Artur Č. Klark – Kraj detinjstva



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Milenijumima su homo sapiensi ubeđivali sebe da za njih postoji viša svrha u univerzumu. Ovo shvatanje su hranili čvrsto utemeljenim religijama, učenjima, i filozofijama.

Jednog dana, vanzemaljci će čovečanstvu potpuno ispumpati ego, i obesmisliti hiljade i hiljade godina pokušaja, pogrešaka, i velikih uspeha. A kako će to učiniti? Sigurno ste prvo pomislili na ratne svemirske brodove koji laserskim oružjem ruše sve pred sobom, međutim, učiniće to nečim potpuno suprotnim. Ljubaznošću i brigom.

SLOBODA

Radio je na tome da čoveka uputi ka zvezdama, a u času uspeha, zvezde – daleke, ravnodušne zvezde – došle su k njemu. 

Vanzemaljci, prozvani Vrhovnicima, donose utopiju na Zemlju i uspostavljaju svetsku „vladavinu“ – tačnije, nadgledaju dešavanja i uspostavljaju određena ograničenja ljudima, pritom se ne služeći nasiljem. Ograničenja uključuju izobilje za apsolutno svakoga u svakom smislu, zabranu rata, bilo kakvog nasilja nad ljudima i životinjama, kao i napuštanja Zemlje – svojim dolaskom prekinuli su čuvenu „svemirsku trku“ između SAD-a i SSSR-a. Potpuno su obesmislili religiju, filozofiju, ekonomiju i sve ostale „-ije“.

Čovečanstvo, zaboravno kakvo jeste, ubrzo će izgubiti onaj najbitniji deo sebe u ovakvom, potpuno slobodnom i bezbrižnom okruženju – kreativnost, radoznalost, vizionarstvo. Međutim, ono što mu je ostalo jeste pogled u sadašnjost i da se ipak ponekad zapita: šta je sloboda, bez slobode da pravimo sopstvene greške?

Klark će se u sve tri deonice romana, koje pokrivaju odokativno 200 godina, poigravati sa idejom slobode – šta ona podrazumeva, da li od nečega ili nekoga mora zavisiti, da li ipak moraju postojati određeni uslovi koji moraju biti ispunjeni da bi se ona održavala? Naročito je zanimljiva ideja o vanzemaljcima, koji su toliko intelektualno i tehnološki nadmoćniji od ljudi, da su ljudi naspram njih poput dece koja još nisu naučila da hodaju. Svi smo mi ipak vekovima bili „deca Božja“, a dolaskom Vrhovnika smo samo prešli u njihovo nežno naručje, potpuno se uzdajući u to da će nam oni obezbediti sve što nam je potrebno za opšte blagostanje.

Isto tako, Klarkov stil je poprilično slobodan- nema tačno definisane glavne junake već je čovečanstvo glavni lik, a neretko će se služiti naracijom da bi nam, skoro bajkovito, dokačarao život, svakodnevnicu i osećanja čoveka, kao i vremenski tok koji donosi dekadenciju koje niko nije svestan. Sâm ton je topao tokom čitavog romana, poput pomenute bajke, čak i tokom napetih dešavanja. A čitaocu, čijem je detinjstvu odavno došao kraj, ipak đavo neće dati mira.

ZLATNO DOBA

Zapadni čovek je ponovo naučio – ono što ostatak sveta nikada nije ni zaboravio – da u dokolici nema ničeg grešnog sve dok ona ne preraste u puku lenjost.

Klark je bio vrlo dovitljiv gospodin. U takozvanom Zlatnom dobu čovečanstva vrlo jasno vidimo koliko je lako navići se na lepo, i koliko je nezamislivo raditi nešto sa svojih 10 prstiju ako se ne mora. Igrom slučaja, sve što čovek odbija da radi jer ne mora uključuje kreativan rad. Premda su sve ove situacije sastavni deo narativa bez očigledne kritike, nama je kao čitaocima, naročito čitaocima 21. veka, jasno u kom misaonom pravcu se Klark kretao. Uspeo je da predvidi kuda idemo i da učini da se u 2022. godini pogledamo u ogledalo čitajući Kraj detinjstva, objavljenog daleke 1953. godine.

Pored čitave genijalnosti i moći pripovedanja, Klark je uspeo da napravi i par nepotrebnih zavrzlama u romanu. Naime, povremeno se previše izgubi u teoriji relativiteta, pa vreme i prostor menja onako kako mu narativno odgovara, a takođe zalazi i u paranormalno i mistično, po mom mišljenju pomalo nespretno i nedovoljno objašnjeno. Međutim, sve ove mane bivaju gotovo zanemarene grandioznom završnicom i zaokruživanjem priče.

Što se prevoda tiče, sasvim je korektan, iako mi je „uzgred budi rečeno“, koje je ponovljeno bar 10 puta tokom romana, jako paralo uši. Što se tiče lekture i agencije Tekstogradnja koja ju je radila – ne crveni, nego CRNI karton.

ZAKLJUČAK

Gorka je to pomisao, ali morate se s njom suočiti. Možda ćete jednog dana posedovati planete. Ali zvezde nisu za čoveka.

Kraj detinjstva
otvara jedna od bezgraničnog broja vrata koja se nude čovečanstvu. Igrom slučaja, kod Klarka je nudi vanzemaljska ruka, sa svojim skrivenim namerama, ali istom tom igrom slučaja, možda smo baš mi, ovde i sada, bliži nego što mislimo nekom iskrivljenom obliku tih vrata, i to od sopstvene ruke.

Iako je dosta lutao tokom romana, Klark je na kraju ipak stigao u tačno planirano vreme i na tačno planirano mesto – na sam vrh naučne fantastike. Da li ćemo i mi jednom dostići sam vrh i svoj pun potencijal kao vrsta? Lično ne bih voleo, jer je ipak nesavršenost ono što nas čini ljudima.

Dušan Prvački


Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Stiže prvo zvanično reizdanje albuma "Nuklearne olimpijske igre" Satana Panonskog

"Rijetko kada se na domaćoj sceni pojavi tako osebujan lik kao sto je to bio Ivica Čuljak. Znan i kao Kečer II a još poznatiji kao Sata...

10 najčitanijih

Arhiva