Golim rukama, zubima i točkovima u bolju budućnost — festival Ekoslavija 2022 (Subotica)

U Subotici se, nekim čudom, od pre nekoliko godina održavaju manji festivali, koji se uz manje ili više muke održe po nekoliko puta i zadrže, potraju. To se dešava isključivo trudom i radom određenog kolektiva ili nekolicine ljudi koji imaju veoma labavu (skoro pa ikakvu) podršku lokalne samouprave, a da ne pričam o nečemu što se tiče i same države - neka se ne ljute moćnici, ali tako je. Dodao bih i odsustvo sluha/razumevanja pojedinih institucija i firmi, bilo u Subotici ili na Paliću, koje su uticale na promenu mesta održavanja festivala, što je zaista sramotno i tu je Ekoslavija maltene izvukla deblji kraj (verovatno uz dodatne troškove). Srećom, uvek postoji rešenje i onih koji razumeju DIY i supkulturu.

Ekoslavija se istakla kao festival koji promoviše teme koje se tiču ekologije i antifašizma, raznolikim sadržajem, pre svega kroz predavanja/tribine, razne akcije lokalnog tipa i muzički program. Želim ovom prilikom da se zahvalim organizaciji udruženja Ekoslavija i GI "Priroda i društvo" na gostoprimstvu u ime redakcije Helly Cherry Webzine-a, uz želju da festival i koncept jača iz godine u godinu. I da se nađe adekvatni prostor/kamp sledeći put, dostojan festivalskog štimunga.

Moram pomenuti da sam van ideoloških tokova, stoga se tim delom neću baviti, niti imam šta pametno da kažem o tome. Ekologija kao sveukupni pokret je u našoj državi još i dalje minorna stavka u kolektivnoj svesti ljudi (na žalost!) - to je prosto moje viđenje stvari. U potonjem smislu, Ekoslavija je i edukativni faktor, koji u potpunosti podržavam.

Fokusirao sam se isključivo na muzički program i prisustvovao svirkama u subotičkom klubu Mladost. Izuzetno mi je žao što prvog dana nisam uspeo da učestvujem u zajedničkoj biciklističkoj vožnji i prikupljanju potpisa za subvencionisanje kupovine bicikla (ali sam to ispravio 25. septembra, kada se vozilo do odmorišta za bicikliste na Šupljaku, blizu Palića). Kao aktivni biciklista i žitelj Subotice, takva mogućnost bi bila idealna i opravdala bi status mog grada gde je bicikl već decenijama jedno od najefikasnijog i čestog prevoznog sredstva. Takođe, bila bi lakša nabavka dvotočkaša u zvaničnim tokovima - iskreno, ja bih lično prvi iskoristio tu priliku da pazarim pristojni gradski bicikl, na primer. Verujem da bi mnogi uradili isto.

Muzičke večeri su bile podeljene u dve celine: hardcore punk/punk i electro-indie svaštara, usudiću se da nazovem tako - ukratko, za svakog ponešto. 'Muzička elita' propušta svakako sve što je u podzemlju.

9. septembar: Tri Kapljice (Novi Sad), Smrt Razuma (Osijek/HR-NS-Bečej), Otvoreni Prelom (Senta), KPAX! (Beograd) i Fiskalni Račun (Bečej)

Gomila ljudi ispred Mladosti od samog početka večeri je ukazivala na to da će prvi dan biti posećen - oči se nisu prevarile. Starija, srednja, mlađa generacija, mogu slobodno reći da hardcore punk očigledno nije toliko mrtav u Subotici (ko bi rekao). Mislim da su svim bendovima traženi bisevi, a atmosfera je bila u najmanju ruku vrela, što zbog konstantnog skakanja, što zbog samog prostora.

Opet sam upoznao brdo novih ljudi, to više volim nego 'leba jesti. 

Tri Kapljice, foto: Szerda Zsófia

Elem, veče su otvorile dve dame na bubnju i gitari, uz dodatak basiste. Tri Kapljice više nisu sveženski bend, ali to ne znači da punokrvna punk rock/surf zabava izostaje. Kap po kap, zapljusnuli su publiku svojim talasima i sa pesmama sa još svežeg EP-a "Brzo, brzo" (potražite ga na Bandcampu, nemojte da ste lenji, ima i jako kul omot!), a na momente sam se zamislio i kao da sam čuo Threesome (gde su ti ljudi?), BG bend iz davnih dana.

