30 godina od THE CURE albuma Wish (1992): Kako ne napraviti Disintegration 2



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Kasnim sa ovim prilogom nekoliko sedmica, ali nema veze - jubilej objavljivanja albuma Wish (1992) vredan je i da se sada pomene, tim pre što se ovo ostvarenje grupe The Cure danas uglavnom potcenjuje, iako se radi o vrlo kvalitetnom albumu, poslednjem iz imperijalne faze benda (1985-1994). Problemi sa Wish ne leže obavezno u onom što on nudi, već se nalaze u očekivanjima publike i kritičara, ali i u nameri Roberta Smita da, makar u pojedinim pesmama (pre svega u ogromnom hitu Friday I'm In Love) kontrira svom imidžu mračnjaka-depresivca koji je vremenom stekao, iako se s njim nije slagao, jer se njegov muzički i svirački vrlo potkovani bend tokom karijere zanimao za raznolike žanrove i vremenom se okrenuo eklekticizmu.

Rokerski Wish pojavio se nakon melanholično-mračnog klasika Disintegration (1989), kreativnog i komercijalnog vrhunca The Cure kojem su prethodile dve takođe veoma uspešne ploče: The Head On The Door (1985) i Kiss Me Kiss Me Kiss Me (1987). Posle ovakvog niza albuma i znamenitog prethodnika (ono što je Avalon za Roxy Music i pop muziku, to je Disintegration za The Cure i gotik-rok), bilo je veoma teško napraviti nešto drugačije i sveže. A Robert Smit je duboko bio svestan toga, jer je kao umetnik od samih početaka insistirao na tome da njegov bend stalno napreduje, menja se i nudi nešto novo i neočekivano.

Ako su The Cure na samom početku svirali minimalistički postpank-pop (prvi album Three Imaginary Boys i prateći singlovi Killing An Arab, Boys Don't Cry i Jumping Someone Else's Train iz 1979), njihov zvuk se sa naraslim ambicijama Roberta Smita a pod uticajem Siouxsie And The Banshees ubrzo transformisao u mračni postpank (albumi Seventeen Seconds iz 1980. i Faith iz 1981.), a potom evoluirao u gotik-rok najmračnijeg tipa (album Pornography iz 1982, čijim ponorima jedino može da parira Closer, Joy Division klasik iz 1980). Zatim je Robert Smit, bežeći od suicidalnosti muzike koju je pravio i života kakav je vodio, napravio duhovito bizaran zaokret, pa su The Cure prosvirali novotalasni pop, elektro-pop i džez-pop na tri hit singla snimljena 1982. i 1983 (Let's Go To Bed, The Walk i The Lovecats čije su A i B strane kompilovane na albumu Japanese Whispers iz 1983). Odatle su skrenuli u psihodeliju, zadržavši ponešto od gotika i popa (album The Top iz 1984) a onda uplovili u (uslovno rečeno) mejnstrim pop-rok vode na The Head On The Door (1985), albumu koji je ovaj britanski alternativni rok bend pretvorio u međunarodne mejnstrim zvezde. Eklektički, stilski šaroliki, uvrnuto nepredvidivi dupli album Kiss Me Kiss Me Kiss Me (1987) uveo je The Cure na američke stadione i u sportske hale na krilima velikog hita Just Like Heaven, dok je mračni, introspektivni Disintegration (1989) trebalo da bude otklon od mejnstrim uspeha i povratak onome što je bend svirao početkom osamdesetih. Ali, na Smitovo zaprepašćenje, Disintegration je doveo The Cure na sam vrh popularnosti i darovao mu dotle najveće hitove u karijeri: Lullaby i Lovesong (#2 na Bilbordovoj top listi u SAD). 


Robert Smit je ovog puta, uz mnogo gunđanja i antiprotivnih izjava, bio prinuđen da se pomiri sa uspehom kojeg se plašio i od kojeg je želeo da pobegne da bi ostao respektabilni autor. Na albumu Wish je taj uspeh ponovio, ali je, sledeći umetnički integritet, dao sve od sebe da ne napravi Disintegration 2. Definitivno ga nije napravio; na Wish se jasno vidi se težnja da se izbegne ponavljanje, ali prvi put u istoriji benda rezultat nije bio radikalno drugačiji od onog što su The Cure do tada svirali, sa svim svojim stilskim ekskurzijama, a B strane singlova svedoče da je, sa malo drugačijom selekcijom pesama, bio moguć kvalitetniji Wish od isporučenog.

Smit nije bio zadovoljan, iako se upravo sa Wish popeo na prvo mesto top liste najprodavanijih albuma u Americi i na drugo mesto u Velikoj Britaniji. Imao je utisak da se ponavlja, da nema ništa novo da kaže, i svoju stvaralačku dramu pretočio je u pesmu End kojom se album završava, a čiji su stihovi upućeni obožavaocima: "Molim te, prestani da me voliš, ja nisam ništa od tih stvari (koje za mene pričaju)". Smit je, naravno, prestrog, ali je dobro uočio problem.

