Mount of Artan festival u velikom stilu obeležio dvadesetogodišnjicu postojanja



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Niz propuštenih prilika da se domognem Rtnja, odnosno verovatno najkvalitetnijeg i najžilavijeg underground festivala u Srbiji trenutno koji istrajava već dvadeset godina, jednom je morao biti prekinut, a kad ako ne za dvadeseti jubilej festivala. Imena kao što su Five the Hierophant, Wyatt E, Vartra, Plamen Večnosti i druga učinila su da ovaj događaj stavim na prvo mesto prioriteta u festivalskoj sezoni leta gospodnjeg 2022. godine i da ovoga puta ništa ne prepustim slučaju. Na ovom mestu moram odmah da naglasim da mi je u tome nesebično pomogla ekipa iz sastava Plamen Večnosti iz mog i njihovog rodnog Zrenjanina ustupajući mi jedino slobodno u mesto u svom autu, na čemu im neizmerno zahvaljujem i ovom prilikom, pa je moje prvo hodočašće na Rtanj planinu prošlo krajnje bezbolno, uz nekoliko malih neprijatnosti koje su se srećom upamtile samo kao anegdote.

Recimo – da li ste znali da policija toleriše ako sa sobom na dotični festival ponesete do deset grama nedozvoljenih supstanci za svoje potrebe? Ne bismo ni mi znali da nas inspektor iz odeljenja za narkotike, koji nas je zaustavio nadomak mesta na kome se održava festival, nije prosvetlio, pozivajući nas da slobodno prijavimo sve što imamo. Ne iskušavajte sreću, verovatno je blefirao. Pretresli su nas i nisu našli ništa, jer nismo ni imali ništa. Komedija je ipak u sledećem – inspektor broji samo grame, ne i ljude, te mu hvala ako je shvatio a nije prijavio kolegama iz saobraćajne da nas je bilo šestoro u kolima, umesto petoro, jer nam se, u konačištu gde smo odseli, pridružio još jedan drugar iz Zrenjanina, koji je stigao autobusom.

Dan prvi (1.jul): Livia Sura, Left to Starve, Vipera, Plamen Večnosti, Vartra


Prvi dan je započeo desantom na šank i štandove. Pristupačne cene pića omogućili su mi da se naoružam dobrim raspoloženjem. Kupio sam i jednu flašu kraft piva Alien – Mount of Artan sa rtanjskim čajem koje je bilo nešto skuplje, ali je vredelo i zbog ambalaže i zbog sadržaja unutra. 

Helly Cherry ekipa: Aleksandar, Daniel i Ana
Tu je već bio Daniel Tikvicki (Librarion, Crnoslovlje, Helly Cherry, Dotkom...) pa sam morao da pazarim paket Crnoslovlja (majica + fanzin). Tu je bila i Ana Bjes Nikolić (Helly Cherry), pa je moralo da padne fotkanje dopisnog dela redakcije našeg dragog Helly Cherry portala – Ana, Daniel i moja malenkost. U međuvremenu se i Plamen Večnosti raspakovao – dve majice i jedan disk moliću lepo, jedna majica za mene a jedna za devojku koja nije mogla da dođe jer je zbrisala na Arsenal da uhvati Placebo (pokajala se posle naposletku najstrašnije). Bez zvanične majice festivala mi naravno nije padalo na pamet da se vratim kući. Tu povukoh ručnu, jer – i sutra je dan. Upoznao sam i glavnog i odgovornog za Mount of Artan festival, Gorana Lončarevića, čoveka kojem verovatno treba dodeliti nacionalnu penziju za sve što radi, zbog neizmernog doprinosa kulturi - jer niko ne zna šta su muke organizatorske osim samih ljudi iza kulisa - što se naravno u ovom životu neće desiti. Nema na ovom svetu PIO fondova koji to negde evidentiraju. Kapa dole za svu iskrenost, posvećenost, beskompromisnost i nepotkupljivost. I naravno - uvek se čovek obraduje kad vidi poznata i draga lica: Helena, Đoka, Dragana, Nemanja, znate ko ste.

Prvi su nastupili Livia Sura iz Temišvara. Njihov black metal podcrtan simfo momentima potpisnika ovih redova podsetio je na momente na neke davno prohujale rane May Result dane. Začinjeno je to malo sa crust i thrash finesama i, sve u svemu, u kvalitativnom smislu sasvim jestivo za otvaranje jednog ovakvog festivala na kojem je konkurencija surova. Klavijaturistkinja je ostavila najjači dojam.

Surovost su već u sledećem napadu demonstrirali momci iz sastava Left to Starve iz Karlovca svojim sladžiranim doom metalom koji bi morao da poštuje svaki pravi ljubitelj npr. Eyehategod estetike. Hvatanje ritma glavom uz svu tu sporoću i težinu bilo je neminovnost, dok se „mast“ cedila iz razglasa, a masa ljudi ispred bine postajala sve gušća. Grozomoran vokal preko svega toga doprineo je ubedljivosti nastupa.

Sastav Vipera iz Zagreba doneo je nešto relaksiraniji i rastrećeniji zvuk u nešto svetlijim nijansama na tragu motorhedizovanog rokenrola i hevija, pa ko voli mogao je i da izvoli. Činilo se da se masa ljudi ispred bine poprilično dobro zabavljala. Meni lično se nastup odužio u nestrpljivom čekanju onog nečeg sasvim drugačijeg što je trebalo da usledi, uz napomenu i upozorenje o pristrasnom izveštavanju.

Moji prijatelji iz sastava Plamen Večnosti koji funkcioniše na relaciji Novi Sad – Zrenjanin više nisu bili moji prijatelji, zbacili su svoje ovozemaljske odore, krv i meso i ovaplotili se u sopstvenoj tami, kao entiteti onostranog. Da se ovde radi o nečemu što je više od muzike ukazali su nam od samog početka kada su se popeli na binu sa banerima sa svojim simbolima na postoljima. Ritual je mogao da počne. Sa matrice su bučali dark ambient, industrial, noise, harsh noise, martial stvarajući vrlo šarolik zvučni zid upotpunjen ritmovima i opskurnim melodijama koje je ovaj trio isporučivao, u prizivanju nečeg nečastivog, najrazličitijim vrstama udaraljki počev od standarnih tomova, daira i darabuka pa do unikatnih instrumenata ručne izrade - udaraljki, zvečki, frula, timpana, ali i žičanih instrumenata koji stvaraju vibracije. Sifr Shraddha je sugestivno držao taj sonični haos pod kontrolom svojim floor tomom, moćnim vokalom i harizmom i oreolom proroka potonjih vremena. Koliko je njihov nastup bio učinkovit najbolje oslikava prizor ljudi u prvim redovima koji su padali u šamanski trans i zaboravljali svoja tela. U nekom trenutku se na binu popeo i Mikica (Bethor) sa bakljom - starija garda zna o kome se radi, mlađa neka obavezno istraži - i uzviknuo: “Za Plamen, za Kvortona, za Bathory!” odajući počast i svojim uzorima, ali i momku i devojkama iz Plamena Večnosti . Njegovo mogu slobodno reći sada već tradicionalno bljuvanje vatre sa bine na nastupima Plamena Večnosti, makar kada je Mount of Artan Festival u pitanju, u jednom trenutku je malo i zabrinulo tehničare, jer je plamen zamalo uhvatio krov bine. Međutim, sve je to rokenrol i to u onom pravom i nepatvorenom, netravestiranom i buntovničkom smislu reči. U tom duhu ću i završiti svoj prikaz Plamena na Rtnju, a radi se o parafraziranim refleksijama o umetnosti, nastalim na putu do Rtnja u kolima: “Znaš, ako nemaš religiozni pristup svome delu, ako od njega ne praviš hram, bolje batali sve. Samo čovek koji zna šta čini, ostaje nepokolebljiv čovek”. Sifr Shraddha je tako govorio.

