Proširio se i proplamteo kroz naše gradove pravi požar "grafita" - tako se, naime, nazivaju poruke koje se, najčešće, pišu po zidovima metroa. Mi, metro, nemamo. Ali, zato imamo nove i stare zgrade, poslovne i solitere, imamo vozila gradskog prevoza, izloge, podzemne prolaze.


"Pankeri su nule", "Ua, šminkeri!", "Ja volim sebe" - tako se, preko naših zidova, izloga i ograda, "dovikuju" današnji klinci. Sa setom i nostalgijom sećamo se, ne tako davnih, vremena kada smo krali parčiće školske krede da bismo na ogradi zapisali poruke srca i pakosti: "Peđa voli Miru" ili "Tanja ima kvrgava kolena"... i oduševljenje kada su se pojavile prve krede u boji.

Tehnološka revolucija donela je sa sobom i nova čuda: najpre flomastere, a zatim sprej, kojima ništa ne mogu kiša niti mokra krpa. Poruke su, dakle, dobile na trajnosti. Stigla je i nova generacija "zidopisaca". Poruke su sažete, ubojite, često duhovite i raznovrsnije nego ikada.

Sa Zapada se (kao i ostalo loše što odatle stiže) proširio i proplamteo kroz naše gradove pravi požar "grafita" - tako se, naime, nazivaju poruke koje se, najčešće, pišu po zidovima metroa. Mi, metro, nemamo. Ali, zato imamo nove i stare zgrade, poslovne i solitere, imamo vozila gradskog prevoza, izloge, podzemne prolaze. A modu "grafita" oplemenili smo i jednim čisto našim, balkanskim izumom - pisanjem i crtanjem po javnim WC-ima (činjenica da se Vuk sa "Crvenim banom" pojavio mnogo pre Henrija Milera nema mnogo veze sa napred rečenim).

Ipak, najveću opsadu izdržavaju fasade stambenih i poslovnih zgrada: Tu pankeri, šminkeri i ostala tatina deca ispuštaju svoje ventile i višak energije (bolje i to nego da piju, drogiraju se ili ne daj Bože! - da im ostanu traume iz detinjstva!) Možda su mladi mislili da je knjaz Mihailo jedna patrijarhalna, demodirana osoba pa su želeli da ga približe stvarnosti. Na postolju se može pročitati: "Marko, mi smo otišli, dođi!" Cvele, Bane, IVb, Čeda. Možda mladi i ne znaju ko je knez Mihailo, jer se spomenik odomaćio kao popularni "Konj". Ne čini li se da je na spomeniku konj malo podvio rep - možda od stida?!

Drveče u Cvičevoj

Mada, ruku na srce, moramo da priznamo da tu ima i veoma duhovitih poruka, često pravih bisera. Mladi se očigledno ne boje ni Boga. Dovoljno je da prođete kraj beogradske crkve Svetog Marka - tu je veći spisak poruka, nadimaka i imena nego u nekom crkvenom kalendaru. Nama, ako se izuzme pismenost (ko još o tome vodi računa; čak ni televizija), najviše dopala poruka "Cvičeva je dahau drveča" koju smo videli u Cvijićevoj ulici u Beogradu. Znamo o čemu se radi (proširenjem Cvijićeve, posečen je divan red platana), pa smo razumeli poruku. Autoru čestitamo na plemenitosti. Ali, zar misli da je na ovaj način ukrasio ulicu do čije mu je lepote toliko stalo?

I tako, dok požar grafita sve više zahvata naše gradove i dok mi uzaludno stružemo, malamo, krečimo i peremo (ili ne činimo ništa od toga), sve smo svesniji da je u pitanju jedna društvena pojava kojoj bi valjalo posvetiti više pažnje, pogotovu što se ponekad radi i o porukama koje nisu sasvim bezazlene.

Možda mladi nisu naučeni da vole svoj grad, svoju ulicu i svoj soliter, da poštuju svoju i našu istoriju i kulturno nasleđe? Izostala je društvena i pedagoška akcija i niko zbog toga nije trpeo posledice. I ako je tako, da li su za to samo mladi krivi?

(Vojin Kaćurić, objavljeno u listu Nada, decembra 1981., obrada Yugopapir)