Wyatte - Road to Boshporus - October 2017
Wyatte - Road to Boshporus - October 2017

Ulazak u jesen: Stepa i Sara Renar



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Često svratim u Gerilu kada sam u Novom Sadu, ali nikada do sada nisam bio na nekoj svirci, pa je ovo prvi put da sam iskusio ovaj bar kao koncertni prostor. Neverovatno je da ste u prošli petak (22. septembra) za samo 200 dinara mogli da čujete jako kvalitetan program - jedan bend iz Beograda i jednu autorku iz Zagreba. Takođe, ne biste očekivali od takvog mesta da ima tako iznivelisan zvuk. Bar kao da je podeljen na dva dela, sedeća mesta se pružaju čitavom dužinom, a pred binom ima malo prostora za stajanje, pa imate utisak da je bend skrajnut, ali u svakom delu bara zvuk je perfektan i zaista nema razlike da li ste ispred bine ili slušate sedeći.

Ja sam bio jedan od onih koji stoje pred binom, izdignutom kao balkon, jer sam želeo da upijem celu svirku novog beogradskog benda „Stepa“. Ova četvorka je nedavno objavila svoje prvo EP izdanje od šest pesama, sa kojeg se ne skidan već danima. Priznajem da sam na svirku došao sa visokim očekivanjima, njihove pesme mi toliko dobro zvuče da sam morao da proverim da li je u pitanju neka producentska čarolija ili je ovaj bend zaista našao svoj originalni izraz u amerikana žanru. Većinu članova ovog benda poznajem po drugačijem zvuku i radu u sastavima različitog fazona, pa mi je bilo dodatno interesantno da ih vidim kako voze laganu amerikanu, skockani u odelima. 
 
Stepa, foto: Vovka Chudinov
Već od prve pesme „Stepa“ je privukla pažnju i, iako su premijerno svirali u Novom Sadu, a sumnjam da je iko preslušavao njihov EP pre toga, videlo se da pesme deluju na publiku, pogotovo na one koji su se lagano njihali pred binom. Listu pesama su spakovali tako da nas provozaju kroz EP, dižući dinamiku na kraju u dve nove stvari, koje potvrđuju da je „Stepa“ našla svoj autentični izraz u ovoj muzici.
Nisam baš neki veliki ljubitelj amerikane, ali ako je ona dobra - jako uživam u takvoj svirci, pogotovo kada u njoj nalazim i nešto novo, drugačije u odnosu na sličnu muziku koju sam već slušao do tada. Pesme kao što su „See me“, „S.o.F.“ ili „I Denied“ su dobri primeri za ono što su nasledili od svojih prethodnika u ovoj muzici, ali u drugim pesmama možete da čujete kako Stepa u već poznate tokove amerikane unosi malo tvrđi zvuk, dok je u novim pesmama, „Orient“ i „Let it Out“, to pravo rokanje, sa zanimljivim brejkovima i upečatljivim gruvom.
Glas Lole Miković savršeno vodi slojevite kompozicije i daje im dodatnu dimenziju. Njeni tekstovi nisu neka dubokoumna poetska rastezanja, već svedeni stihovi koji u sebi nose suštinu, a svoju punu snagu dobijaju kroz pevanje, zahvaljujući emociji koju Lola unosi u njih. Jedino što bih joj zamerio je što nije pokušala da ostvari komunikaciju sa publikom i sve što je rekla za ceo nastup svelo se na jedno dobro veče i jedno hvala, a meni je falilo da čujem njen glas i dok govori, makar to bile gluposti i uobičajna razglabanja između pesama.

Glavno ime tog petka svakako je bila Sara Renar, kantautorka iz Zagreba, koja hrabro gradi svoju karijeru, menjajući stil i muzičke faze, ali ostajući odana pesmama sa prvog albuma, kao i najnovijim singlovima. Sara Renar je autentična autorka, kako zbog svoje pojave, tako i zbog muzike koju stvara, a svako novo izdanje dokaz je hrabrosti koju ima u otkrivanju inventivnih izraza u muzici, pa tako na prvom albumu uz nju možete da čujete čitav bend, a na poslednjem singlu, „Dani bez sjena“, ima puno eksperimentisanja sa elektronikom i efektima. 
 
Sara Renar, foto: Vovka Chudinov
Najbolje od svega je što je njen nastup toliko raznolik da nijednog trenutka ne osećate da je pred vama samo jedna devojka, već njen glas, gitara i luper stvaraju atmosferu čitavog benda i prebacuju publiku u potpuno drugačiji trip. Sa njom nastupa i Zdeslav Klarić na klavijaturi, pa pesme sa prvog albuma, kao što su „Djeca“ (o kojoj sam pisao u rubrici Priča o spotovima) ili „Termopil“, imaju drugačiji vajb, intiman i nekako svečan, jer Sara u njima peva dajući se potpuno kroz svoj vokal, a zvuk klavijature pravi podlogu za spajanje sa publikom. U nekim trenucima Sara bi se sklonila sa scene, a Klarić bi svirao zvonke solo deonice, na koje je publika reagovala oduševljeno.

Ipak, meni su najviše prijale one pesme u kojima je bila sama na sceni, jer u tim trenucima se videlo koliko toga je sposobna da iznese iz sebe kroz muziku: i instrumentom, i glasom, i celom svojom pojavom. Van bine je ličila na neku mršavu devojčicu, a na sceni je potpuno vladala situacijom, davala se kroz pesme sa neverovatnom snagom i držala je pažnju publike, pa čak i u onim najtišim i najsporijim pesmama. Nastup je započela obradom pesme „Ona se budi“, a onda je povela publiku kroz sva tri dosadašnja izdanja, spajajući ih u jedan tok. Činilo mi se da je svaka njena pesma apsolutni hit, jer čak i u potpuno ogoljenom izvođenju, njen glas i tekstovi pogađaju pravu emociju i ispunjavaju slušaoca. Najveće oduševljenje izazvale su pesme „U velikom stilu“, „Tišina“ i „Jesen“, koju je izvela na bis. Ne mogu da zaboravim onaj najež koji sam osetio kada je počela da niže glasove u „Jeseni“, čitav bar je vibrirao od njenog vokala i različitih linija koje su se kovitlale u sve većem haosu. Bio je to odličan način da se proglasi početak jeseni.

Odavno nisam bio na svirci koja je bolje spojila emociju dva izvođača u jedan doživljaj. Lolin glas i ono što je Stepa pokrenula u meni, Sara Renar je podigla na još viši nivo i time zatvorila jedinstveno veče u Gerila baru. Gde god bili, ne propustite da ih čujete, jer jednog dana ćemo moći da se hvalimo kako smo slušali „Stepu“ na početku karijere, kao što sad možemo da se pohvalimo da smo videli i čuli Saru Renar, nesumnjivu zvezdu regionalne scene.

Andrea Kane



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva