Jon Kalman Stefanson: Ribe nemaju noge



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Kako sam Jon Kalman Stefanson, autor romana Ribe nemaju noge, kaže, junaci o kojima on piše žive na jednom mestu, „na zapadu zemlje koja je istog oblika kao zaborav“. Keblavik, mali grad na Islandu, okružen crnom lavom i beskonačnim okeanom, mesto je gde su „vetar, more, večnost i američka baza“ zapravo strane sveta. U tom malenom ribarskom gradiću ribarenje je sve i svja. Svi muškarci su pomorci, a sve žene „čuvaju kopno“. Oni koji ne plove rade u fabrikama za preradu ribe. One koje nemaju domaćinstvo da vode, rade u fabrikama za preradu ribe. Kada Keblavik izgubi ribarsku „kvotu“, odnosno kada evropska komisija odluči da meštanima zabrane ribolov, to je trenutak u kojem se istorija ovog mesta iz korena menja.

No, Ari, protagonista ovog romana zapravo je u duši pesnik, onaj koji je u mladosti poezijom želeo da promeni čitav svet, onaj koji previše čita, zanesenjak i idealista, autor i izdavač. Dok je Odur, Arijev deda onaj koji kaže: „Ti previše čitaš, zato komplikuješ najjednostavnije stvari.“ Za Odura život je vrlo prosta stvar. Muž lovi ribu, žena brine o deci. Međutim, Odur nije tako prost i jednostavan lik. On je veliki čovek, odan moru i svojoj ženi, cenjen u svojoj zajednici zbog svih kvaliteta koje nosi. On je osećajan i nežan, a istovremeno snažan i odlučan moreplovac. Na jednom mestu kaže: „Hteo bih da budem tako star pod mesečinom i zvezdama, još uvek tako zaljubljen u svoju ženu da želim da je zagrlim i da gorim od želje da živim još hiljadu godina s njom, volim njene usne i oči, star i srećan pod mesečinom.“

Kroz priču koju autor ne pripoveda hronološki, već je seče i preskače iz epohe u epohu, s generacije na generaciju, stvara se gotovo panoramska slika, uvid u kulturu Islanda proteklog veka. Kroz ženske likove starijih generacija, autor je predstavio težnju i strah od nepoznatog, od emancipacije zapravo, dok su mlađi ženski likovi potpuno oslobođeni patrijarhalnih stega društva. Izraz starije generacije glasi ovako: „... a ja sam htela pronaći posao koji bi značio nešto, učiti klavir, francuski, a sad odgajam decu, kuvam ti kafu, već deset godina ne radim, moja matura je kao neki nesporazum iz prošlosti, čini mi se kao da me je neko izbrisao iz života“. Dok se žene današnjeg vremena pitaju kakav bi svet bio da su do sada u njemu „vladale“ žene. „Da li bi trebalo da listamo novine do trinaeste strane da bismo videli prvu sliku muškarca, kako bismo onda razmišljali, da li bi sve bilo kao što je sada? Kakva bi nam tada bila srž, istinski pogled na svet?“

Stefanson u ovom slojevitom, kompleksnom i dirljivom delu infiltrira mnoge teme, sugeriše i javlja se kao istoričar, liričar, angažovani kritičar sistema, moderan i tradicionalan istovremeno. Stilski savršeno, gotovo lirskim tonom nadahnuto delo, govori o sudbini čoveka uopšte, kontemplira univerzalne teme, a uz to duhovito i lagano prati individualni rast i propast glavnog junaka Arija, kroz reminiscencije ili anticipacije. Njega možda dobro opisuju sledeće reči: „Svakom čoveku je neophodno ponekad da iskorači iz svakodnevice i uradi nešto neodgovorno, postojati bez odgovornosti, nemarnost može ublažiti umor, ispraviti magnetsku devijaciju života: čovek koji nikad ne skrene sa puta malo pomalo prestaje da čuje vlastite misli.“ Ari je iz te svakodnevice iskoračio burno, čak u Kopenhagen, čak na nekoliko godina. Raskinuvši odnose sa svojom porodicom, ostavivši ženu povređenu i željnu osvete, on se prilikom povratka u Keblavik priseća sebe iz prošlosti, priseća se svojih predaka, korena, lične istorije u maloj ribarskoj zajednici. „Vozim kroz sivo vreme i sećanja, kroz lavu i difuzne emocije; oni koji se odvezu nikada se ne vrate, a ja sam na povratku.“

Velika snaga ove knjige leži zapravo u njenom podnaslovu – Roman o porodici. Porodični spektar obuhvata tri generacije u burnim i kolebljivim vremenima. Stefanson hvata čitaoce u mrežu, baš poput iskusnog ribolovca. On podseća na osnovne vrednosti svakog života, na iskonsku dobrotu, iskrenu ljubav i vernost, na susret sa zlom i na strah od smrti. Uznemirujuće iskustvo čitanja nakon kojeg se čitalac mora osećati bar malo mudrije, Stefansona svrstava u poštovane i uvažene autore modernog doba. Delo Ribe nemaju noge je duboko, ponegde islandski sumorno, ispunjeno poetikom i poezijom. Ono što bi trebalo biti proza, zapravo je jedna životno duga pesma.

Ovo je delo „saga duše islandskog naroda... goruće emocije učvršćene na zaleđenom tlu.“


Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Vesti

10 najčitanijih

Arhiva