Povratak u 1998. i albumima koji su mi značili



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Poslednjih godina je veoma popularno obeležavanje jubilarnih godišnjica od izlaska albuma koji se smatraju bitnima kako za same bendove, tako i za ceo metal žanr. Desetogodišnjice, dvadesetogodišnjice, četvrt veka… Malo, malo pa mediji ili sami sastavi objave kako je „na današnji dan objavljen taj i taj album”. Zbog toga se sama izdanja ponovo puštaju u prodaju u bogatijem  ruhu, osveženom, neretko sa izmenjenom naslovnicom, remasterizovanim zvukom, bonus numerama (verzijama sa koncerta, neobjavljenim demoima i tako dalje). Lepa prilika da se zaradi koji cent više. Mediji pišu o tome, iznose se neke nepoznate činjenice vezane za sve što je pratilo snimanje, muzičari evociraju uspomene…

Primetio sam da su neki diskografski aktivni bendovi počeli da obeležavaju albume stare samo 3 ili 4 godine, što je gotovo nepotrebno. Sud vremena još uvek nije završio sa većanjem, a sami fanovi su svakodnevno „bombardovani” gomilom novih izdanja koja im ne dozvoljavaju da se svakom od njih pošteno posvete. Posao je posao, a pride treba nekako naći načina da se stigne do stadijuma kada se može proslaviti srebrni jubilej, po mogućstvu na turneji po globusu.

Pre ravno 20 godina su rafovi muzičkih radnji (tezge ispred KST-a ili na lokalnim pijacama i buvljacima) bili popunjeni zaista zanimljivim naslovima ne samo velikana metal scene, već i nekih iz najcrnjeg andergraunda. Pisati o svima njima, makar samo dve ili tri rečenice, bi bio Sizifov posao, te ću stoga pomenuti 10 onih koja su najviše uticala na mene. Neka od njih nisam pustio godinama iz različitih razloga. No, u ostalima uživam isto kao i onda kada sam ih prvi put čuo.


Ablaze My Sorrow: The Plague

Ovaj album sam čuo kod ortaka Mlađe koji je isto ljubitelj melodeatha, te mogu reći da su me kupili na prvu loptu. Nikada dotle me niti jedan bend nije toliko oduševio u tako kratkom periodu. Kao da je neko pročitao moje zbrkane misli, skontao ih i ponudio mi kasetu na kojoj je The Plague. Malo je reći da su potonja izdanja ovih Šveđana još bolja.

Sentenced: Frozen

Ovo je drugi album sa pevačem Vileom Lajhalom kojim su finski depresivci i definitivno našli svoj pravi zvuk. Daleko od toga da su njihova death i melodeath izdanja bila loša, ali su (kada se podvuče crta) odavala utisak „kvalitetnije prosečnosti”. Sa Down i Frozen (donekle i sa Amok) su hrabro zaplovili gothic metal vodama, popivši usput litre i litre votke, te rešivši da naprave svoj žanr, takozvani suicide rock. Ovaj album je „samo” uvodnik u vrhunac njihove karijere i koji će biti praćen sa tri još ubitačnija naslednika.

Bruce Dickinson: The Chemical Wedding

Čudno će zvučati, ali nikada nisam preterano voleo Mejdene. Na stranu što su mi Killers, The X Factor i Brave New World dragi, sam bend jednostavno nikada nisam previše zgotivio. Tome je na neki način pomogao i The Chemical Wedding, za koji se mogu napisati samo hvalospevi. Dikinson je svojim (u tom periodu bivšim) saborcima objasnio kako bi Mejdeni trebalo da zvuče.

Death: The Sound of Perseverance

Sa ovim legendarnim bendom sam se upoznao upravo putem ovog, njihovog poselednjeg albuma, što je prava šteta. On je, naime, zasenio sav njihov pređašnji rad (ozuzimajući Symbolic) kome nikada nisam dovoljno vremena i pažnje. Mada, nije baš da mi je previše krivo zbog toga, pošto je The Sound of Perseverance jedno od najmaestralnijih prog/death izdanja ikada.

