1999. revisited



Sviđa ti se? Javi ostalima!

1999. godina gotovo nikome u Srbiji nije ostala u lepom sećanju zbog bombardovanja i svega što mu je prethodilo u poslednjoj deceniji 20. veka. No, olovnoj kiši se svako suprostavljao na neki svoj način, bilo uz pomoć bližnjih – razgovorom, smehom, crnim humorom koji nam nikako nije stran, bilo uz pomoć hobija i drugih stvari koje su raspršivale crne oblake koji su neumorno spopadale umove. Neko je igrao basket između dve vazdušne uzbune, neko je učio da svira gitaru, a neko je u mračnom uglu skloništa izlaz iz bespuća tražio putem svog vokmena.

Za nas brutalna godina je svetu podarila mnoštvo neverovatno dobrih albuma. Napisati makar rečenicu o svakom od njih bi zauzelo desetinu strana. Stoga ću se osvrnuti na „samo” deset meni najdražih. Deo njih sam otkrio već tad, pre pune dve decenije, dok sam na neke nailazio tek godinu ili dve posle objavljivanja.


Control Denied: The Fragile Art of Existence

Tek što sam otkrivao čari ekstremnog metala (death i black), kad sam sasvim slučajno saznao da je Chuck Schuldiner imao i drugi bend pored Deatha. Control Denied je bio nešto kao The Sound of Perseverance, ali sa čistim vokalom. Odlična kombinacija dve škole, (melo)death i heavy/prog, koja je iz obe uzimala ono najbolje, ne dozvoljavajući da se krajnjem rezultatu bilo šta zameri.

Emperor: IX Equilibrium

Emperor nikada nisam mogao navesti kao jedan od 20 najdražih bendova. Ali, kada se radi o ovom albumu, on mi je (zajedno sa Anthems to the Welkin at Dusk) definitivno u vrhu liste. Blekeraj kakav volim, sa malo (više) death metala u sebi. Energičan, poletan, simfoničan – jednostavno odličan za headbang i mlatarenje kosom.

Gardenian: Soulburner

Niclas Engelin je u In Flamesu dobrano izučio zanat, te je u Gardenianu prezentovao svoje viđenje švedskog melodeatha. Njihov prvi album, Two Feet Stand, mi nikada nije legao. Ali me je zato Soulburner, te potonji Sindustries, oduvao od prve numere. Da se odmah razumemo – nikada oni nisu bili prva liga žanra, ali su u svom rejonu prosto kidali.
Sindustries mi se najviše svideo možda baš zbog toga što nije bio tipičan melodeath album. Nije bilo u njemu koketiranja ni sa metalcoreom, ni sa NU-om. Oslonac je bio na težem heviju, te thrash metalu. I pored i te kako zadovoljavajuće produkcije se mogao osetiti duh ranih devedesetih, što je kompletnom delu davalo poseban šmek.

Pain: Rebirth

Peter Tagtgren je u jednoj godini objavio dva predobra albuma sa dva beda. Iako Hypocrisy daleko više volim, ovom prilikom dajem prednost Rebirthu. S obzirom da sam, kao i svi tih godina, voleo da čujem The Prodigy i slične bendove, spoj elektronike i distorziranih gitara mi je i te kako legao. Uopšteno gledano, nebitno je koji je (pod)žanr u pitanju – bitno je da celina dobro zvuči. Pain možda nije ravnopravan sa Hypocricyjem (iskreno, teško da mu može parirati), ali daleko od toga da je u pitanju samo puki projekat sa strane.


Vintersorg: Odemarkens Son

Sećam se trenutka kada sam čuo pesmu Svaltvinter sa ovog albuma: iako je u pitanju bila skraćena verzija, bukvalno sam se zaljubio u zvuk Vintersorga. Pomalo „razvodnjen” black metal, (u tom trenutku meni) netipičan i baš zbog toga veoma privlačan. Nekako sam došao do prva dva albuma koja sam u narednim danima vrteo do besvesti. Svako naredno izdanje ne samo da me nije razočaralo, već me je oduševljavalo zato što je bilo korak napred u razviju zvuka benda.

Type O Negative: World Coming Down

Godinu dana pre izlaska petog albuma ovih njujorških „mračnjaka“ sam i sam prošao kroz period u kom se moj svet ljuljao iz temelja. Verujem da mi je baš zbog toga i prijao toliko, što je i pored sveg svog crnila, te teskobnog i teškog zvuka, nosio dašak nade u bolje prekosutra.

Red Hot Chili Peppers: Californication

Za ekipu sa kojom sam se u tom periodu družio, Californication je postao „hit” tek godinu dana po objavljivanju. No, budimo iskreni – teško je nabrojati petoro ljudi koji nisu pevušili barem neki od stihova sa albuma. Spoj kvaliteta, zaraznih melodija i refrena, zanimljivih spotova i opšteg hajpa nikoga nije mogao ostaviti ravnodušnim.


Dimmu Borgir: Spiritual Black Dimensions

Enthrone Darkness Triumphant jeste bio odličan, ali Spiritual Black Dimensions će meni uvek biti bolji. Ne samo zbog Vortexovog čistog vokala, već zbog toga što ovaj album predstavlja vrhunac njihove kreativnosti koja je u potonjoj deceniji rabljena da iznemoglosti. Neispoliran zvuk, lišen preteranog lickanja, je dao draž celokupnom izdanju koje je balansiralo između andergraunda i mejnstrima.

In Flames: Colony

Za mnoge je ovo poslednji „klasični” In Flames album, pošto je naredni (The Clayman) već najavljivao u kome će se smeru bend razvijati. Nevezano za to, Colony sadrži sve što je ove melodeath pionire krasilo od samog početka svog rada. Iako se po kvalitetu ne razlikuje od prethodna dva albuma, sama energija koju nosi zvuči toliko sveže i toliko moćno, kao da je u pitanju tek osnovan bend.

Dead Silent Slumber: Entombed in the Midnight Hour

Naglfar mi nikada nije u potpunosti legao, kao ni Thyrfing. No, opet, smatram da je Jens Ryden odradio đavolski dobar posao sa solo projektom Dead Silent Slumber. Ovo je jedan od onih albuma za koje znam da ih mogu pustiti u bilo kom trenutku. Nepunih 40 minuta čistog savršenstva, verujte mi. Šteta je što Entombed in the Midnight Hour nikada nije dobio svog naslednika. Ali, teško bi bilo zaseniti ovakvu sympho/black majstoriju.

Antonio Jovanović



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva