Melanholija i kašičica sreće — Nikola Vranjković u Novom Sadu



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Odmah da se razumemo, na koncert Nikole Vranjkovića se ne ide da se provodiš ili zabaviš. Ideš da bi se suočio sa sopstvenim dilemama, strahovima, demonima (što, uostalom i kaže u “Tajnom životu suterena”)… Da bi potvrdio ono što već odavno znaš – život je stara kurva i prevarant. I sreću ti daje tek na kašičicu.

Sinoć (7. jula) sam po ko zna koji put išao po svoju dozu melanholije i sete, ukupno kad bi sabrao koliko puta sam ga gledao (što solo, što sa Block Out-om) došao bi do dvocifrene cifre i odmah da vam kažem ovo nije bio njegov najbolji koncert, nije bio ni idealan, ali je bio fenomenalan. Drugačiji ni ne može da bude, jer “ja se njemu divim do imbecilnosti”, što bi rekao Radovan III. Zato se i ne trudim da budem objektivan kad je Nikolina umetnost u pitanju jer za to postoje muzički kritičari, ostali muzičari i muzikolozi. Ja sam samo običan slušalac, može se reći fan i subjektivan sam što više mogu. Meni je bilo sjajno, i više od toga ni ne tražim… 


Prvi utisak mi je bio blago razočaranje. Krov tržnog centra nalik na običan parking na kojem je nasred srede nameštena bina – nije obećavao da je moguće namestiti dobar zvuk, da će biti dosta ljudi, zaista ne znam koliko, izmedju 6 i 8 stotina, rekao bih… Ipak, zvuk je bio sjajan, rasveta i light-show skromni ali efektni, a ekipa raspoložena da podeli svoju hemiju sa publikom (Ne bojte se, ne mislim na opijate, mada je i njih bilo u nekim količinama, povremeno se osetio miris). Sam početak je bio pomalo stidljiv, ali kako je sunce zalazilo, tako se i masa raskravljivala (nema veza sa kravama, nisam napisao “raskravljavala”).

Da ne bih sad pravio inventar šta je bend svirao i kojim redom, navešću da je repertoar bio sastavljen od gotovo cele “Veronautike” (nisu svirali naslovnu, “Galeba” i “ Za životom il za sudbinom”, bar mi se čini tako, oprostiće mi ako sam vas prevario), “Sretenje” i od bivšeg benda “Protiv Sebe”, “Manastir” i “Zvezdane staze”, ove dve potonje na samom kraju koncerta kada su zaista dali gas i razuverili neke neupućene da “sviraju samo spore pesme”.

Trenutno omiljenu “Fotelju” sam odslušao “širom zatvorenih” očiju a i većinu drugih jer sam tako dobijao potpuniji ugođaj a i zanimljivije mi je bilo da sam stvaram slike uz pesme nego da oko sebe gledam neke koji su došli da se ispričaju sa poznanicima ili da se takmiče u ispijanju piva. U ovom slučaju za mene je to blizu blasfemiji, jer kada svira Vranjković to nije običan koncert, to je uvek proslava, događaj, svečanost…

…Koji su pokušavali da pokvare neki koji su sevali blicevima, pa ih je “gazda” par puta opomenuo, konobari kojima je nestalo kraft piva (cca. 250 din – svetlo, solidnog kvaliteta i ukusa) i organizatori koncerta koji su ograničili trajanje na samo dva i po sata, a to je strašno kratko i ispod svakog proseka, to bar znaju svi koji redovno dolaze…

…Dakle, žrtvovao sam i polufinale Evropskog prvenstva u fudbalu (Dobro je, Englezi su prošli. Slažem se , penal nije bio, ali baš me briga), ali to i nije bila neka dilema, čekati da Vranjković dođe u NS još nekoliko meseci ili čak godinu, nikad nije bila opcija.

Do sledeće svečanosti, zahvaliću se velemajstorima na svemu što su nam sinoć pružili i nestrpljivo ću čekati sledeću svirku. Nadam se, ipak u nekom prikladnijem ambijentu.

Zoran Popnovakov




Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Vesti

10 najčitanijih

Arhiva