Psychoparadox: Apeiron

Mnogima je i dan danas čudno da se na ovim prostorima tokom devedesetih svirala ovako dobra muzika. Svi znaju da je bilo metal bendova u SFRJ, ali se za pretprošlu deceniju vezuje sve loše (koga je bilo i više nego dovoljno), da je upravo najmračnija muzika nudila izlaz iz tamne svakodnevice. Kvalitet Psychoparadoxa su u tom periodu prepoznali stranci (jedna od numera im se našla na, čini mi se, nemačkoj kompilaciji andergraund bendova), dok su u Srbiji za njih znali samo malobrojni zaljubljenici u ekstremniji zvuk.

The Offspring: Americana

Bio sam prva godina srednje škole kada je Americana objavljna. Iako sam u tom periodu uglavnom slušao heavy i thrash metal, ove pankrokere sam zavoleo zbog albuma Ixnay on the Hombre. Sećam se da sam disk puštao po par puta dnevno u narednih mesec dana – zaista sam bio opčinjen njime. Melodičan i stopostotno catchy. Kako sam dolazio u dodir sa nekim drugim izdanjima, tako sam ovo gotovo u potpunosti zapostavio. Sledeći put sam ga u plejer stavio posle par meseci i slobodno mogu reći da sam pomalo bio razočaran – uopšte mi više nije prijao. Ipak, prija pustiti ga sporadično, posebno kada rakija počne da radi, te se krene sa pričama kako je sve nekada bilo bolje nego danas, hehe.

SMF: Lako ćemo!

Kaže meni Coa, ortak iz osnovne: „Ovi su ti super, iako su korovci – ludi su skroz!” Em pevaju na srpskom, em rokaju sirovštinu, em su im tekstovi odličan opis srpske svakodnevice u drugoj polovini devedesetih godina prošlog veka. Zajebancijom i sprdanjem su se perfektno poigrali sa stereotipima i tmurnom stvarnošću.

Covenant: Nexus Polaris

Nagash je godinu dana ranije sa svojim zemljacima iz benda Dimmu Borgir objavio Enthroned Darkness Triumphant koji je i dan danas možda ia najbolje izdanje tih sympho black velikana. Sa svojim bendom/projektom Covenat (kasnije prekrštenom u The Kovenant) je već imao jedno izdanje, po mom mišljenju prosečno, iako sasvim korektno. I, šta mu je bilo činiti? Izmišljanje tople vode? Što da ne! Kosmičko-simfonični meloblack toliko dobar da se svidi i najzadrtijim blekerima i onima kojima nije baš prijalo bilo šta vezano za bilo šta vezano „našminkane piromane”. Jes‘ da je posle ovog izdanja Nagash upao u neki gadan trip i od benda napravio sprdnju, to nipošto ne umanjuje kvalitet koji Nexus Polaris poseduje.

Sepultura: Against

Svojevremeno sam baš gotivio ovaj album, ponajviše zbog tog nekog klinačkog prkosa (u tom periodu) prema svima onima koji su pričali kako „Sepultura nije Sepultura bez Maksa”. Okej, nije – pa, šta? Nije ni, na svu sreću, pokušaj pravljenja kopije Roots-a, već je jedno autentičnije izdanje, sa pankoidno-tribalskom energijom. Uopšteno gledano, bend je uradio pravu stvar: sačuvao je svoj identitet, ali sa jasnim otklonom od prošlosti. Ovo je jedino izdanje sa Derikom Grinom koje mi se u potpunosti sviđa, mada nisam ljubitelj ere pre Schizophrenije.

Heavenwood: Swallow

Jednom prilikom smo ortak Marko i ja pričali o nekim gothic i doom izdanjima, i ja mu pomenuh kako mi je Swallow jedno od najdržih ikad. Izraz lica mu je govorio: „O čemu to ti pričaš?” Odmah sam iskopao na Jutjubu link, pritisnuo play i gotovo do polovine albuma nismo prozborili. Reče mi da je prosto neverovatno da nikada nije naišao na ove Portugalce, da nikada nije ni pročitao bilo šta o njima, s obzirom da Swallow rastura koliko je dobar. Ne bih mogao da ih uporedim sa Moonspell iz prostog razloga što su posve drugačiji, melanholičniji, setniji i na momente mračniji.

Antonio Jovanović



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva