam pozdrave i pohvale, ali i nas je u jednom trenutku i kritikovao zbog besomučnog snimanja i drndanja mobilnih telefona. Posavetovao nas je da gledamo i slušamo svojim očima i ušima a ne tehnološkim pomagalima što je većina i prihvatila.

Čini mi se da nije bilo previše (očekivanih) šutki, pogo divljanja i neartikulisanog skakanja, ali se tačno videlo da aposlutno svaki sinoćnji posetilac uživa u vrhunskoj predstavi. Mnogo ljudi je pevalo uglas sa Vincentom (koji je i inače, jedan od mojih favorita među death metal vokalistima) zbog vrlo razgovetnog growla i nije od onih koji mumlaju i grokću u mikrofon.

Koncert je završen fantastičnom izvedbom pesme “World Of Shit (The Promised Land) i mada smo očekivali bis, nismo ga dobili. I to je možda jedini minus sinoćnje svirke. Ne mogu da se setim ničeg drugog da pokudim. Sve je bilo fenomenalno. Zvuk, izvođenje, atmosfera, organizacija…

Uostalom, trebali ste videti ta lica nakon koncerta. Osmesi od uva do uva, glasna odobravanja, međusobna razmena utisaka… Koncert sezone. Za sada.