Moja tmina
Iz ugla 2021. godine će nekome možda biti smešno, ali za mene su tih ranih dvehiljaditih May Result bili veći i bitniji nego Dimmu Borgir. Razlog takvog stava je činjenica da su naš, srpski bend i to mi je bilo više nego dovoljno. Da sam u tom periodu slušao više death nego black metal, možda bi mi neki drugi izvođač bio draži. No, s obzirom na to da sam previše mator da sa samim sobom vodim uzaludne „šta bi bilo kad bi bilo“ polemike, red je da započnem svoju priču o Tmini.
Moj drug Mlađa i ja smo od Explosive Recordsa naručili tušta i tma diskova tih godina (2000-2002), dok je on još devedesetih bio njihova redovna mušterija. U jednom od Explosive kataloga je bilo reklama za kupovinu originalnih izdanja, a među njima se našla i ona za Gorgeous Symphonies of Evil beogradskih May Result, njihov prvi dugosvirajući album koji je objavio austrijski CCP Records. Jebi ga, svota koju je on iziskivao je bila onolika koliko me je koštala nabavka 6 piratskih diskova sa po 2 izdanja (finansiranih od strane dvonedeljnog džeparca za užinu u srednjoj). Izvin‘te, MR – life is a bitch.
No, za mene je to bio jebeni VAU!!! momenat: znao sam da je scena postojala (kako ona sa kraja osamdesetih i početka devedesetih, tako i ona posle toga), ali je meni izvor informacija bio veoma sužen. Tadašnje matore požarevačke metalce sam, kao i svaki klinac, gledao sa jednom vrstom nadobudnosti. Ne zato što sam želeo da prkosim bilo kome, već zato što je najveći deo njih klince gledao snishodljivo, kao najobičnije nubove koji nisu znali ‘de im je dupe, a ‘de glava, haha. Priznajem, nisam imao pojma ni o čemu (ni što se metala tiče, a kamoli života), falilo mi je slušalačkog staža koji nisam mogao da nabudžim ako nemam od koga da saznam bilo šta. E, da: iz nekog razloga je deo tih starih kajli bio antiblekerski raspoložen, tako da sam bio na duploj nuli. Situacija kao kod modernih poslodavaca – posao nudimo samo ljudima sa radnim iskustvom.
Na svu sreću su Rock i Metal Express redovno izlazili, tako da sam mogao biti u toku sa novim dešavanjima. Usput sam nabavio stare brojeve Hard Metala, Butcherian Viba i još nekih fanzina (koji su posle nekoliko čitanja završili kao nove tapete moje spavaće sobe), što mi je veoma pomoglo da stvorim neku sliku šta bi kao „top priority” trebalo nabaviti na sve moguće načine.
Gotovo odjednom se Scream Untl YU Like It kompilacija našla u ponudi Rock Express Recordsa. Ortak iz škole ju je nabavio, a nas nekoliko smo pozajmljivali CD na po par dana. Prva numera na disku, Subaltern Crown of Her Majesty, me je i više nego oduševila. Sympho black metal koji jeste imao nekih svojih manjkavosti (ako gledamo iz današnje perspektive), ali koji je meni bio jebeno savršen. Ta i još neke pesme sa kompilacije su ostavile ne samo neizbrisiv trag u mom sećanju, već su mi bile jedna vrsta vodilje što se nalaženja nove muzike tiče. Zahvaljujući njima sam naučio šta želim da čujem od nekog benda, bio on iz ekstremnije sfere ili ne.
Posle nekoliko meseci sam došao do (naravno) piratskog diska Some Wounds Bleed Forever od Stone to Flesh, koji se svakodnevno vrteo uz GSoE i još par diskova.
