Završen je Pančevo film fest 2016



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Treći Pančevački filmski festival je održan od 7. do 11. septembra. Filmski program je bio smešten u Kulturni centar Pančeva i u Dvoranu Apolo a prateći programi (zabavni, muzički i likovni) su održavani u Foajeu Kulturnog centra Pančeva, Domu omladine Pančeva, Štabu Pogon i u Kafeu Voz. Osim koncerta grupe Stray Dogg – bend je svirao na otvaranju festivala, ali smo proletos već imali jedan izveštaj sa njihovog koncerta – prateći program me nije toliko zanimao pa ću se ovaj put fokusirati samo na filmski program. Fimski program je inače bio podeljen na više segmenata: PAFORAMA (revijalni filmovi), SVETIONICI (takmičarski), SVETLA BUDUĆNOST (kratki filmovi Igora Bezinovića), THE AMAZED SPECTATOR (Izbor filmskog kritičara Olafa Milera – selekcija čudnih, radikalnih i bizarnih filmova) I konačno, po drugi put na PAFF-u PONOĆNA JEZA (ponoćna horror projekcija). U toku ovih pet dana, prikazano je više od 30 filmova. U solidno posećenom Kulturnom centru Pančeva su pretežno prikazivani revijalni filmovi, dok je u slabije posećenoj Dvorani Apolo prikazivan više "arthaus" repertoar - kratkometražni, eksperimentalni, radikalni filmovi. Tu je stvar spasavala Ponoćna jeza - horor filmovi su imali lepšu posećenost. 

Ja sam pogledao ukupno sedam dugometražnih filmova i tri kratkometražna. Ne bih dužio o kratkometražnim delima, samo bih pomenuo da mi se veoma dopao film Kod kuće je najbolje Igora Bezinovića gde nas neka starija gospođa vodi kroz svoj dom u Petrinji. Prvo vidimo neko skrnavo dvorište sa nekom jadnom baštom a onda kuću prepunu – od poda do plafona – totalnog kiča. Dakle apsolutno sve što poznajemo kao kič se nalazi u toj kući – jeftini suveniri sa mora, ceo zid pokriven liciderskim srcima, cela komoda ukrasnih flaša i flašica, nebrojene gipsane figurice životinja, one štampane “slike” (tipa Ciganka sa gitarom, devojčica sa kučetom i sl.) … A sve to gospođa pokazuje svojim posetocima kao nešto što je njoj veoma lepo i dragoceno. Fim traje nekih desetak minuta i otprilike je toliko još trajao smeh publike kad se film završio ...

Prvi film koji sam pogledao je Zidsmrti i tako to (Mladen Kovačević, 2016). Radi se o jednom od najboljih domaćih dokumentaraca koje sam pogledao. Ovo je veoma topla ljudska priča, iako veoma realistično prikazuje prilično “gritty” svet putujućih vašara i artista-kasakdera koji voze prastare MZ motore po tzv. zidovima smrti. Kao prvo, bazirana na sjajnim likovima, ovo je priča koja sadrži realne ljude koji u ovom dokumentarcu funkcionišu kao pravi filmski likovi. Glavna junakinja - Branka Nađ - je veoma ćutljiva, kada priča onda je veoma štedljiva na rečima, kao da nam u svojoj ispovesti otkriva samo ono što želi da mi čujemo a ne sve, ona je uvek zamišljena, pomalo je misteriozna, često nekako tmurna, melanholična, po nekim segmentima ispovesti reklo bi se da je na granici depresije … Poseban utisak kod gledaoca stvara snimanje njene ispovesti u polumraku nekog tonskog studija. Iako vidimo da vodi stresan ňivot, sa dva paralelna života koji se slabo dotiču – ona je vašarski artista koji svakodnevno rizikuje da izgubi glavu na motoru sa jedne strane i baka troje unučadi sa druge strane - Brankica je jaka i još uvek veoma privlačna. Iako je motoru pravi as, iako s lakoćim vozi te krševe od motora po zidu smrti - i tu izvodi svakakve vratolomije - vidi se da ne uživa u svom poslu, što nam ona i sama priznaje. Onda tu imamo i njenog partnera, vozača (kojem sam zaboravio ime) koji isto tako veoma malo priča, uvek je nešto zabrinut, često vidimo kako kubori sa popravkom motora i nabavkom delovima za te prastare dvotočkaše (MZ je proizvođen u nekadađnjoj Istočnoj Nemačkoj pa vi vidite koliko su stari ti motori koje ovi teraju po 6 metara visokom zidu smrti). Ni on, kao ni Brankica, nikad ne ispušta cigaretu iz ruku. Onda na kraju imamo i njegovu ženu, koja prodaje karte za gledanje ovih akrobacija i koja perfektno funkcioniše kao neka vrsta komičnog lika u celoj ovoj filmskoj priči. Dakle samo ovi likovi su pola ovog filma! A vidimo još mnogo toga … Kao što rekoh ovo je jedan od najboljih srpskih dokumentaraca koje sam video!  

Istog dana sam u sklopu Ponoćne jeze pogledao domaći film Otvorena (Momir Milošević, 2016). Imao sam utisak kao da su ovde rani Kronenberg ili rani Linč sreli kasnog Fulčija. Otvorena ima mnogo mana - neubedljivi/nedorečeni dijalozi (često sam imao utisak da nije bitno šta če lik da kaže), siromašan scenario (veoma malo toga se desi u filmu), upadljivo nepoštovanje prema likovima (veoma loše izgleda kada glumac koji ne puši treba da glumi lika koji puši i onda ne uvlači dim već samo nevešto pućka i to onda – naročito u horror filmu - izgleda baš jadno), upadljivo nepoštovanje prema vremenu u koji je smešten film (na primer, u vreme onih starih foto aparata - sa filmom unutra koji se nosio u radnju na razvijanje - ljudi nisu pravili selfije i sl.) … ali kada se sve to provuče kroz crno-beli "arthaus" pristup, morbidni telesno-psihološko-snoliki horor i kroz škakljivu tematiku ženske homoseksualnosti. onda se mnogo čemu može progledati kroz prste. Nije ovo loš film!

Jedini film koji sam pogledao trećeg dana festivala je rumuski Aferim! (Radu Jude, 2016). Fantastičan uspon savremenog rumunskog filma - koji je počeo pre desetak godina, filmovima tzv. Novog rumunskog talasa - doživeo je svoju najvišu tačku možda baš ovim raskošnim remek-delom (koje inače uopšte nema karakteristike pominjanog Novog talasa). Osim veoma zanimljive radnje i živopisnih likova, Aferim! sadrži predivne kadrove očaravajućih predela Vlaške pokrajine, genijalne replike, dijaloge i tirade (ujedno komične, emotivne i duboke, takve kakve recimo nalazimo u Šijanovim filmovima), ali i zadivljujuće dosledan i verodostojan omaž vrhunskim dometima western filma (The Searchers se pominje čak i u trejleru za film!). Jedino što bi mu zamerio je neujednačenost radnje u smislu da ono što počinje i traje kao komedija puna duha i emocije, pred sam kraj prerasta u veoma brutalnu i realističnu tragediju. Kada se film završio u sali je aplauz kasnio nekih minut-dva, ljudi su prosto bili zbunjeni tako brutalnim izlivom nasilja za kraj, ali i to je doprinelo jačini ovog genijalnog filma! Dakle, ovo je film o kojem će se pričati i za pedeset godina, vrhunsko ostvarenje, rumunska kinematografija doživljava zvezdane trenutke!

Četvrto veče festivala sam otvorio gledanjem filma SaulFia (László Nemes, 2015) i mislim da sam izgubio bar deci znoja gledajući ovaj film. Dakle ovo je bilo baš mučno iskustvo! Iako sam navikao na svakakve horore, odgledao stotine filmova strave i užasa - ništa nije tako strašno, tako duševno, čak visceralno, razarajuće kao što je iskustvo gledanja ovako stravičnog filma u kojem prikazuju stvari koje su se stvarno i dešavale! Holokaust je veoma dobro obrađena tema i postoje desetine zaista vrhunskih ostvarenja ali nijedno od onih koje sam ja gledao ne uvlači gledaoca u dubine ponora i beznađa u kojem su živeli zatvorenici u konclogorima. I ne samo to, za razliku od drugih, ovaj film se fokusira na kapoe i na ostale pomagače – zatvorenike jevreje koji su, da bi produžili svoje živote za nekoliko meseci, pomagali sprovođenje masovnog istrebljenja, odvođenje u gasne komore, održavanje mira i reda na putu do komore (posebno potresne scene - na primer, po silasku sa stočnih vagona u kojima su jevreji dovoženi u logor, kapoi su pridošlicama govorili da prvo idu na tuširanje, nakon kojeg ih čekaju kafa, supa ili čaj a da nakon toga idu na rad, u skladu sa svojim kvalifikacijama, a kad je trebalo da ubrzaju proces istrebljenja, govorili bi im da požure na tuširanje jer će im se ohladiti supa, …), pljačkanja leševa (preturanje po odeći i koferima logoraša koji su upravo otišli “na tuširanje”), pražnjenja gasnih komora, spaljivanja leševa, pa sve do uklanjanja pepela ... Kao što rekoh, ovaj film je veoma težak za gledanje - gledalac ima utisak da je bukvalno na licu mesta - ali ovo definitivno spada u sam vrh savremene evropske i svetske kinematografije. Dakle i Mađarska trenutno živi svoje zlatno doba, bar što se filmske produkcije tiče!

Malo kasnije, prešavši u Dvoranu Apolo, posvetio sam se eksperimentalnom ostvarenju A Masque of Madness (Norbert Pfaffenbichler, 2013). Ovaj film je fokusiran na Borisa Karloffa (1887 - 1969), glumca koji je bio i ostao jedna od najvećih horror ikona a ovo filmsko delo je svojevrsni omaž filmovima u kojima je Karloff igrao ali pre svega omaž likovima koje je Karloff tumačio. Dakle, Pfaffenbichler se dosetio da od oko 170 filmova u kojima je ovaj glumac igrao izvadi po nekoliko scena te da tako svega toga izmontira jedan sasvim novi film. To mu je i uspelo i nije uspelo. U smislu da se od pojedinačnih scena izmontira konzistentan narativ, pa čak film, reditelju nije uspelo, jer Karloff je glumio i u vrhunskim delima ali nažalost i u brojnim produkcijama Z kategorije. Pri čemu su ona kasnija ostvarenja - ona u boji - zaista negledljiva. I efektno spajati vrhunske scene sa filmskim đubretom je nemoguća misija. Ali da nam prikaže dugovečnost i raspon likova koje je tumačio - to je Pfaffenbichleru uspelo i zaista je bilo veoma ubedljivo. Karloff je glumio Frankenštajna, ludog naučnika, Nemca, Rusa, Francuza, Kineza, afričkog crnca, američkog Indijanca, robota, ... pa čak i ženu. Veoma zanimljivo je bilo gledati ovako dugačak i impresivan niz likova koje je Karloff preneo na filmsko platno! Bilo nas je jako malo na ovoj projekciji ali film je zaista vredelo pogledati!

Ponoćna jeza te četvrte večeri je bila rezervisana za film FearClinic (Robert Green Hall, 2015). Šta da kažem? Kao i Boris Karloff i Robert Englund je velika ikona horor filma. I kao i Boris Karloff i Robert Englund prihvata da glumi u svakakvim budalaštinama. Fear Clinic je veoma slab tinejdžerski horor u kojem Englund glumi doktora koji leči strahove svojih pacijenata tako što ih stavlja u neki uređaj, rezervoar sličnan onome iz filma Jacob's Ladder, pri čemu ih nekom vrstom virtuelne realnosti suočava sa njihovim strahovima. premisa nije loša, ali sve ostalo - scenario, likovi, konzistentnost radnje, mlak plot twist, ambivalentni (ne)završetak - je duboko ispod nivoa koji bi Englund trebao da prihvata u ovim godinama. Nije mu valjda baš toliko do para?! I još nešto! U filmu glumi jedan od članova poznate hevi metal grupe Slipknot i sad usred filma jedan lik pusti sebi kasetu (!!!) sa nekim od albuma grupe Slipknot - sedi lik u kolima, krene baš onako da uživa u pesmi - i ne zna tekst pesme! Dakle, ovo će uvrediti čak i onaj deo publike koja će ovo uzeti iz poštovanja prema ovoj muzičkoj grupi ...

Poslednje veče trećeg PAFF-a je bilo posvećeno proglašenju pobednika. Kao što ste možda već čuli, nagradu Svetionik za najbolji film ovogodišnjeg Pančevačkog filmskog festivala dobio je film EldoradoXXI (portugalke Salome Lamas) a nagrada Dimnjak - za najbolji kratki film - dodeljena je filmu Deset blokova dalje Mikija Polonskog. Nakon proglašenja pobednika, u krcatoj sali Kulturnog centra Pančeva pušten je domaći film Vlažnost (Nikola Ljuca, 2016) ali sam ja otišao do Apola da pogledam pobedničko ostvarenje - film Eldorado XXI (Salomé Lamas, 2016). Tu se radi o dvosatnom dokumentarcu koji govori o radnicima na kopovima i rudnicima zlata i dragocenih minerala u planinama Perua. Ovo je veoma spor i kontemplativni film koji se sastoji od dugih, predugih kadrova (recimo kadar koji uspostavlja ceo narativ traje oko sat vremena i prikazuje samo jednu scenu - dve nepregledne kolone radnika koje se mimoilaze - jedni se penju na planinu, drugi silaze sa nje, i to traje sat vremena). Dakle ovaj dokumentarac definitivno nije za svakoga! Položaj glavnih likova u filmu - radnica i radnika, južnoameričkih domorodaca - je ekstremno težak a njihov posao je mukotrpan i veoma jednoličan. Sve to se da uporediti sa položajem radnika u devetnaestovekovnoj Engleskoj, dakle nehumano težak rad, rad sa neizvesnim ishodom, i rad za sitne pare i bez uspešnog radničkog organizovanja - dakle ovde imamo sve elemente koji su Marksa inspirisali da napiše Kapital. E sad, ovi radnici kao pokušavaju da se organizuju – među njima ima ljudi koji poznaju ekonomiju, svetske tokove, politiku, organizaciju zajednice - ali se vidi da prosto nemaju šire ljudske kapacitete za tako nešto. Na svu sreću imaju obilje lišća koke a žvakanje tog lišća im pomaže da prebrode mukotrpne napore rada u nehumanim uslovima. Ipak, nije sve tako crno! Poslednje scene u filmu prikazuju neku seosku I crkvenu proslavu i tu vidimo kako se ovaj narod - inače hrišćani, katolici - veoma lepo zabavlja, kako se na gradskom trgu pojavljuju u lepim narodnim nošnjama, da se tu opuste uz igru, pivo i lepu muziku. Dakle, iako je ovo bilo zahtevno iskustvo, meni se Eldorado XXI dopao jer uliva tu neku nadu da se na ovom svetu zaista sve i svašta može izdržati, preživeti i prebroditi. Dakle razumem zašto je žiri ovogodišnjeg PAFF-a odlučio da udeli prvu nagradu baš Salomi Lamas.

Treći PAFF je dakle iza nas. U ova nevremena, kad je potreba za kulturom kod ljudi srozana na apsolutni minimum, Pančevački filmski festival je doživeo i preživeo svoju treću inkarnaciju. I baš tog poslednjeg dana festivala, saznali smo da je na filmskom festivalu u Veneciji režiser Lav Dijaz postao dobitnik nagrade Zlatni lav za najbolji film - za njegovo ostvarenje The Woman Who Left - a isti taj režiser je bio pobednik prvog PAFF-a sa filmom Norte, the End of History.  Ja sam siguran da će biti i boljih godina, kao što znam da će biti i gorih godina, ali uveren sam da će se ovakve stvari – to da ovaj “mali” festival najavi autore koja će za par godina biti uspešni na “velikim” festivalima - još ponavljati …

Vidimo se dogodine!

Janko Takač



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Pratite nas na Fejsbuku

Najčitanije

Arhiva