U prethodna dva teksta (za 1998. i 1999. godinu) sam se osvrnuo na po deset meni dragih i bitnih izdanja iz tog perioda. Nisu u pitanju bili najbolji albumi objavljeni tih godina, te zato nisam navodio neke (po kvalitetu ili uticaju) mnogo bitnije za širi spektar auditorijuma. Nikada mi top-liste i trendovi nisu bili bitni već samo ono što bi mi svidelo. Zato se nisam libio da na disku ili kaseti imam izmešano sve i svašta.

Elem, pošto ove redove pišem u jeku vanrednog stanja, lista albuma će biti proširena u odnosu na dosadašnjih deset pošto sam neke od njih ponovo skinuo sa neta zarad nostalgije.


Borknagar: Quintessence

Ovaj norveški bend nikada nije razočarao kvalitetom svojih izdanja. Iako mi nisu top 20 omiljenih, moram priznati da nećete pogrešiti u izboru bilo kog za koji se odlučite da ga preslušate. Što se samog Quintessence tiče, da samo The Presence is Ominuos i Colossus vrede, opet bi to bio vrhunski album.

Guano Apes: Don't Give Me Names

Proud Like A God je, kao debi izdanje, bila lestvica previsoko postavljena. Ispravka, za neke bi to bila, ali ne i za ovaj kvarter. Činjenica je da ovde nema hitova kao što su Open Your Eyes ili Lords of the Boards, ali je sam album kao celina umnogome konkretniji, nivelisaniji i pesme se odlično vezuju jedna na drugu. Favoriti: Innocent Greed i Mine All Mine.

Havayoth: His Creation Reversed

Svojevremeno je Rock Express distribuirao ovaj album za koji mi je neverovatno krivo što ga nikada nisam nabavio na disku. Zaintrigirao me je ponajviše zbog toga što je Andreas iz Vintersorga vokal na njemu. Ljubitelji melanholičnog gothic i dark metala koji do sada nisu čuli His Creation Reversed bi to obavezno morali da učine. Favoriti: Mirrors i Wounds.

HIM: Razorblade Romance

Razorblade Romance je bilo nemoguće ne voleti (onako, izdaleka). Iako je bio označavan svakakvim epitetima (album, ne pevač Vile – to je posebna priča), to nije moglo da promeni činjenicu da je bio catchy i da su curice otkidale na njega (više na Vilea, ali je gotivljenje albuma/benda bio plus prilikom upoznavanja, hehe). Helsinški sindrom, šta ćete… Favoriti: Join Me in Bed…. ovaj, in Death i Right Here in My Arms.

Hypocrisy: Into the Abyss

Jebeno remek delo! Album koji se odvaja od ostatka opusa ovog legendarnog benda, kako prethodnog, tako i potonjeg. Niti je čist (melo)death, niti je direktni blekerski derivat iz The Abyss projekta. Upoređivati ga sa bilo kojom fazom benda je nemoguće, a uz to je i traćenje vremena, jerbo je Into the Abyss priča za sebe, unikat. Favorit? Ceo album, ali izdvajam ove dve numere: Blinded i Unleash the Beast.


In Flames: Clayman

Prvi album koji sam čuo od njih, te i dalje najdraži. Posle njega je bend otišao u nekom drugom smeru, ali je to potpuno nebitno. Idejno konzistentan, kvalitetan, prepun hitičnih numera. Favoriti: Pinball Map i ...As the Future Repeats Today.

Iron Maiden: Brave New World

Nikada nisam bio preveliki fan Mejdena, ali sam ih voleo čuti s vremena na vreme). Iskren da budem, pre bih celog dana slušao poslednja tri Dikinsonova solo izdanja nego bilo šta što nisu Brave New World, The X Factor i Killers. Fun fact: ni jednu jedinu pesmu koju su objavili posle ovog perfetknog albuma nisam čuo, niti imam želje. Mada, ako vanredno stanje potraje… Favoriti: The Mercenary i Out of the Silent Planet.

May Result: Gorgeous Symphonies of Evil

Ako bi neko izdanje trebalo ponovo snimiti, onda je ovo jedno od njih i to sa naznakom „pod obavezno!” Nije ono loše onakvo kakvo je, da se razumemo. Ali, bilo bi zanimljivo spojiti polet i kreativnost koja ga je oblikovala i sadašnje iskustvo. Favoriti: Marionette i Black Betrothal.

Nevermore: Dead Heart in a Dead World

Šta napisati o ovom albumu, a da nije već do sada napisano? Nikada nisam bio preterano veliki fan benda, ali Dead Heart in a Dead World i Enemies of Reality su mi veoma dragi. Favoriti: Inside Four Walls i Dead Heart in a Dead World.

Pantera: Reinventing the Steel

Poslednje što je teksaška četvorka objavila. Negde sam pročitao (možda i pogrešnu informaciju) da je atmsofera još tokom snimanja albuma bila veoma naelektrisana, na ivici teških ekscesa, te da je njegovo kompletiranje uspeh sam po sebi. Možda je upravo to bio glavni sastojak koji je Reinventing the Stell učinio opako dobrim. Favoriti: Yesterday Don't Mean Shit i Revolution is My Name.


Ritam nereda: 999

Jednom rečju – perfekcija. I posle 20 godina zvuči sveže, a tematika tekstova u potpunosti opisuje kako stanje u tadašnjem društvu, tako i u današnjem. Favoriti: Crno je sve i Red, rad.

Sentenced: Crimson

Ovo je jedan od meni najdražih deset albuma ikada. Teško da postoji neko izdanje koje može tako lako da vas cele prožme, da u isto vreme dok slušate pesmu po pesmu osećate neku nelagodu, jezu kao kada vam u toku noći ćebe padne sa kreveta pa vam je hladno, ali i čudnovati, mrčani spokoj. Favoriti: Broken i Dead Moon Rising.

Stone to Flesh: Some Wounds Bleed Forever

Sećam se kada sam prvi put čuo Unveiled Evil – malo je reći da je oduševljenje bilo ogromno. Nabaviti potom ceo album na disku tada je bilo malo teže (za originalni disk sam nekoliko godina kasnije trampio tridesetak DVD-a sa muzikom, koncertima i spotovima), ali je vredelo svake par čak i za pirat bez omota i sa ručno ispisanim spiskom pesama. Favoriti: Za korak paklu bliže i My Demonic Face.

The Crown: Deathrace King

Bend nekada poznat kao Crown of Thorns je od svog nastanka imao više puta uspone i padove, ali ih to nije omelo da objave solidan broj dobrih albuma. Jedan od njih je i Deathrace King, energični deathrash na kome ima solidnog koketiranja sa melodeathom. Favoriti: Devil Gate Ride i Dead Man‘s Song.

Vintersorg: Cosmic Genesis

Vintersorg sam već pominjao u tekstu za omiljena izdanja iz 1999. godine. Svaki njihov album sam očekivao sa nestrpljenjem i nikada me ni jedan od njih nije razočarao. Cosmic Genesis je odlično entry izdanje u opus benda koji bih najtoplije preporučio svakome ko voli mešavinu različitih metal podžanrova. Favoriti: A Dialogue With the Stars i The Enigmatic Spirit.

Antonio Jovanović