Likovi će izbledeti, likovi za brzi zaborav - Odnosi se na apsolutno sve protagoniste ove priče, koji su bezobrazno obični, jednostavni, filmski, i baš tako predstavljeni, jasno ocrtani spolja, jasno pokazani iznutra, rođena braća kao nosioci, buckasti zanimljivi gej prodavac u butiku s jedne i polutalentovani polupropali muzičar s druge strane, kao dva tasa na vagi na kojoj stoji i nekoliko usputnih likova kao i dva jaka ženska karaktera, jedna od njih devojka muzičara smrtno bolesna od raka, i druga sredovečna gazdarica navedenog butika s druge strane, eto tako. Čitali ste o njima tonama puta, verujte.
Prenaglašena liberalna politička patetika – periodično, kao i svi američki umetnici, i Kaningem reži na Buša mlađeg, na republikanski militantizam, na neznanje, stereotipe i haos koji izviru iz takve ideologije, jasno predstavljeni stavovi, ali davno prežvakani, proživljeni i ispljunuti.
Poluuspešna jeftina mistika – Roman koji počinje vrlo čudnim događajem u kojem jedan od braće viđa neobičnu plavičastu svetlost na nebu usred šetnje Njujorkom, koja nakon nekoliko sekundi misteriozno nestaje, postaće lajtmotiv čitave priče, kao simbol, ili pokušaj simbola onolikog broja misli koji vam prođe kroz glavu tokom čitavog čitanja.
Dopalo mi se čitanje zapravo, dopalo mi se onako kako mi se dopadnu romani koje posle zavolim, eto baš tako – U suprotnosti sa svime navedenim, ili zapravo ne, ili zapravo u korelaciji, ili zapravo, ne znam, gde piše da knjiga mora da bude opasno dobra da bi vam se opasno svidela. Eto takva je. Sve sam video i pre, a kupila me. Zimska atmosfera iz naslova veje kao nepregledan sneg na svakoj stranici i divna je protivteža toplotnom haosu koji ovih dana kreće, možda je to. Čitav roman je podeljen u tek nekoliko poglavlja, koji su opet tek nekoliko događaja, nekoliko večeri dana i noći tokom nekoliko godina, trenuci zaleđeni i ispričani onako kako su se desili, možda je to. Pažljivo izgrađen vulkan emocija koji će tinjati nad sudbinom bolesne devojke i koji će proključati tačno kad treba i koliko treba da se uzdahne i izdahne, lagano i smelo, na samom kraju čitanja, možda je to. I ta prokleta plavičasta svetlost kojom se otvara priča je zapravo samo štos, samo genijalni trik koji mogu da osmisle samo taktički fudbalski genijalci, evo vam neka svetlost sa neba pa se zanimajte s njom dok važni strogo ljudski detalji promiču pričom, možda je to, osećaj nekog kockarskog blefa kao osnov za pisanje knjige. Možda sam samo zavoleo Kaningema, biće da je to. Sad mogu da se vratim čitanju koje me nateralo da uopšte počnem sa ovim.
Marko Gaić