May Result sam gledao već leta 2002. na festivalu u smederevskoj tvrđavi kada su me neke od numera sa Tmine poprilično kupile. Kupovina Tmine je tek trebalo da dođe na red…
Maja 2003. je u beogradskom Domu omladine trebalo da nastupe In Aeternum, Gospel of the Horns i Razors of Ocaam. Jovan, koga sam upoznao na svirci The Stone i Root januara iste godine, me je ubedio da dođem u Beograd zbog svirke iako dotle nisam imao prilike da čujem bilo koji od navedenih sastava. Njegova reč mi je bila i više nego dovoljna.
U to vreme su graničari imali „odjebitis totalis” fetiš, tako da se neretko dešavalo da bendovi ni ne uđu u našu zemlju. Tako je bilo i ovog puta, te je kakvu-takvu utehu gomili ljudi pružio Sacramental Blood polučasovnom svirkom.
Dan posle toga mi je prošao tako što sam Jovana maltretirao da me odvede do svake prodavnice u gradu koja je prodavala originalne diskove. Rock Express Records je postao distributer Tmine za tržište tadašnje SCG i ja sam je morao nabaviti baš tada. Odlaganja nije smelo biti ni po koju cenu.
Po vrelom majskom danu smo se dobrano našetali, usput ispričali o koječemu i u jednoj radnjici u nekom od podzemnih prolaza smo pronašli metu. Rešio sam se novca koji me je žuljao, stavio disk u ranac i zapalio na bus natrag.
Po dolasku u stan nisam mogao da čekam već sam odmah rastrgao zaštitni celofan i disk stavio u plejer… Sledeća scena je bila ta da sam uzeo daljinac i ponovo pritisnuo play dugme.
Mišljenja sam da je taj album donekle prokleo May Result. Njihova potonja izdanja su svakako bila dobra i to niko ne može sporiti. No, kada čujete nešto kao što je Tmina, takvo grandiozno delo, ne možete a da ne pomislite da ono predstavlja svojevrsni vrhunac jednog benda.
I to uopšte nije loše, iskreno. Prekretnica mora nastati u nekom trenutku, a od toga ne postoji bolji način od oslobađanja ovakve zveri u svet. Tri od sedam numera traje više od 8 minuta i nikada, baš nikada mi bilo koja od njih nije delovala kao da je predugačka. Ne postoji zamor prilikom slušanja, nema želje za naglim prelazom na sledeću pesmu.
Koncepcija, raspored numera i „naleganje” jedne na drugu su ono što sam album čine savršenim. Klavijature, koje otvaraju i zatvaraju Tminu, bi se mogle nazvati vodećim instrumentom. One, same po sebi, ne bi bile toliko upečatljive da nije ostalih instrumenata. Isto tako gitare, bas i bubanj ne bi bili stoprocentno efektni bez klavijatura. Vokal je posebna priča: boja i intenzitet istog efektno naležu na muziku, čineći je savršenom celinom. I ni u kom slučaju ne bi smeli zanemariti violinu koja nije tu kako bi popunila praznine, već je njena uloga da naglasi nijanse koje bi mogle proći „ispod radara”.
Tog prvog dana sam sigurno 5 puta preslušao ceo album, a svakog narednog dana bih okrenuo barem po dva kruga. Pozajmio sam ga nekome samo jednom prilikom i umalo žestoko zažalio zbog toga jer sam ga mogao trajno izgubiti. To se, na svu sreću nije dogodilo.
Tmina mi je i dan danas jedan od deset najdražih albuma ikada, ma o kom se podžanru radilo. Ovaj tekst nije bio zamišljen kao recenzija već kao podsećanje na deo života kada mi je mnogo toga što sam želeo bilo ne baš toliko daleko, ali svakako previše izvan domašaja. Dolazak u posed jedne tako trivijalne stvari kao što je CD nekome može delovati smešno, ali je meni pre skoro dve decenije značilo mnogo više nego što biste mogli pojmiti.
Bandcamp: https://carelessrecords.bandcamp.com/album/tmina
Facebook: https://www.facebook.com/mayresultserbia
Website: http://www.mayresult.net/
Antonio Jovanović