NOJE (2014) – Ima li mesta u barci za nas?



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Film Darena Aronofskog „Noje“ izazvao je više polemika i kontroverzi nego ijedan njegov prethodni film. Ako uzmemo u obzir da je u pitanju donekle slobodna rediteljska interpretacija jedne od najpoznatijih starozavetnih priča, onda tako nešto i nije iznenađujuće.

Otkako je dobio nagradu za režiju „Sandens“ festivala za film „Pi“ 1998. godine, filmovi ovog rođenog Njujorčanina iščekuju se sa velikim nestrpljenjem i prate sa nesmanjenom pažnjom. Aronofski je uspeo ono što nije pošlo za rukom većini talentovanih reditelja, a to je da u svojim ostvarenjima napravi balans između zanimljive forme i intrigantnog sadržaja, (kvazi)umetničkog izraza i određenog komercijalnog pedigea. Tako su Holivudski producenti u ovom reditelju dobili čoveka čiji filmovi uspešno podilaze zahtevnim kritičarima, ali i bivaju dobro prihvaćeni od strane publike onda kada je ta publika u potrazi za nešto izazovnijim temama. „Rekvijem za san“ i dan-danas predstavlja jedno od najpotresnijih viđenja ljudskih sudbina uhvaćenih u zamku narkomanije, dok su ostvarenja „Rvač“ i „Crni labud“, iako stilski i žanrovski dosta različita, našla svoj put do globalne publike i obezbedila Aronofskom sjajne kritike za rediteljski rad. Jedina crna mrlja njegove karijere je film „The Fountain“ čija je ezoterična premisa, koja se proteže u tri vremenske epohe, ostavila gledaoce i kritiku više zbunjenim nego zadovoljnim.

Na prvi pogled Aronofski ne deluje kao čovek kome bi biblijska priča o Noju bila prva misao u agendi filmskih nastojanja, međutim ako se ostvrnemo na njegova ostvarenja „Pi“, kao i na već pomenuti „The Fountain“, zaključujemo da mu nisu strane teme koje na neki način polemišu sa religijom i u potrazi su za izvesnim odgovorima koji se tiču postanja, ljudske sudbine u ovom svetu i smisla bivstvovanja. Takođe, zanimljiva je informacija da je Aronofski još za vreme studentskih dana postao vrlo zainteresovan za priču o Noju, kome je čak posvetio i jednu poemu nastalu u tom periodu „The Dove“ i čiju je sudbinu „čoveka ophrvanog krivicom jedinog preživelog“ smatrao vrlo zahvalnom za filmsko iščitavanje.

Biblijska priča o Noju verovatno je jedna od najpoznatijih starozavetnih priča uopšte, a njeni koreni poznati su još iz sumerske kulture. Po njoj pravedni Noje, potomak Adama i Eve po jedanaestom kolenu, prima Božje proviđenje o potopu koji će preplaviti zemlju i kazniti sav ljudski rod zbog svih grehova koje su počinili. Po Božjoj zapovesti Noje gradi veliku arku u kojoj će spasti porodicu i po dva para svih drugih Božjih stvorenja na Zemlji. Tek nakon više meseci lutanja po nepreglednoj pučini, Noje i njegova porodica nailaze na kopno gde se nastanjuju sa namerom da obnove život na Zemlji. Odate sledi i legenda o tome kako su od njegova tri sina Sema, Hama i Jafeta potekle i tri velike grupe naroda koje će naseliti Zemlju.

Bezbrojne kritike i napadi različitih što religijskih što nekih drugih intersnih grupa, koje su se odnosile na film, uglavnom su se ticale određenih nedoslednosti između starozavetne priče i filma. Nekim vernicima zasmetalo je što se uopšte obrađuje ova biblijska priča u kojoj Bog šalje potop na ljude, drugima je smetalo to što filmska radnja ne prati do tančina biblijsku, a trećima što se nigde ne spominje „Bog“ nego „Tvorac“. Međutim, najveće kritike odnosile su se na određeno psihološko obremenjivanje lika Noje, koje u Bibliji nije istraženo, a koje je Aronofski dosta slobodno u priču učitao. Međutim, to je ovaj film učinilo samo boljim i kompleksnijim.

Ostvarenje „Noje“ je ipak holivudski spektakl i ne stidi se da se razmahne svojim milionskim budžetom. Većina eksterijerskih kadrova snimljenih na Islandu pleni svojom začudnom lepotom, čak i kada ne prikazuje ništa drugo nego golu pustoš. Zemlja je u ovom filmu mahom oglodana i opustela, a Noje i njegova porodica žive kao nomadi u stalnoj borbi za preživljavanjem. Kada Noje (Rasel Krou) dobije proviđenje o nadolazećem potopu sledi izgradnja džinovske barke koja u sebe treba da primi životinjski svet. U tome mu, osim porodice, žene (Dženifer Koneli), sinova i usvojene poćerke Ile (Ema Votson), pomažu i Divovi, tj. Nadzirači, pali Anđeli koji su se odmetnuli od Boga i koji ovim činom pokušavaju da se vrate u njegovo okrilje. Tu su i ljudi koje predvodi krvožedni Tubalkejn (Rej Vinston) i koji deluju kao razularena i bezumna masa koja veruje da ako do Potopa i dođe, ona mora da bude u barci. Sukob između Noja i Tubalkejna nije samo između čoveka koji deluje po Božjoj promisli i samozvanog vladara koji ceni samo sopstveno samoodržanje, već između dve filozofije onoga što potop simboliše. Noje veruje da Zemlja mora da se pročisti od ljudi koji su je, nedostojni Božje ljubavi i milosti, zagadili i opusteli, dok Tubalkejn oličava ljudsku pohlepu i gordost koja sebe vidi kao vrhunskog Božjeg izaslanika na Zemlji i samim tim kao njegovo najveće dostignuće. Upravo su takve Nojeve misli i predmet kontroverzi koje ovaj film izaziva, filmski Noje u potopu ne vidi šansu za novi početak, već pročišćenje od greha i priliku da živi svet nastavi bez ljudi. Otuda određena tenzija u trećem činu filma, nakon samog potopa, dobija na psihološkom intentizetu, a pitanja poput onih da li je ljudski rod vredan spasavanja iskrsavaju kao ključna.

Onde gde film pomalo trpi jeste nerazrađenost ostalih likova. Rasel Krou svojim autoritativnim stavom i sjajnim psihološkim balansiranjem konzumira svu našu pažnju kao gledalaca, dok jednu šansu da se pomalo iskažu imaju još samo Dženifer Koneli kao njegova verna žena, i Ema Votson kao usvojena poćerka Ila, čija je, izgleda, funkcija u ovom filmu bila određena samo njenom materinskom ulogom i služi kao okidač Nojeve sumnje i dileme. Sinovi ostaju negde u zapećku filmske priče, pa čak i Ham (Logan Lerman) koji dolazi u direktan sukob sa ocem ne uspeva do kraja da ostvari pun potencijal svoje ambivalentne uloge. Onoga što filmu ne fali je tzv. epskih scena u kojoj najviše prednjači ona kada masa razularenih ljudi pokušava da uđe na arku i koja podseća na nešto što smo mogli da vidimo u „Gospodaru prstenova“. Unoseći određene varijacije u ovu priču, Daren Aronofski je uspeo da spoji karakteristike klasičnog holivudskog epskog spektakla sa filozofskom polemikom koja na vagu stavlja ljudsku grešnost i pitanje krivice i iskupljenja, a da celu priču uokviri i izvesnim ekološko osvešćenim stavom. Filmski Noje postavlja pred sebe logična pitanja koja se nameću nekome ko je dobio zadatak da sačuva život na Zemlji, a njegova raspolućenost između ljubavi prema porodici, želje za održanjem i težnje da obavi Božji zadatak lome se u njemu i čine ga izuzetno kompleksnim i tragičnim junakom. On je u ovom flmu „sinteza“ nekoliko biblijskih karaktera, od Avrama do Jova, i njegove odluke, psihološki lomovi i stremljenja očitavaju se u svima nama. Iako film nije precizna adaptacija priče koja nam je poznata iz Biblije, on ostaje veran duhu te ideje i ovu priču čini kompleksnijom nego što se ona kroz religijsku mitologiju pamti i tumači.

Slobodan Novokmet



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

10 najčitanijih

Arhiva