foto: Nikola Vidojević, njegovu kompletnu galeriju sa festivala pogledajte ovde
Očekivalo se od novog beogradskog sastava pod nazivom Vartra da ispune očekivanja zvezda prve večeri festivala i upravo to se i desilo. Ova skupina napravljena sa ambicijom da postane svetska atrakcija nedvosmisleno je svojim nastupom pokazala potencijal da zadobije etiketu nekakve srpske iliti balkanske npr. Wardrune. Usudio bih se reći da je ono što su nam oni isporučili ubedljivo najuspelija fuzija etna, plemenske muzike i modernijih muzičkih stremljenja u okvirima popularne kulture, odnosno žanrova kao što su dark ambient, ethereal, doom i sl. kod nas. Ovo je muzika koja spaja sve kontinente – world muzika u najbukvalnijem smislu reči – počev od severa Evrope, preko Balkana, Bliskog istoka i Afrike, pa sve do Australije; pa ipak duboko ukrenjena u ovom prostoru, odnosno u slovenskoj paganštini sa njenog južnog oboda. Gitarista je isporučivao taj blaženi dumični dodir celokupnom paketu, udarači su tukli poput Tora iliti Svaroga, devojke su plenile vokalima i violinom poput vila, uz zloglasno romerenje didžiridua poput nekog lavkraftovskog stvorenja koje vreba iz praistorijskih pećina, dok su plesačice vatrom i svojim telima rasplamsavale u nama velikog boga Erosa. Posebno bih pohvalio glavnu pevačicu koja je dominirala i kada peva čisto, ali i kada poveštičari i upadne u trans, podvriskuje i grauluje u ekstazi kao recimo Jarboe iz legendarnog sastava Swans. Sve u svemu – izuzetan nastup i scenski i muzički. Sitna zamerka na celokupni performans ide na račun nepotrebne govorancije i dodatnih pojašnjenja između pesama. Ali to je samo moj lični utisak. Ostaje žal što su ljudi iz Plamena Večnosti bili preumorni nakon svog nastupa pa su me zamolili da na pola Vartrinog nastupa odemo do konačišta koje nije baš blizu mestu održavanja festivala, te nisam ispratio nastup do samog kraja. Međutim, to mi je samo motivacija više da ih ponovo negde uhvatim uživo.

Dan drugi (2.jul): Tauusk, Svetorastrojstvo, Madvro, Five the Hierophant, Torn From Earth, Wyatt E., Sitis


Drugog festivalskog dana došlo do nekakvih pretumbacija i spajanja dnevnog i večernjeg programa što je rezultiralo da propustim Tauusk, rumunski ekperimentalni sastav koji kombinuje doom, drone, stoner, ambient, noise i još svašta nešto, pa se izvinjavam zbog toga. Takođe, saznao sam i da su novosadski Tentacle Wizard otkazali, a baš sam se radovao njihovom nastupu i druženju sa starim drugarom Dimitrijem.

Stižem na beogradski sastav Svetorastrojstvo. Sunce se još nije spustilo i osetila se zapara u vazduhu. Nebesa su nas poškropila kratkotrajnim pljuskom. Publici to nije smetalo da đuska uz njihovu garažnu psihodeliju, sa prizvucima stoner i alternativnog roka.

Svetorastrojstvo se još nije do kraja rastrojilo kada nas je Mikica (Bethor) povukao do svog auta da nam pušta svoj novi album koji tek treba da izađe, a kako odbiti takvu legendu, pa još kad priča o svom novom materijalu sa takvim mladalačkim poletom. “Ovaj solo – prvi Bathory, onaj rif prvi Kreator…”, objašnjavao nam je Mikica - propustismo mi i skoro ceo Madvro iz Smedereva, te se i njima izvinjavam. Ono što sam uhvatio zvučalo je više nego solidno i ubedljivo. Bend se savršeno uklopio u celokupnu koncepciju festivala sa svojom stoner doom zvučnom estetikom sa okultnim rok primesama i ženskim vokalom, prizivajući duh sastava kao što su Coven ili recimo Blood Ceremony. Odlično ozvučenje im je pomoglo da izvuku svoj maksimum i da se osećaju kao kod kuće. Barem se tako činilo.

Londonski sastav Five the Hierophant sam čekao sa možda najvećim nestrpljenjem. Međutim, onaj ko čeka, ne dočeka uvek ono što je očekivao. Naime, nastupili su u tročlanom sastavu bez saksofoniste koji je tog dana zbog bolesti, koliko sam razumeo, morao da izostane. Zvuk je samim tim dosta izgubio na magiji, koliko god da su se momci trudili da izvuku maksimum iz onoga što imaju. Set je takođe bio drastično skraćen. Zbog svega toga su se i izvinili publici. U svakom slučaju, obavezno probajte ovaj bend – odlična fuzija doom/jazz/drone/ psihodelije i avangardnih stremljenja.

foto: Nikola Vidojević, njegovu kompletnu galeriju sa festivala pogledajte ovde
Uvek postoji taj jedan bend na ovakvim festivalima od kojeg ne očekuješ mnogo i za koji nemaš nikakvo predznanje, a koji te oduva kao favorit iz senke. Tu titulu za mene je poneo mađarski sastav Torn From Earth. Neko mi reče da su oni jedan od omiljenih bendova Goranu, organizatoru, što mi je bilo jasno i kada je frontmen rekao: “Goran, your place is here”, pokazujući na prvi red. Ovi ljudi se jednostavno daju publici 101%. Toliko sigurnosti, nonšalancije i ubedljivosti u isporuci rifova, moćnih vokala i postmetalurških poigravanja sa dinamikom nije viđeno u oba dana festivala. Strast je pre svega ono što je neupitno u njihovom nastupu, što je publika naravno i prepoznala i uzvratila jednakom energijom. Zvuk se kretao stazama koji su utabali sastavi kao što su Neurosis, Isis, Cult of Luna i ostali – dakle vodili su nas kroz doom/sludge/post-metal teritorije. U nedostatku takvih koncerata kod nas, Torn From Earth su došli kao istinsko osveženje.

Moje saputnike je stigao umor posle nastupa sastava Torn From Earth pa su rešili da se odvezu do konačišta, ali ja ovog puta nisam želeo da propustim jedan od najiščekivanijih sastava, belgijski Wyatt E, pa sam ostao sam i bez prevoza do konačišta, pod parolom – snaći ću se već. Ovaj trio doneo je zvuk istočnjačke drevnosti iz međurečja lepo upakovan u doom/drone/post žanrove. Rtanj je na tih četrdesetak minuta postao Vavilonska kula dok su momci gradili svoju sopstvenu kulu od zvuka kroz obe kompozicije sa svog poslednjeg albuma pod nazivom “āl bēlūti dārû”– “Mušhuššu” i “Šarru Rabu”. Strpljivo građenje ambijenta kulminiralo je u takve sonične eksplozije na koje verujem da niko od prisutnih nije mogao da ostane ravnodušan. Ponovo su se okolo mogli videti ljudi u transu. Posebno se isticala plesačica sa Vartrinog nastupa, barem mislim da je to ona, koja je u prvom redu ovoga puta plesala za svoj groš – što se kaže. Ostatak svog budžeta namenjenog za merch potrošio sam na specijalno izdanje njihovog albuma “Exile to Beyn Neharot” namenjenog isključivo za Mount of Artan Festival na prelepom zelenom vinilu.

Ostali su još zagrebački Sitis. Dvadeseti Mount of Artan je počeo i završio se crnim metalom, ali ovoga puta smo okusili sav njegov rezak ukus u svojoj punoći. Blekeri u publici su dočekali svoj momenat i suzbili redove ispred bine očigledno se sjajno provodeći uz odličnu isporuku koja je dolazila sa iste. Tremolo vožnja, blastbitovi, ali i sofisticirano igranje sa dinamikom i disonancom učinili su nastup interesantnim i ostalim najistrajnijim posetiocima festivala koji su izdržali do samog kraja.

Ostaje mi samo da izrazim sve pohvale na račun organizacije festivala, pogotovo u pogledu tehničkih detalja, rasvete, ozvučenja i sl. Takođe, programska selekcija je ove godine bila zaista izuzetna. Čuo sam pojedine zamerke na mesto održavanja festivala koje je zapravo izmešteno u odnosu na prošla izdanja – navodno je prethodna lokacija budila prisniji osećaj. Ne znam, nisam bio, ne mogu da kažem. Posećenost je bila više nego zadovoljavajuća za jedan underground događaj, grubo oko 500 ljudi, ali 500 istinskih posvećenika činilo se, hodočasnika i ludaka u pozitivnom smislu reči. Za moj bezbedni povratka do konačišta pobrinuo se jedan lik iz organizacije kojem još jednom neizmerno zahvaljujem ako čita ovo.

Ostali smo dan duže. Na uspon do vrha nismo bili spremni ni fizički ni mentalno, pa smo to ostavili za neki drugi put. Zato smo obišli Bogovinsku pećinu za koju imamo svaku preporuku i koja nas je inspirisala u najboljem smislu, ali ne smem ništa više o tome da kažem u ovom trenutku.

A momenat kad je pred nama na jednom usponu iznenada pukao prizor planine Rtanj, koja svojim piramidalnim oblikom probada nebo u neposrednoj blizini našeg vozila kada smo tek dolazili na festival prvog dana, svrstao bih u najbolje prizore koje sam ikada iskusio. Prelepa priroda, dobro društvo i odlična muzika – šta još čovek može da poželi.

Aleksandar Petrović

Kompletnu galeriju sa festivala pogledajte ovde.


Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

10 najčitanijih

Arhiva