Priče o spotovima (1): Sara Renar - Djeca
Helly Cherry
Muzički video za pesmu „Djeca“ nije samo niz nabacanih slika iz detinjstva, mada površnim gledanjem možemo da steknemo takav utisak. Ukoliko obratimo pažnju na aktere u spotu, videćemo da su to ista lica koja se pojavljuju kroz ceo materijal, snimljena na isti način. Nasumičnost u slikama je samo prividna, ovo je zapravo kolaž u kojem postoji unutrašnja logika i veza među kadrovima. Različite likove povezuju sličnosti situacija i načina na koje su one snimljene, kao što su ekstremno krupni kadrovi dečijih lica i njihovo variranje kroz spot, ili onaj kadar sa početka pevanja (00:32) koji se nastavlja u spotu u još dve situacije i tako vezuje celinu u jednu priču.
Dokaz da ovaj spot možemo da posmatramo kao dodatni umetnički izraz u kontekstu pesme vidimo i po tome što on nije bukvalno prepričavanje teksta. Iako se u tekstu pominju i trenuci tuge, usamljenosti, suza, u spotu ne postoji nijedan kadar koji donosi neku predstavu koja nije srećna u svojoj biti. U redu, osim onog belog psa koji u svom prvom pojavljivanju izgleda kao da mu je baš dosadno, sve druge scene odišu radošću i vitalnošću. Sama pesma počinje prizivanjem sećanja na detinjstvo iz perspektive odrasle osobe. Ta pozicija današnjice iz koje se gleda na dečiji svet je namerno skrajnuta, u muzičkom videu skoro da nema odraslih osoba, a i kada ih ima, one su potpuno marginalizovane onim što je u krupnom planu, a to je dete. Na taj način se iz priče potpuno isključuje taj odrasli čovek koji lamentira nad prošlim vremenima, jer samo je on taj koji može sa distance da kaže kako je bilo dobro spavati do kasno i nemati planove. Iz perspektive deteta, sve nalikuje igri. Zato u celom muzičkm videu za pesmu „Djeca“ nema mesta za odrasle. Sve je u dečijoj igri i pravoj, iskrenoj sreći.
Od svih kadrova u ovom spotu moram da spomenem samo ona tri koja odražavaju stihove „i nemaš jasnu granicu stvarnosti i mašte/i pamtiš samo lijepo“ (03:00-03:07). Čini mi se da se ovo mesto u spotu najviše približava vizuelnom prenošenju samih reči. Taj pokret dečije ruke, kao da izvodi neki trik, jasno pokazuje da nema svesti o granici. Sledeći kadar je prelazak na ptice pod azurnim nebom i zatim onaj poslednji kadar pred solo, dečak sa početka pevanja koji trči ka moru, ka potpunoj slobodi. Ta slika zatvara strofe i označava kraj jedne celine, a uz tu divnu sliku ono Sarino mekano „lijepo“ zvuči tako lepo.
Ono što mi se posebno sviđa u muzici Sare Renar je iskrenost i nenametljivost u priči kojom osvaja pažnju i potpunu empatiju. Odraz ove dve osobine vidi se upravo u ovom spotu. Mi kao publika smo počastvovani time što možemo da gledamo nečije porodične snimke. To su autentični trenuci nečijeg života sačuvani na kameri i oblikovani u posebnu priču za nas. Ima li ičeg iskrenijeg od deljenja svojih uspomena iz detinjstva sa publikom koja vas sluša? I to ne može da se tumači kao nametanje jer nama nije ni važno ko su danas ti ljudi, lično nisam ni siguran da li se Sara uopšte pojavljuje u spotu, pretpostavljam da je to ona devojčica sa violinom. U spotu postoji priča koja nam drži pažnju i naše vizije detinjstva možemo da projektujemo u ono što smo videli. Ova pesma je ipak o sećanju, a video nas samo podstiče da se i sami prisetimo. Ali iako je sadržina spota vesela i donosi dečiji svet, ovaj muzički video ipak ne odstupa od glavnog osećanja same pesme. Ova pesma ima blagu dozu melanholije, ipak u njoj postoji jedan nesumnjivi osećaj žala za nečim čega više nema. Mi bukvalno gledamo nešto što pripada drugom vremenu, jer čitav video je napravljen od zrničastih VHS snimaka. To je format koji je daleko za nama i možda i u sociološkom smislu pokazuje odvojenost tog sveta u kojem uspomene nisu beležene digitalno, već fizički, na traku VHS kasete.
Dokaz da ovaj spot možemo da posmatramo kao dodatni umetnički izraz u kontekstu pesme vidimo i po tome što on nije bukvalno prepričavanje teksta. Iako se u tekstu pominju i trenuci tuge, usamljenosti, suza, u spotu ne postoji nijedan kadar koji donosi neku predstavu koja nije srećna u svojoj biti. U redu, osim onog belog psa koji u svom prvom pojavljivanju izgleda kao da mu je baš dosadno, sve druge scene odišu radošću i vitalnošću. Sama pesma počinje prizivanjem sećanja na detinjstvo iz perspektive odrasle osobe. Ta pozicija današnjice iz koje se gleda na dečiji svet je namerno skrajnuta, u muzičkom videu skoro da nema odraslih osoba, a i kada ih ima, one su potpuno marginalizovane onim što je u krupnom planu, a to je dete. Na taj način se iz priče potpuno isključuje taj odrasli čovek koji lamentira nad prošlim vremenima, jer samo je on taj koji može sa distance da kaže kako je bilo dobro spavati do kasno i nemati planove. Iz perspektive deteta, sve nalikuje igri. Zato u celom muzičkm videu za pesmu „Djeca“ nema mesta za odrasle. Sve je u dečijoj igri i pravoj, iskrenoj sreći.
Od svih kadrova u ovom spotu moram da spomenem samo ona tri koja odražavaju stihove „i nemaš jasnu granicu stvarnosti i mašte/i pamtiš samo lijepo“ (03:00-03:07). Čini mi se da se ovo mesto u spotu najviše približava vizuelnom prenošenju samih reči. Taj pokret dečije ruke, kao da izvodi neki trik, jasno pokazuje da nema svesti o granici. Sledeći kadar je prelazak na ptice pod azurnim nebom i zatim onaj poslednji kadar pred solo, dečak sa početka pevanja koji trči ka moru, ka potpunoj slobodi. Ta slika zatvara strofe i označava kraj jedne celine, a uz tu divnu sliku ono Sarino mekano „lijepo“ zvuči tako lepo.
Ono što mi se posebno sviđa u muzici Sare Renar je iskrenost i nenametljivost u priči kojom osvaja pažnju i potpunu empatiju. Odraz ove dve osobine vidi se upravo u ovom spotu. Mi kao publika smo počastvovani time što možemo da gledamo nečije porodične snimke. To su autentični trenuci nečijeg života sačuvani na kameri i oblikovani u posebnu priču za nas. Ima li ičeg iskrenijeg od deljenja svojih uspomena iz detinjstva sa publikom koja vas sluša? I to ne može da se tumači kao nametanje jer nama nije ni važno ko su danas ti ljudi, lično nisam ni siguran da li se Sara uopšte pojavljuje u spotu, pretpostavljam da je to ona devojčica sa violinom. U spotu postoji priča koja nam drži pažnju i naše vizije detinjstva možemo da projektujemo u ono što smo videli. Ova pesma je ipak o sećanju, a video nas samo podstiče da se i sami prisetimo. Ali iako je sadržina spota vesela i donosi dečiji svet, ovaj muzički video ipak ne odstupa od glavnog osećanja same pesme. Ova pesma ima blagu dozu melanholije, ipak u njoj postoji jedan nesumnjivi osećaj žala za nečim čega više nema. Mi bukvalno gledamo nešto što pripada drugom vremenu, jer čitav video je napravljen od zrničastih VHS snimaka. To je format koji je daleko za nama i možda i u sociološkom smislu pokazuje odvojenost tog sveta u kojem uspomene nisu beležene digitalno, već fizički, na traku VHS kasete.
Autori koji su potpisani kao režiseri spota, među kojima je i Sara Renar, uspeli su da iz pesme, kao jednog umetničkog dela, iznesu novo delo koje filmskim izrazom savršeno dočarava njenu emociju. Iz tih razloga ovim člankom započinjemo seriju tekstova posvećenih odnosu pesme i njenog muzičkog videa: ovo su priče o spotovima.
Andrea Kane