Iako mi je “baza” u Ćupriji obaveze me vode širom Srbije pa možda ne znam sve detalje i nešto ću pogrešiti - ali svirke autorskih bendova baš i nisu česte ovde. Obično se, kao i svuda, svedu na cover varijante i to je sa finansijske strane klubova razumljivo i isplatljivije. Ali tako ipak upadamo u začarani krug slušanja jednih te istih pesama pa vremenom i to dosadi. U tom smislu obradovala me je vest da će u lokalnom Paradoxu nastupiti dva mlada autorska benda. Zaista dobar potez jer mi se to čini kao “otvaranje” kluba za neke nove akcije i sadržaje.

Paradox je mali klub. Nisam baš dobar sa brojevima ali rekao bih da je to lokal za nekih stotinak ljudi u vr’ glave (ili dno pete). Ali za grad ove veličine to je prava mera. Ovakvi lokali su idealni i za same bendove zbog bliskosti sa publikom. Nema posebne bine, nema “kritične mase” koja garantuje uspeh,  bend je “oči u oči” sa publikom. Nema foliranja i upravo zato je ovo pravo mesto za jedan mladi bend jer tu se bruse finese, uče fore, opipava teren i osluškuje publika.

Baš takav put su izabrali momci iz bendova Majdan i Nikom Ništa. Ova dva sastava ne povezuje samo ista izdavačka kuća (Metropolis) već i “radio friendly” element koji oba sastava poseduju a koji im otvara i neka potencijalna mejnstrim vrata. Sa tek izdatim albumima već neko vreme su na turneji po Srbiji, pri tom svirajući po većim i manjim mestima. I to je rokenrol, a ne „plakanje iza tamnih naočara“ i kukanje da je scena mrtva a publika sranje.


Obzirom da duže vreme pratim dešavanja, čini mi se da Niš odavno nije imao ovako “šarenu” scenu. Eyot, Igralom, Stereo Banana, Bohemija, There, Paydo Komma, Plastic Sunday, Prljave Sestre, LSV – da nabrojim neke. Sve se svira: od džeza, garažnog zvuka, trip hopa, post panka, post roka, do psihodelije i popa. Ova paleta zvukova nije bila karakteristična za nišku scenu od pre 10-15 godina na primer. A sada imamo bendove poput Eyot-a koji je odavno probio granice kontinenta. Igralom i Stereo Banana sviraju širom regiona, a uz malo sreće i ostali mogu stajati rame uz rame sa sličnim bendovima regiona. Tom spisku treba dodati i Majdan koji je za nešto više od godinu dana postojanja uspeo da objavi album prvenac i skrene pažnju na sebe. Majdan je doneo onu dozu “gitarskog popa” niškoj sceni i time popunio prazninu. I zaista, bend neguje zvuk redak ne samo u Nišu, već generalno u regionu te i ne treba da čudi pažnja koju dobija. Tu negde između gitarskog popa i alternativnog roka devedesetih uz moderan gitarski indi zvuk dvehiljaditih nalazi se Majdan. Ne znam kakva je situacija sa radio stanicama kod nas (u ovom konkretnom slučaju). U normalnim zemljama ovakav zvuk lako nalazi svoje mesto u etru (“To nisam ja” koja je i izabrana za prvi singl je pravi primer radio hita), a Majdan bi lako izborio svoje mesto na festivalima (što će se verujem i desiti naredne godine).

Nikom Ništa dolaze iz Kragujevca i može se reći da dobrim delom neguju pank rok zvuk donekle sličan bendovima ČBS i LUR (šta je to sa KG bendovima i skraćenicama? :)). Predstavljaju (uz npr sastav Larska) deo nove generacije kragujevačkih bendova. Čini se da se kragujevačka scena malo uspavala te Nikom Ništa dolaze kao sasvim fino osveženje. Iako se na prvi pogled može činiti, Nikom Ništa nije nov bend. Već su funkcionisali nekoliko godina na sceni pod imenom Violet (potpisnik ovih redova se seća njihovog nastupa u Nišu 2013), a ako me insajderske informacije ne varaju koreni sežu još do sastava Boneyard. Možda sazrevanje ili želja da se počne ispočetka dovela je do promene imena, a čini se da ova inkarnacija ima mnogo veće ambicije i ozbiljniji pristup. Dok je Violet bilo ime koje je bilo pomalo “ispod radara”, Nikom Ništa kao da od početka znaju šta žele: “imamo samo jedan cilj; da ljudima damo alternativu - mi smo svoj izbor napravili, red je da ga i oni imaju.” I zaista, album prvenac “U inat sivilu” jasno i nedvosmisleno nosi svoju poruku svakom svojom pesmom. Već i sam omot (ruka Miki Mausa koja pokazuje “šipak” -  ekvivalent srednjem prstu) uz tekstove pokazuje otpor i neslaganje sa apatijom, opštom nezainteresovanošću i predajom. Borba sa svakodnevnim sivilom nije ni malo laka već konstantna ali Nikom Ništa poručuju da alternative i nema (poslušajte “Da li da se boriš”).

Preskočio sam klasični prikaz koncerta - da su nastupi bazirani na promociji albuma prvenaca, set lista i te priče. Kako sviraju? Ubedljivo i sigurno. Onako kako bi trebalo da svira bend sa deset godina iskustva (Nikom Ništa) ili momci koji su po godinama mlađi ali kako sam načuo, imaju i neki vid formalnog muzičkog obrazovanja (Majdan). Da li su dobri i da li vrede? Sigurno je da ne bih pisao ove redove da je suprotno.

Poseban utisak je na mene ostavila činjenica i želja ovih bendova da nastupe svuda gde je to moguće. U vreme kada mladi bendovi sviraju tek ponekad van svog mesta, mrzi ih da se cimaju i ozbiljno zagrizu rokenrol, Majdan i Nikom Ništa su se odvažili da krenu na pravu turneju po gradovima Srbije. Bor, Užice, Subotica, Gornji Milanovac, Novi Sad, Kragujevac, Požarevac, Ćuprija, Jagodina, Beograd. I sve to (i možda još po neki grad koji sam ispustio) u roku od mesec i po dana. Kada se neki domaći mladi bend odvažio na tako nešto? Čak i da ne volite ovakve zvuke, ne možete a da ne odate priznanje za posvećenost i cimanje.

Na kraju bih još jednom pohvalio dobar potez kluba da pruži priliku autorskim bendovima. Raduje me podatak da nas već za nedelju dana čeka nastup Dža ili bu, a 14. decembra Fluid. Eto prilike Paradoksu da postane neki loklalni „CBGB“, makar na nekom mikro planu (poput niškog Feedback-a ili požarevačkog KB-a). Ja se ne sećam kada sam imao prilike da pogledam ovoliko autorskih svirki u ovako kratkom periodu u Ćupriji. Klubu želim da istraje u ovome jer tek treba formirati publiku (iako se u tom smislu sinoć verujem nismo "obrukali"), navići je na nešto novo, da izađe iz zone komfora, da makar bude otvorena i spremna da podrži dešavanja. Za tako nešto je potrebno vreme i upornost ali kada se konačno formira “kritična masa” stvari se pomeraju sa mrtve tačke. Vidimo se…

Nenad