Saga „Vekovnici“-„Beskrvni“ leskovčanina Marka Stojanovića postaje podrazumevana referenca kada je reč o domaćem stripu. Svakako je najambiciozniji projekat na ovim prostorima u poslednje dve decenije, i ne nazire se kraj. Novi album „Beskrvnih“, treći po redu, širi opus ali i mitološku pozornicu na kojoj se serijal odvija. Stojanović nema nameru da posustane u izgradnji ovog impresivnog sveta, što je mač sa dve oštrice. Naravno, svi obožavaoci serijala nadaju se dugovečnosti i što intrigantnijoj razradi. S druge strane, ljudsko u nama povremeno preovladava i vapi za odgovorima. A Stojanović odgovore nije rad da olako daje, i odlučuje da nas još malo muči, pa na kašičicu daje razrešenja dok perfidno gradi nove podzaplete. No, kako je davno rekao veličanstveni Osterheld, putovanje je važno, a ne kraj.


U tom smislu novi „Beskrvni“, ili „Treći čin“ – što je zaista i ime albuma – je putovanje bez premca. Da nakratko podsetimo, za razliku od glavne priče u „Vekovnicima“, sa paukovom mrežom zapleta oko Marka i vampira Čena, i njihove uloge između čekića i nakovnja tj. vampira i psoglavih, „Beskrvni“ se odvijaju u drugačijem habitusu. Vampiri su svakako tu, i to je poveznica. Marka i Čena nema, što je razumljivo jer njihova sudba još nije ispisana na stranicama „Vekovnika“. Ali tu je stari znanac, vampir Aleksej, ovaj put u suparničkom taboru. Trn je u oku vampirskoj zajednici, Gospodaru i njegovih dvanaestorici odabranih sledbenika, pandanima novozavetnih apostola. A Aleksej bi onda kao bivši pripadnik Dvanaestorice bio Juda? Svojevrsna odlika „Vekovnika“ jeste ovakvo poigravanje sa kulturnim referencama i mitologijom. Kod „Beskrvnih“ to je sve daleko modernije, u smislu da se radnja odigrava u savremenijem periodu, ali reference su i dalje tu, vešto zabašurene u front direktnog obračuna vampira (singular) protiv vampira (plural). I, naravno, vukodlaka. Onih pravih, punokrvnih, nezaustavljivih mašina za ubijanje. Koga? Vampira, naravno. A tu su i nacisti i Drugi svetski rat. Oprobana mešavina.

Postoji neka zapanjujuća veza između vampirizma i nacizma u umetnosti. Kao da se ti destruktivni obrasci jednih i drugih nadopunjuju, pa često možemo naići na njihov tajni pakt. U „Soju“ Giljerma del Tora srećemo ovaj obrazac, video igrama sa sličnom tematikom, pa i u treš horor filmovima, stripovima... Da li je tajna u opštepoznatoj činjenici da su Treći rajh i Hitler bili opsednuti okultnim? Možda, ali jasna je i parazitska destruktivna psihologija nacističke mašinerije za masovno istrebljenje, i slične mitološko nadograđene predstave o tajnim strukturama vampirskih drevnih porodica. Tu se paralelni podzaplet sa vukodlacima kao vekovnim neprijateljima vampira lako uklapa. Imamo ga u hack-n-slash „Underworld“ serijalu sa Kejt Bekinsejl, za koju se čini svakim filmom da sve više tone u transfer blama. Tu je, naravno, i hipstersko bljutavo ostvarenje „Sumrak sage“ gde je najupečatljiviji deo kontinuirana opstipacija na izrazu lica Kristen Stjuart i Robert Patison koji samo što ne brizne u plač u skoro svakoj sceni.

Ovde toga, srećom, nema. Možda bi Stojanović zgrnuo milione da je igrao na emo žicu neprilagođenih milenijalsa, ali „Beskrvni“ (i „Vekovnici“ još u većoj meri), jednostavno nisu takav strip.

Srećom.


„Treći čin“ je obilat u akciji. Ali je i misleći strip. Tačnije, izuskuje misleće trenutke od svojih čitalaca. Tu su nacisti, vampiri, vukodlaci i Aleksej. Kako u nosećoj, dužoj priči, tako i u fragmentarnim bravurama na početku i kraju u izvedbi drugih crtača. Vampiri su u paktu sa Hitlerom, jedan promućurniji nacista postaje član Dvanaestorice, a glavni zadaci su mu da osujeti vukodlake na istočnom frontu, ali i zaustavi Alekseja koji je već na osvetničkom pohodu. Otkud vukodlaci na istoku, u Rusiji? Pa to je, prema stripu, njihova teritorija, a rat ih je izvukao iz brloga, i sada su nepremostiva prepreka daljem prodoru, posebno u Staljingradu. Pritom, po priznanju samih vrhovnih vampira – jednostavno su jači, i tu nema pomaka.

Zapravo, Hitleru i Trećem rajhu više priliči da su sklopili pakt sa vukodlacima nego vampirima. Razumljivo je da arhetipska uloga vampira kao negativaca nameću suprotno, ali u Drugom svetskom ratu Hitlerova okultna mašinerija zapravo je prigrabila ikonografiju vukodlaka. Upravo su njihovi protivnici, Rusi ponajviše, opisivani kao folklorni vampiri, dok su nacisti bili vukodlaci koji pokušavaju da istrebe tu parazitsku pošast. Viša rasa i sve to. Uostalom, Hitlerov bunker bio je „Vučja jazbina“ a ne vampirska.

No, sve to na stranu, novoostvarenom vampiru i naizgled beskompromisnom nacisti u glavi tinja isto pitanje kao i čitaocu: Zašto i kako je Aleksej pošao u krstaški pohod protiv svojih nekadašnjih saveznika? E pa, iako je to otkriće dovoljno da prodrma do srži naci-vampira, Stojanović ga ipak i dalje krije od čitalaca. Razumljivo, to je ipak pitanje čiji odgovor predstavlja najsnažniji kumulativni adut „Beskrvnih“ i ne treba ga olako otkriti. Ali... Ali, nestrpljivo i ljudsko u nama vapi za tim odgovorom.


Dvocifreni broj albuma združenih „Vekovnika“ i „Beskrvnih“ su vožnja u kojoj je moguće uživati u više navrata. Biće zadovoljština kada se jednog lepog dana sve to pročita ponovo, u cugu, sa svim sitnim otkrićima i zaokruženom pričom. Zasad je i ovo sasvim lep doživljaj, i bilo bi lepo da može brže. Ali sve je u mogućnostima. A činjenica je da se ovi serijali oslanjaju na Stojanovićeve snage i mogućnosti, uz veoma, veoma skromne podrške. (Kao i već nekoliko poslednjih albuma, i ovaj je praktično autorski samizdat, uz podršku grada Leskovca i Darkwooda kao distributera.) Ali, „Vekovnici“ i „Beskrvni“ su bukvalni „who-is-who“ u balkanskom stripu. Stojanović jeste jedini scenarista, tu nema sumnje, serijal je njegovo čedo. Broj crtača je sada već trocifren. Samo na ovom albumu „Beskrvnih“ sa Stojanovićem je sarađivalo njih petnaest. Pitanje je da li će na vaskolikom Balkanu Stojanoviću uteći neko ko zna da drži olovku u rukama pre nego što se „Vekovnici“ i „Beskrvni“ okončaju. Nadajmo se da neće.

Nikola Dragomirović