MALCOLM & MARIE (2021) – Kako Holivud zamišlja arti kamernu dramu



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Malcolm and Marie je trebalo da bude jedan Ko se boji Virdžinije Vulf tip filma za milenijalce, dakle jedna kamerna psihološka drama koja tematizuje dezintegraciju veze u dinamičnim i potentnim razmenama dijaloga jednog para koji rekapitulira i analizira svoj odnos kroz prizmu jednog konkretnog događaja.

U ovom slučaju to su mladi i perspektivni reditelj, njegova devojka sa problematičnom prošlošću, a događaj je premijera njegovog filma s koje su upravo došli. Međutim, nasuprot tome film se pretvara u zamorno, artificijelno i neautentično iskustvo koje po ko zna koji put svu krivicu za očigledan raspad ove veze svaljulje na muškarca. Dok reditelj dolazi kući opijen mogućim uspehom svog filma i željom da se sladostrasti u nadolazećim pozitivnim kritikama, Meri onespokojava misao što joj se on na premijeri nije zahvalio iako je, očigledno, svu inspiraciju za film o mladoj narkomanki vukao iz njenog života i prošlosti.

I tu kola kreću nizbrdo u razmeni nekoliko živopisnih svađa u kojima se menje fokus “lika koji dominira nad onim drugim” i koje se na momente prekidaju vinjetama svakodnevice kao što je pranje zuba ili pušenje cigarete. Iz dijaloga saznajemo da je Malkolm, zapravo, arogantni, prepotentni i narcisoidni reditelj-vampir koji je Meri kreativno i emotivno “isisao” do poslednje kapljice i da je njegov odnos prema njoj, zapravo, vrlo problematičan. Iako i Mari nije cvećka, razgovor teče tako da nam manje-više ogadi personu reditelja naduvanog ega koji čak i makarone sa sirom jede na tako nasilan i iritantan način da nema šanse da ga simpatišemo.

Međutim, problem ovog filma, iako na momente pleni scenama koje su dramski vrlo intenzivne i koje podsećaju na pozorišni komad koji izvode dvoje vrlo raspoloženih glumaca, što ti likovi nikad ne oživljavaju pred nama kao stvarne osobe, i što prema njima i njihovoj vezi nikada ne uspostavljamo kakav emotivni most – oboje su zapravo vrlo veštački, iskonstruistani, smešteni u artificijeno stilizovanu crno-belu scenografiju koja treba da istakne “umetnički” aspekt filma. Nijedan razgovor ne deluje životno i autentično, svi su “prenapisani”, preliterarni, prenakinđureni rečima, epitetima, metaforama, kao da ih je pisalo dete u naboju kreativnog zanosa bez ikakvog smisla za suptilno nijansiranje karakterizacije likova.

Crno-bela fotografija, iako filmski “lepa” doprinoseći osećaju izolovanosti i likova i prostora oko njih usred noći, zapravo samo upućuje na pretencioznost rediteljevu u čijoj glavi je takav način snimanja jednako “art film”. Malkolm i Meri ima u sebi nekoliko minuta vrlo fino odglumljenih scena, ali za razliku od, recimo, “Bračne priče” nijednom ne uspeva da svoje likove predstavi životnim i simpatičnim, i, zapravo, ne analizira promenu dinamike jedne veze kroz ozbiljnu analizu već svaljuje svu krivicu, jeftino, samo na megalomasku verziju muškarca koji se davi u sopstvenoj viziji o veličini. Dobra strana filma jeste što pokazuje da je film moguće snimiti čak i usred korona krize.

Slobodan Novokmet



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Vesti

10 najčitanijih

Arhiva