TERROR COUPLE: Da ne verujemo u ono što radimo, verovatno bismo odustali od svega | INTERVJU
Helly Cherry
Terror Couple pa nastanku jeste mlad bend, formiran u decembru 2018. godine, ali je po muzičkom delovanju i iskustvu članova i više nego iskusan i muzički potkovan. Bračni par Živanović, Kaća i Peđa u celu priču uključuju i svog sinčića Vasilija i ovom prilikom predstavljaju nam svoj drugi album Reality Not Found > Error 404, koji je isto kao i njegov prethodnik, njihov prvenac, zapravo jedna distopija iznesena elektronskom muzikom. U pitanju je jedan DIY porodični projekat na koji su Terror Couple ponosi i koji su stvorili sa velikim uživanjem ali iz zbog potrebe koja daje smisao njihovom kreativnom umetinčkom biću.
Ovaj intervju je urađen povodom objavljivanja njihovog novog albuma.
HC: Za početak, iako imam svoju teoriju zašto je baš Terror Couple uzet kao naziv za bend, hoćete li objasniti zašto ste se odlučili za pesmu Bauhausa koja se odnosi na militantnu urbanu gerilu RAF - Frakciju crvene armije za ime vašeg muzičkog izraza?
TC: Terror Couple je nastao spontano, bez striktne namere da se vežemo za Bauhaus pesmu, koju inače volimo, više kao način na koji nas ljudi sa strane vide, a to je kao par koji, još iz vremena Figurative theatre, izvodi gerilske, subkulturne akcije u domenu muzike i performansa. Naš terror je isključivo umetničkog karaktera, ali je to terror koji izvodimo porodično, kao par, za razliku od modernog forsiranja individue kao stožera svih akcija. Kod nas je porodica ono što namerno želimo da forsiramo, pojedinac postoji samo kao dualnost, odnosno pojedinac je sastavljen od ženskog i muškog entiteta. Samo zajedno Terror Couple ima dovoljnu moć da menja subkulturni univerzum u kome živi. Osnovna ćelija našeg bivstva na ovom svetu je porodica i par, nikako jedinka.
HC: Vaš album prvenac „Reality Faded“ objavljen je pre godinu dana. Na njegovu godišnjicu objavljen je i vaš drugi album „Reality Not Found > Error 404“ koji je zapravo samo nastavak priče i vaše muzičke distopije. Realnost koje je najpre bila samo zamagljena i nejasna sada nije pronađena. Da li to znači da je vir sve veći i da nas sve više guta?
TC: Vir je nepovratno otvoren, priča koju pričamo na našem novom albumu, poput reke, neumitno teče dalje. Ceo koncept je više književni nego muzički, i trudili smo se da svako ko sluša, može da isprati priču od početka do samog kraja. Svet lagano nestaje u viru kompjuterske ralnosti, i više niko od nas nije sposoban da razluči šta je realno, a šta virtuelno, šta je java, a šta je san, izvesno je da se naše postojanje može binarno iskodirati. U okviru albuma, notama smo predstavili svoja imena i sakrili u okviru loopova samih pesama. Pristup, albumu bio je totalno matematičko-književni. Od binarnog sveta, više ne možemo pobeći, već samo preuzeti ulogu sajber punkera i nastaviti život na novoj instanci.
HC: Faithless je pevao „God is DJ“ a ko je boginja otuđene dece? Da li muzika može biti ta boginja, da li ona može pružiti makar to neko duhovno utočište otuđenim, drugačijim i neuklopljenima?
TC: Postoji zanimljiva anegdota vezana za tu pesmu. Naime, posle našeg koncerta u Dragstoru u Beogradu, na Hali Gali događaju, Kati su prišle neke alternativne devojčice i nazvale je boginjom. Od tada je iz zezanja zovemo Boginjom otuđene dece. A Terror couple uvek traga za novim svetovima i utočištima, tako da se sve idealno uklapa u priču koju sama pesma donosi.
HC: U pesmi „Moja bankarka“ govori se o tom modernom vidu robovanja, ekonomskom ropstu u kojem većina nas grca i tavori. A naša „bankarka je divna devojka“ jer nam iznova i iznova izdaje kreditne kartice. Nema veze što nas na taj način u sve većoj meri potčinjava surovim zakonima kapitalizma koji nas sve više porobljavaju i osiromašuju dovodeći nas na samu ivicu egzistencije. To je samo još jedan od virova koji nas sve više gutaju, zar ne?
TC: Erik Kantona, uz Maradonu, moj fudbalski, rock and roll Bog, bez obzira što sam ja više basket, odbojka tip, jednom je pozvao na bojkot bankarskog sistema, povlačenjem novca iz banaka. Novac je neophodno zlo koje vlada svetom, uz osmehe bankarki sa bilborda i reklama, mi neumitno bivamo uvučeni u sistem koji svakako ne želimo, ali za koji nam se gotovo ne nudi alternativa. Sistem novca je glavni distopijski koncept na kome počiva svet i koji pojedinca gura u novu vrstu ropstva. Lance više nije neophodno imati fizički, lanci su svuda oko nas i mi smo duboko okovani. Kao što si i sam primetio, još jedan otvoreni vir je odlično opisan ovom pesmom. Vir iz koga nema povratka, već ronimo duboko ispod površine nabujale reke, koja nas odnosi sv dalje i dalje od naše suštine i postojanja.
HC: Ekv je pevao „Samo par godina za nas“ i „Ovo je zemlja za nas“. GoriBor: „Ne računajte na nas“ a vi „Ovaj grad ne zaslužuje nas“. Izgleda da je u tom nekom prošlom vremenu kada su EKV bili i aktivni bilo alternative i mogućnosti izbora da li treba otići ili ostati. Postojala je neka nada. Da li ovom vašom pesmom poručujete da danas više nema izbora u tom traganju za mestom pod suncem, već da je jedino rešenje pobeći što dalje?
TC: Pobeći je figurativni koncept, nije bukvalno bekstvo. Mi uspostavljamo, mi ne bežimo. A grad ne zaslužuje ljude poput nas, ili mi ne zaslužujemo grad, večito pitanje. Nade na žalost nema jer je nestalo realnosti, u izmišljenoj realnosti nada više nije ni opcija ni potreba.
HC: Šta znači 4891?
TC: 1984, od nazad. Danas je sve okrenuto naopačke, pa i sama utopija. Svet o kome pričamo okrenut je sam protiv sebe u ogledalu postojanja.
HC: Kao što kažete svet je postao deponija. I fizička i duhovna. Izgleda da je Planeta Zemlja stvarno postala kloaka svemira. Da li je to početak našeg kraja? Da li će nam đubre doći glave?
TC: Svet je zaista postao deponija svega i svačega, a pre svega duhovnog nasleđa i duhovnih vrednosti koje ostavljamo budućim generacijama, koje su loše po samo postojanje i egzistenciju. Plastika nas je prekrila, i sve, pa i mi sami, postajemo plastični. Kontaminirani i oslabljenog imuniteta, više nismo sposobni da recikliramo loše i pretvorimo ga u ono što će doneti benefit nekim budućim generacijama. Pevali smo nekada, na jednom od Figurative theatre albuma, da će svet opet biti savršen, i dalje verujemo u to, kada se jednom u dalekoj budućnosti svet uspeti da se oslobodi raznoraznih stega i otrova i prestati da bude deponija čovečanstva.
HC: I ovaj album kao i njegov prethodnik je zapravo jedan DIY projekat, koja porodica Živanović sprovodi u delo. Ovog puta ste u priču uključili i sinčića Vasilija. Da li je zapravo to pravi recept za stvaranje i plasman muzike koja nije namenjena širokim narodnim masama?
TC: Sve što radi Terror Couple, i sve što smo radili ranije u domenu umetnosti, ili bilo kog vida kulture je uvek i isključivo bilo D.I.Y. Oduvek smo, među uzorima, imali bendove koji su nastali n ovom postulatu. Prvi put u priču se, spontan, umešao i naš sin Vasilije, koji je učestvovao u radu na pojedinim ritmovima i linijama, i raznim loopovima. Njemu je to kao igra, zatražio je da mu instaliramo pojedine loop base programe, kako bi mogao da ređa semplove, i na kraju se tu izrodilo što šta zanimljivo, što smo upotrebili na albumu. Naročito je značajan njegov rad na pesmi Boginja otuđene dece, na kojoj je dobar deo ritma i efekata njegova kreacija. Njegova interesovanja su trenutno usmerena na programiranje vezano za video igrice, ali je još uvek mali, i ne možemo da tvrdimo da neće i dalje biti kreativna snaga naših bendova i projekata u budućnosti. U svakom slučaju, sa razlogom je potpisan na ovom albumu.
HC: Imajući u vidu da ste prilično aktivni u tom underground svetu na Niškoj muzičkoj sceni, šta možete reći o sadašnjosti i budućnosti te takve drugačije muzike ne samo u Nišu već u čitavoj našoj državi? Ima li nade i perspektive za tu neku „čudnu i bučnu“ muziku u svom ovom mraku i đubrištu koje je svuda oko nas?
TC: Za svaku umetnost uvek ima nade, pa samim tim ima nade i za čudnu konceptualnu muziku sa plesnim elementima koju mi radimo. Da ne verujemo u ono što radimo, i da to nema poente, verovatno bi odustali od svega, posle toliko godina. Nada i nije neophodna za postojanje nečeg što je pretežno kreacija i odraz jedne zatvorene celine, kao što je TC. Sve što radimo, radimo samo da bi neki svoj unutrašnji dijalog, i lični svemir doneli na ovaj svet. Ako se to svidi nekom to je samo veći motiv i satisfakcija, ali bi zbog svoje mentalne ravnoteže to svakako radili samo radi sebe. Generalno TC, nije deo bilo koje scene, i sve te priče o sceni su suvišne, jer svaki bend je organizam za sebe, i funkcioniše odovojeno od drugih bendova. Svi mi možemo da se poštujemo i sarađujemo, ovako ili onako, ali za nedefinisanim pojmom kao što je scena nema više potrebe. TC je entitet koji egzistira u svojoj ličnoj realnosti, to nije samo filosofija, već pojavni oblik našeg postojanja. TC je i nastao kao pojednostavljenje rada i kreacije, jer je mnogo lakše da funkcionišemo u okviru porodice, nego benda, zbog obaveza i svega onog što donosi uobičajena svakodnevnica života u Srbiji.
HC: U novembru 2019. godine učestvovali ste na Hali Gali festivalu. Mogu samo reći težak underground. Šta mi možete reći o tome?
TC: Kakav doživljaj. Klub Dragstor sa svim tim katakombama i prostorijama koje okružuju glavni koncertni prostor. Osećaj kao da ste u filmu Vima Vendersa, klub kao Berlin kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih, svirka kao iz snova za sve ono što mi predstavljamo. 1000 ljudi u celom klubu posetilo je ovaj festival, nekoliko bina, publika nas je sjajno prihvatila, a Kata na kraju postala boginja otuđene dece. Svirali smo i Influensera na bis, i reklo bi se, da Terror Couple ima više publike u Beogradu nego u gradu iz koga dolazimo. Velika ljubav za ekipu iz Noćnih mora i Kišobrana od strane našeg benda.
HC: Za kraj: Muzika za preporuku, film za preporuku, knjiga za preporuku.
TC: Ovih dana sam čitao Murakamijevo Ubistvo komtura, odlična knjiga, veoma slična nekim konceptima koje propagiramo u sopstvenoj muzici. I jako kompatabilna sa našim novim albumom Reality not found, naročito zbog filosofije o ideji koja se materijalizuje i dobija oblik fizičkog bića i reke postojanja i virova o kojima i mi govorimo. Što se tiče muzike Billie Eilish je aktuelna, ili novi album Swans-a Leaving Meaning. Kada je film u pitanju, Bilo jednom u Holivudu od Tarantina, ili Gentlemen novi film Gaj Ričija. Bacite pogled i na Parazita ako niste, ima tu jako diskutabilnih stavova o kapitalizmu koji mogu da budu predmet svakojakih diskusija.
Za kraj: Borba za autorski pečat i isključivo muziku koju sami kreirate se nastavlja. Voli Vas Terror Couple.
Intervju vodio Miljan Ristić a.k.a eXperiment
Ovaj intervju je urađen povodom objavljivanja njihovog novog albuma.
HC: Za početak, iako imam svoju teoriju zašto je baš Terror Couple uzet kao naziv za bend, hoćete li objasniti zašto ste se odlučili za pesmu Bauhausa koja se odnosi na militantnu urbanu gerilu RAF - Frakciju crvene armije za ime vašeg muzičkog izraza?
TC: Terror Couple je nastao spontano, bez striktne namere da se vežemo za Bauhaus pesmu, koju inače volimo, više kao način na koji nas ljudi sa strane vide, a to je kao par koji, još iz vremena Figurative theatre, izvodi gerilske, subkulturne akcije u domenu muzike i performansa. Naš terror je isključivo umetničkog karaktera, ali je to terror koji izvodimo porodično, kao par, za razliku od modernog forsiranja individue kao stožera svih akcija. Kod nas je porodica ono što namerno želimo da forsiramo, pojedinac postoji samo kao dualnost, odnosno pojedinac je sastavljen od ženskog i muškog entiteta. Samo zajedno Terror Couple ima dovoljnu moć da menja subkulturni univerzum u kome živi. Osnovna ćelija našeg bivstva na ovom svetu je porodica i par, nikako jedinka.
HC: Vaš album prvenac „Reality Faded“ objavljen je pre godinu dana. Na njegovu godišnjicu objavljen je i vaš drugi album „Reality Not Found > Error 404“ koji je zapravo samo nastavak priče i vaše muzičke distopije. Realnost koje je najpre bila samo zamagljena i nejasna sada nije pronađena. Da li to znači da je vir sve veći i da nas sve više guta?
TC: Vir je nepovratno otvoren, priča koju pričamo na našem novom albumu, poput reke, neumitno teče dalje. Ceo koncept je više književni nego muzički, i trudili smo se da svako ko sluša, može da isprati priču od početka do samog kraja. Svet lagano nestaje u viru kompjuterske ralnosti, i više niko od nas nije sposoban da razluči šta je realno, a šta virtuelno, šta je java, a šta je san, izvesno je da se naše postojanje može binarno iskodirati. U okviru albuma, notama smo predstavili svoja imena i sakrili u okviru loopova samih pesama. Pristup, albumu bio je totalno matematičko-književni. Od binarnog sveta, više ne možemo pobeći, već samo preuzeti ulogu sajber punkera i nastaviti život na novoj instanci.
HC: Faithless je pevao „God is DJ“ a ko je boginja otuđene dece? Da li muzika može biti ta boginja, da li ona može pružiti makar to neko duhovno utočište otuđenim, drugačijim i neuklopljenima?
TC: Postoji zanimljiva anegdota vezana za tu pesmu. Naime, posle našeg koncerta u Dragstoru u Beogradu, na Hali Gali događaju, Kati su prišle neke alternativne devojčice i nazvale je boginjom. Od tada je iz zezanja zovemo Boginjom otuđene dece. A Terror couple uvek traga za novim svetovima i utočištima, tako da se sve idealno uklapa u priču koju sama pesma donosi.
TC: Erik Kantona, uz Maradonu, moj fudbalski, rock and roll Bog, bez obzira što sam ja više basket, odbojka tip, jednom je pozvao na bojkot bankarskog sistema, povlačenjem novca iz banaka. Novac je neophodno zlo koje vlada svetom, uz osmehe bankarki sa bilborda i reklama, mi neumitno bivamo uvučeni u sistem koji svakako ne želimo, ali za koji nam se gotovo ne nudi alternativa. Sistem novca je glavni distopijski koncept na kome počiva svet i koji pojedinca gura u novu vrstu ropstva. Lance više nije neophodno imati fizički, lanci su svuda oko nas i mi smo duboko okovani. Kao što si i sam primetio, još jedan otvoreni vir je odlično opisan ovom pesmom. Vir iz koga nema povratka, već ronimo duboko ispod površine nabujale reke, koja nas odnosi sv dalje i dalje od naše suštine i postojanja.
HC: Ekv je pevao „Samo par godina za nas“ i „Ovo je zemlja za nas“. GoriBor: „Ne računajte na nas“ a vi „Ovaj grad ne zaslužuje nas“. Izgleda da je u tom nekom prošlom vremenu kada su EKV bili i aktivni bilo alternative i mogućnosti izbora da li treba otići ili ostati. Postojala je neka nada. Da li ovom vašom pesmom poručujete da danas više nema izbora u tom traganju za mestom pod suncem, već da je jedino rešenje pobeći što dalje?
TC: Pobeći je figurativni koncept, nije bukvalno bekstvo. Mi uspostavljamo, mi ne bežimo. A grad ne zaslužuje ljude poput nas, ili mi ne zaslužujemo grad, večito pitanje. Nade na žalost nema jer je nestalo realnosti, u izmišljenoj realnosti nada više nije ni opcija ni potreba.
HC: Šta znači 4891?
TC: 1984, od nazad. Danas je sve okrenuto naopačke, pa i sama utopija. Svet o kome pričamo okrenut je sam protiv sebe u ogledalu postojanja.
HC: Kao što kažete svet je postao deponija. I fizička i duhovna. Izgleda da je Planeta Zemlja stvarno postala kloaka svemira. Da li je to početak našeg kraja? Da li će nam đubre doći glave?
TC: Svet je zaista postao deponija svega i svačega, a pre svega duhovnog nasleđa i duhovnih vrednosti koje ostavljamo budućim generacijama, koje su loše po samo postojanje i egzistenciju. Plastika nas je prekrila, i sve, pa i mi sami, postajemo plastični. Kontaminirani i oslabljenog imuniteta, više nismo sposobni da recikliramo loše i pretvorimo ga u ono što će doneti benefit nekim budućim generacijama. Pevali smo nekada, na jednom od Figurative theatre albuma, da će svet opet biti savršen, i dalje verujemo u to, kada se jednom u dalekoj budućnosti svet uspeti da se oslobodi raznoraznih stega i otrova i prestati da bude deponija čovečanstva.
HC: I ovaj album kao i njegov prethodnik je zapravo jedan DIY projekat, koja porodica Živanović sprovodi u delo. Ovog puta ste u priču uključili i sinčića Vasilija. Da li je zapravo to pravi recept za stvaranje i plasman muzike koja nije namenjena širokim narodnim masama?
TC: Sve što radi Terror Couple, i sve što smo radili ranije u domenu umetnosti, ili bilo kog vida kulture je uvek i isključivo bilo D.I.Y. Oduvek smo, među uzorima, imali bendove koji su nastali n ovom postulatu. Prvi put u priču se, spontan, umešao i naš sin Vasilije, koji je učestvovao u radu na pojedinim ritmovima i linijama, i raznim loopovima. Njemu je to kao igra, zatražio je da mu instaliramo pojedine loop base programe, kako bi mogao da ređa semplove, i na kraju se tu izrodilo što šta zanimljivo, što smo upotrebili na albumu. Naročito je značajan njegov rad na pesmi Boginja otuđene dece, na kojoj je dobar deo ritma i efekata njegova kreacija. Njegova interesovanja su trenutno usmerena na programiranje vezano za video igrice, ali je još uvek mali, i ne možemo da tvrdimo da neće i dalje biti kreativna snaga naših bendova i projekata u budućnosti. U svakom slučaju, sa razlogom je potpisan na ovom albumu.
 |
| Omot drugog albuma |
TC: Za svaku umetnost uvek ima nade, pa samim tim ima nade i za čudnu konceptualnu muziku sa plesnim elementima koju mi radimo. Da ne verujemo u ono što radimo, i da to nema poente, verovatno bi odustali od svega, posle toliko godina. Nada i nije neophodna za postojanje nečeg što je pretežno kreacija i odraz jedne zatvorene celine, kao što je TC. Sve što radimo, radimo samo da bi neki svoj unutrašnji dijalog, i lični svemir doneli na ovaj svet. Ako se to svidi nekom to je samo veći motiv i satisfakcija, ali bi zbog svoje mentalne ravnoteže to svakako radili samo radi sebe. Generalno TC, nije deo bilo koje scene, i sve te priče o sceni su suvišne, jer svaki bend je organizam za sebe, i funkcioniše odovojeno od drugih bendova. Svi mi možemo da se poštujemo i sarađujemo, ovako ili onako, ali za nedefinisanim pojmom kao što je scena nema više potrebe. TC je entitet koji egzistira u svojoj ličnoj realnosti, to nije samo filosofija, već pojavni oblik našeg postojanja. TC je i nastao kao pojednostavljenje rada i kreacije, jer je mnogo lakše da funkcionišemo u okviru porodice, nego benda, zbog obaveza i svega onog što donosi uobičajena svakodnevnica života u Srbiji.
HC: U novembru 2019. godine učestvovali ste na Hali Gali festivalu. Mogu samo reći težak underground. Šta mi možete reći o tome?
TC: Kakav doživljaj. Klub Dragstor sa svim tim katakombama i prostorijama koje okružuju glavni koncertni prostor. Osećaj kao da ste u filmu Vima Vendersa, klub kao Berlin kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih, svirka kao iz snova za sve ono što mi predstavljamo. 1000 ljudi u celom klubu posetilo je ovaj festival, nekoliko bina, publika nas je sjajno prihvatila, a Kata na kraju postala boginja otuđene dece. Svirali smo i Influensera na bis, i reklo bi se, da Terror Couple ima više publike u Beogradu nego u gradu iz koga dolazimo. Velika ljubav za ekipu iz Noćnih mora i Kišobrana od strane našeg benda.
HC: Za kraj: Muzika za preporuku, film za preporuku, knjiga za preporuku.
TC: Ovih dana sam čitao Murakamijevo Ubistvo komtura, odlična knjiga, veoma slična nekim konceptima koje propagiramo u sopstvenoj muzici. I jako kompatabilna sa našim novim albumom Reality not found, naročito zbog filosofije o ideji koja se materijalizuje i dobija oblik fizičkog bića i reke postojanja i virova o kojima i mi govorimo. Što se tiče muzike Billie Eilish je aktuelna, ili novi album Swans-a Leaving Meaning. Kada je film u pitanju, Bilo jednom u Holivudu od Tarantina, ili Gentlemen novi film Gaj Ričija. Bacite pogled i na Parazita ako niste, ima tu jako diskutabilnih stavova o kapitalizmu koji mogu da budu predmet svakojakih diskusija.
Za kraj: Borba za autorski pečat i isključivo muziku koju sami kreirate se nastavlja. Voli Vas Terror Couple.
Intervju vodio Miljan Ristić a.k.a eXperiment