Onda, internacionalna banda, potez Osijek - Novi Sad - Bečej, koji su doneli čistu HC punk energiju sa pesnicom veličine Gradske kuće - Smrt Razuma. Ovom prilikom sam upoznao i uživo Krunoslava (ne Slabinca), pevača benda, a moram pomenuti i prethodnu saradnju s njima na jednoj kompilaciji (Muzika za sikiranje Vol. 1). Moj sveukupni utisak jeste da sam posle ne znam koliko vremena skinuo naočari, ušao u šutku i izašao živ, pored mokrog poda od znoja i piva. Ipak nisam toliko mator, jer često nalećem na objave tipa "ne mogu da se oporavim posle dva dana odlaska na koncerte posle tridesete". Ma nemoj. Jednom rečju, raz-va-lji-va-nje, momci su pošteno isprašili i zvuče poprilično (mrtvo) ozbiljno na bini, a poruke njihovih pesama su u najmanju ruku otrežnjujuće, nimalo lepuškaste i ušuškane u konformizam. Nema zajebancije sa zlom.

Otvoreni Prelom, foto: Szerda Zsófia

Otvoreni Prelom je anarho-HC punk iz sestrinske nam Sente. Iskreno rečeno, uvek su mi zvučali nekako 'retro' (iako nisu iz osamdesetih), jer neguju čistokrvni pankeraj i to je krajnje pozitivna stvar. Među njima ima i Subotičana, a ni na njihovom nastupu nije nedostajalo pogo-a, šutki, a ono što me najviše iznenadilo jeste brutalna jasnoća tekstova. To jest, na to sam nekako najviše obratio pažnju. Time je i moj poetski deo mozga bio zaokupljen propisno te večeri.

Beograđani KPAX! su doneli lepi povetarac u vidu post-punk-a, na tragu SFRJ bendova, ali zaista nisam siguran kojih, jer su, naposletku, svirali svoju muziku (hah). Momci zvuče kao da su milion godina na sceni, sa takvom lakoćom su isprašili svoj set. Nije mi baš jasno, nakon oštrih uzvika i krljanja po gitari, publika je nesmanjenim tempom nastavila da divlja. Scenski pokreti pevača Đorđa u vidu klaćenja sa noge na nogu i upadanje u publiku su uradili više nego da je ispred mene bio Till Lindemann sa svom onom pirotehnikom - ne znam kako da vam dočaram drukčije. Brzopotezno, lagano, ali sa stavom. Jedino je bubnjar bio u nekom transu i mimoišli smo se nekom čudnom logikom, iako trenutno sarađujemo - Slobodane, care!

Fiskalni Račun iz Bečeja je propisno zatvorio prvo veče festivala. Najčudnije je što imaju ime sa poprilično kapitalističkim prizvukom, a sviraju punk rock (šalim se, naravno). Bečejci su priredili lepu vožnju (umor me je već sustigao), koju je publika ispratila do kraja, a bez bisa nisu smeli da siđu sa bine. To se zaista retko dešava, da se iskreno traži bis od bendova koji i dalje figurišu u alternativi/podzemlju i da to dolazi od inače teške i zahtevne subotičke publike. Što će reći, napredujemo - bez ljutnje, a Fiskalni Račun je izdat po zakonu i trebovanju dobre svirke.

10. septembar: Ništa Mars (Novi Sad), Mind Sold Out (Subotica), Revirgin (Čakovec/HR), Hornsman Coyote (Beograd) i Bo (Beograd);

Za drugo veče sam bio orniji i odmorniji, kapitalizam i životna jurnjava uzimaju danak.

Ništa Mars, foto: Szerda Zsófia

Ništa Mars je novosadski electro/ambient projekat, a od njega nisam ništa manje i lepše očekivao, jer je u njemu moj drugar Igor Dević. Njegov projekat Hton je zapravo bio jedan od prvih koje sam poslušao, upamtio i koji mi je otkrio novi muzički svet u vidu ambient/electroacoustic sfere, Ništa Mars s druge strane zvuči zaista kompaktno uprkos slojevitim synthovima i gitarom opterećenom pedal-board-om. Jednostavna, efektna struktura pesama, drone-a na tone, minimalistička poezija, sve što volim da čujem je bilo tu, a i odrednica drone-disco (haos). Verujem da su ljudi najviše reagovali na pesmu "Ništa seks", zbog provokativnog naslova (i celokupnog teksta sadržanog u pomenutoj rečenici), ali ceo nastup je bio svetlucavo mračan, synthovi su tiho režali, gitara se rasplinjavala milion puta. Fenomenalno, jednom rečju.

Sledeći bend je uneo malo 'čudnu' energiju, budući da se radi o (post-)grunge-u. U njemu je Marcel Rončak, jedan od najluđih subotičkih gitarista moje generacije. Šta gitarista, virtuoza. Tu je i, sada već veteran subotičke scene, Đula Šindeleš. Mind Sold Out je zaposeo binu i na trenutke, neću lagati, kao da sam slušao kombinaciju Pearl Jam-a i Puddle of Mudd-a (koji su mi skroz u redu) iz nekog subotičkog univerzuma. Takođe, u pitanju su autorske pesme, da se razumemo, a i zvuk je moderniji, zato sam i stavio odrednicu post-. Catchy refreni, scenski nastup, "loženje" publike, sve u potpunosti korektno i na mestu, nemam bilo kakvu zamerku. Bend traži izdavača, stoga, ako je ovo dovoljno kao preporuka i hoćete na rosteru neo-grunge, tu su momci.

Nikad čudnije (i zanimljivo) ime za bend, ali ono što su uradili na bini, hoću opet da čujem i siguran sam da moje mišljenje deli publika koja je bila prisutna. Revirgin su duo iz Čakoveca, kombinacija synthovi/gitara. Pošto imam kretensku naviku (možda i ne) da ne poslušam bend/projekat pre nego što čujem nastup, nisam zapravo ni znao šta da očekujem. Moja očekivanja su bila raspršena već posle prve note i udara gitare. Onaj "otkačeniji" sprud new wave-a i art rock-a kojim su se baškarili Gang of Four, XTC (u tragovima), Talking Heads su dobili dostojnog svedenijeg takmaca u vidu Paule i Karla za novi milenijum i ne, ne preterujem. Nisam znao da li da plešem, da skačem, pa sam odabrao trans i gde me ruke i noge vode. Mislim da će biti suvišno da bilo šta napišem dalje, jer je njihova muzika prosto čarobna i zarazna, u svakom smislu. Bez filozofiranja, bez pompeznosti. SVI SU PLESALI, svi. Ako se nisam zabrojao, dva (ili tri) bisa su bila, a najveće ovacije su dobili oni, evo živ nisam. Joooooš!

Hornsman Coyote, foto: Szerda Zsófia

Po drugi put ove godine nam je u goste došao renomirani (reggae) trombonista i muzičar svetskog kalibra koji se odaziva na ime Hornsman Coyote. Gospodin Kojić je zapalio Mladost sa klupskom svirkom Eyesburn/D ZOO 2. januara (bio sam prisutan), ali ono što me je oduševilo zapravo jeste koliko je prizeman i otvoren za razgovor, jer nekim i manje poznatijim "zvezdama" ne možeš ni prići kao čovek, normalno i sa poštovanjem, podrazumeva se. Mediji i 'žuta štampa' neka se teraju u tri lepe. Bilo je nekoliko komentara na sam događaj Ekoslavije da pomenuti ume da napusti koncert/binu, jer mu se 'ćefne'. To je, uostalom, njegovo pravo. Iskreno govoreći, dok sam provodio vreme u neobaveznom razgovoru sa njim, bukvalno bilo ko mu se obratio/fotkao se s njim, i nisam primetio da je nezadovoljan bilo čime, naročito uz činjenicu da evidentno voli Suboticu, poznaje veoma dobro subotičku scenu (!) i oseća se sigurno kod nas. Ima i rašta, jer je i sa konceptom Hornsman Coyote, kao soundsystemom (DJ Martin Gak Martinees) proširenim violinom (Isaac Soler Quintana) i trombonom svakako napravio vrhunsku atmosferu, drugo i nisam očekivao. Kojota za počasnog građanina Subotice, jer nas gotivi više nego što mi gotivimo sami sebe!

Za kraj, nastupila je kultna beogradska kantautorka Bo(jana Bulatović), uz stalnog člana njenog sastava, Radetu Vulića, bubnjara takođe sjajnog benda Popečitelji. Nju smatram jednom od poslednjih kantautorki koja nenametljivo i iskreno oblikuje poslednje krike old-school akustičarske muzike, kakve smo imali sedamdesetih i osamdesetih godina. Vremena se menjaju, i akustičari nisu kao što su nekada bili, pa tako i Bojanin tretman pomenutog žanra je interesantan, poletan. Bo se svojski potrudila da završnica festivala bude u nešto mirnijem tonu, uz njene pesme koje pričaju svoje autentične priče.

Radujem se narednom izdanju Ekoslavije, a dotle, barem vi koji ste u Vojvodini, vozite bicikl više, budite dobri jedni prema drugima (što je u skladu sa vodiljom festivala, i održavajte red i mir u svojoj glavi i ispred svog dvorišta - drugi neće to uraditi umesto vas.

Daniel Tikvicki