Zaključno sa Wish, The Cure su bili izuzetan albumski i izuzetan singles bend. Luda nepredvidivost rezervisana za albume važila je i za singlove. U fascinantnom nizu od Killing An Arab (1978) do Never Enough (1990) nije bilo sedmoinčnog ili dvanaestoinčnog singl izdanja koje je ličilo na neko od prethodnih. Počev od High (1992), prvog singla sa Wish, The Cure su - uz veliki izuzetak Friday I'm In Love - zašli na teritoriju neoklasicizma. Koliko god zavodljiv, hitoidan i po strukturi zanimljiv (odsustvo refrena), High je tipičan The Cure pop singl ne samo po tekstu već i po zvuku i aranžmanu; ima u njemu pelcera i od The Lovecats i od The Caterpillar i od Catch i od Pictures Of You. Slično važi za treći singl A Letter To Elise.

Ali Friday I'm In Love je priča za sebe u opusu The Cure; on ne samo što je postao klasični Cure pop singl u punom značenju te reči je već se pretvorio u klasičnu pop pesmu devedesetih koja se i dan-danas vrti po radio stanicama (Smit: "Nju kao da zna svaki taksista u SAD") a ima čak ima folk obradu (Yo La Tengo i Kurt Vile). Poletni, veseli Friday doneo je bendu, međutim, ozbiljan nesporazum sa tvrdokornim fanovima. Po njima, Robert Smit se prodao jer je postao veseo. Da li je to istina? Pa, ako pitate njega, dozvolio je sebi da iskoči iz kalupa u koji ga su drugi strpali (nešto što je uvek mrzeo) i pokazao da ume da bude ljudsko biće koje se raduje i voli da pleše i koje je u stanju da bude zaljubljeno - makar i samo petkom (kao što se iz duhovitih stihova vidi, on strasno prezire sve ostale dane u sedmici, ostajući Robert Smit kojeg poznajemo).

Album Wish kao celina isprva je bio hvaljen kao jedan od boljih albuma devedesetih, ali je vremenom ostao u senci Friday I'm In Love, a u poslednjih desetak godina se čak potcenjuje (videti površni prikaz na AMG-u i specijal magazina MOJO posvećen karijeri grupe) ili se vrlo pogrešno opisuje kao "pop album". Radi se o "treniranju strogoću" u naknadnom preispitivanju opusa benda, ali i o površnosti kritičara koji ostavljaju utisak da sude o celom albumu na osnovu jedne jedine pesme, što je recept koji kod nepredvidivih The Cure nikada nije davao dobre rezultate.

Ključna reč za opisivanje Wish je gitarski rok zvuk, a on je u muzičkom mejnstrimu ponovo postao popularan kada su grandž i alternativni rok, nošeni megauspehom Nirvanine pesme Smells Like Teen Spirit i albuma Nevermind (1991), preplavili top liste u Evropi i anglosaksonskim zemljama. Na stranu Smitovo odbijanje da se ponavlja; vetar u leđa promenama u zvuku The Cure bio je i odlazak klavijaturiste Rodžera O' Donela (1990) čije su su iskustvo i sviračko umeće doprineli višeslojnosti i sofisticiranosti Disintegration. Zato na Wish nema "okeanskih" klavijatura, već su u prvom planu teške grandžerske stvari poput uvodne Open i završne End, a tu su i frenetično brza Cut, vah-vahom nošena Wendy Time i kompleksna, skoro epska From The Edge Of The Deep Green Sea, koja muzičku inspiraciju kao da vuče iz prve faze stvaralaštva grupe Roxy Music (1972-1975). Album sadrži i sporije, elegične pesme sa bogatom instrumentalizacijom: pomenuti singl A Letter To Elise, dirljivo-nežnu Trust, depresivni gotik Apart (jedini momenat na albumu koji priziva duboku tugu sa Disintegration), i jedan od vrhunaca albuma, To Wish Impossible Things, čiji orijentalni aranžman, začinjen violončelom, priziva Led Zeppelin (gitarista Porl Thompson će posle Wish svirati sa Džimijem Pejdžom i Robertom Plantom). Ostatak materijala čine pop pesme: High, Friday I'm In Love i Doing The Unstuck. Ova poslednja bila je rođena da bude singl - što na moje veliko iznenađenje nije postala (mada je napravljena njena specijalna remiksovana verzija) - i njeni stihovi "Odbaci tugu i sve te loše vesti" još otvorenije od Friday I'm In Love govore o težnji Roberta Smita da prikaže sebe drugačijim i veselijim, da poruči ljubiteljima svog benda da život ima i veseliju stranu, koju treba slaviti a ne odbacivati ili potcenjivati. Dakle, sa tri brže pop pesme i jednom pop baladom (A Letter To Elise), Wish se ne može nazvati pop albumom. On je u svojoj biti ipak rok album, koji je isporučio baš ono što je u tom trenutku, na grandžerskom početku devedsetih, bilo voljeno među mladima. Naredni albumi Wild Mood Swings (1996), Bloodflowers (2000), The Cure (2004) i 4:13 Dream (2008) neće hodati u korak sa vremenom i samim tim neće imati popularnost Wish. Taj album je ujedno poslednji album The Cure kojeg je producirao Dejv M. Alen, čovek sa istančanim osećajem da u pesmi prepozna detalj koji "kupuje" uvo slušaoca; poslednji je koji je na sebi imao svetske hitove, i poslednji je na kojem je redosled pesama besprekoran. Istovremeno, to je prvi Cure album čiji su restlovi jednaki ili bolji u odnosu na pesme koje on nudi.

Naime, nijedna priča o Wish i njegovom ustrojstvu nije kompletna bez priče o njegovim B stranama i o instrumentalima koji su uvršćeni na veoma retki prateći EP, Lost Wishes (1993), originalno objavljen samo na kaseti. Tih 10 kompozicija svedoče o tome da se Smit kidao između onog što je želeo da album bude i onog što je iz Smita prosto izbijalo a nije se uklapalo u viziju Wisha kao nečeg što ne treba da bude nastavak Disintegrationa. Na B strani singla High našla se jedna od najboljih Cure pesama ikada napisanih, eterično-hipnotična This Twilight Garden, u pogledu koje se i sam Robert Smit kasnije kajao što je nije stavio na album umesto prosečne Wendy Time. Na maksi-singl verziji High je i mračna, okeanska Play koja bi se pre uklopila u prethodni album nego u Wish. Na pozadini singla Friday I'm In Love priložene su vesela i prilično hitoidna Halo i tmurna, galopirajuća Scared As You. Singl A Letter To Elise sadržao je na B strani melanholični biser The Big Hand, koji čak bio puštan na američkim radio stanicama i stekao, poput This Twilight Garden, neku vrstu kultnog statusa među fanovima benda, a tu je i bio i opako nabrijani gotik A Foolish Arrangement, koji se vozi na ubitačnoj bas deonici Sajmona Galupa. Pomenute pesme izmenile bi dušu albuma da su stavljene na njega, a kad se svih šest poslušaju na gomili, teško je ne zapitati se zašto Smit nije izdao mini LP samo sa njima, umesto što ih je stavio na B strane singlova. Za utehu, uvršećene su u izvanrednu zbirku B strana singlova i rariteta Join The Dots, objavljenu 2002. godine kao trostruko CD izdanje. Pored ovih pesama, vrlo produktivni bend snimio je i četiri gitarska instrumentala koje je stavio na Lost Wishes. Nisu izuzetna, nisu esencijalna, ali svedoče o ogromnoj količini energije i kreativnosti koja je pokretala The Cure tokom 1991. godine kada je Wish pripreman. 


Postava koja je snimila Wish - Robert Smit, Sajmon Galup, Port Tompson, Boris Vilijams i Peri Bamonte - raspala se posle velike svetske turneje kojom je album promovisan. Gitarski virtuozo Tompson otišao je da svira sa svojim idolima iz Led Zeppelin i nije se vratio do 2004. godine, Galup se podvrgnuo rehabilitaciji od alkoholizma i jedno vreme nije bio na raspolaganju ni za kakve svirke i snimanja. Bubnjar Vilijams je otišao zauvek, ali ne pre no što je sa Smitom 1994. godine snimio Burn, poslednju veliku pesmu The Cure koja je mnogima bila razlog da kupe soundtrack za film Vrana (The Crow). Izmoren sudskim procesom sa bivšim članom Lorensom Tolharstom, obogaljen privremenim i trajnim odlascima članova, bend je pauzirao pune četiri godine, a u međuvremenu svet je otišao dalje, rok scenom je zavladao britpop i The Cure su ispali iz mode. Wish je ostao njihov poslednji veliki rad, i koliko god on sadržao već viđene elemente, valja ipak reći da se radi o zaokruženom, kvalitetnom albumu kakav ovaj bend više nikada neće napraviti.

Jovan Ristić



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Stiže prvo zvanično reizdanje albuma "Nuklearne olimpijske igre" Satana Panonskog

"Rijetko kada se na domaćoj sceni pojavi tako osebujan lik kao sto je to bio Ivica Čuljak. Znan i kao Kečer II a još poznatiji kao Sata...

10 najčitanijih

Arhiva