Wyatte - Road to Boshporus - October 2017
Wyatte - Road to Boshporus - October 2017

Extremities: Veliki put za samo godinu dana



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Kao što sam već napisao u recenziji za njihovo debi izdanje „Rakshasa“, holandski bend „Extremities“ su nastali prošle, 2015. godine i za veoma kratko vreme su postigli ono za šta je nekim bendovima potrebno mnogo više vremena. Nije mala stvar dobiti priliku da u svojoj prvoj godini postojanja nastupe na jednom velikom festivalu kao što je „Dynamo Metal Fest“ i ujedno ga otvore. Za „Helly Cherry Webzine“ govore basista Bart Merkus i gitarista Koen Stokman, pored kojih sam se, kao i među ostalima iz benda, osetio kao Frodo na steroidima (s obzirom da su momci samo potvrdili da su Holanđani najviša nacija na svetu).

Toni i Extremities
HC: Pobedili ste na dva vezana takmičenja metal bendova, te ste tako dobili priliku da nastupite ovde u Ajndhovenu, i time da ijedno promovišete svoje debi izdanje. Kakav je osećaj postići sve to u tako kratkom roku?
Bart Merkus:
Osećaj je prosto neverovatan - ovakva šansa nama veoma znači! Prošle godine gotovo niko nije bio zainteresovan za našu muziku, tek poneko bi se „zakačio“. Tada nisam ni mogao da zamislim da ćemo svirati pred ovoliko ljudi. Ali, eto - gotovo odjednom se povećao broj fanova, te su posle toga došle pobede na ovim takmičenjima.
Koen Stokman: Imali smo odličan start, pošto smo do sada nastupali mahom u manjim klubovima, pred nešto više od pedesetak ljudi. Većina bendova na ovim takmičenjima su, u lokalnim okvirima, velika imena, već su svirali po nekim festivalima, te smo mi bili prilično opušteni u vezi svega, nismo imali prevelika očekivanja, svirali smo rasterećeno i onda, tek tako, žiri je bio u fazonu: „Vi nam se sviđate“. To nam neverovatno znači. Mislim, tako je to kada počinješ, kada gradiš svoje ime, sviraš čak i pred par ljudi ako je potrebno. Ovaj nastup je došao u pravom trenutku, da budemo bend koji otvara veliki festival, pogotovo što je jedan od retkih koji pruža ovakvu priliku. Što se izdanja tiče, pomalo je čudno držati ga u rukama i slušati. Mislim, imali smo nekoliko pesama snimljenih do sada, ali imati ih na sve zajedno na jednom mestu, u fizičkom obliku... Odličan je to osećaj.

HC: Pošto ste spomenuli klupske i festivalske svirke, kako vam se čini ta tranzicija?
Bart Merkus:
Pa, ovde imamo više mesta, haha. Kada sviramo u klubovima, pogotovo manjim, ne mogu se baš previše pomerati, pošto je gitarista na jednom mestu, ja suprotno od njega, a pevač uglavnom negde u sredini. Ovde je situacija bila posve drugačija, pošto sam mogao da bez problema idem od jedne stane bine ka drugoj. Bilo je potrebno malo vremena da se naviknem na tako nešto. Isto tako, kada ste u klubovima, jasno vidite lica ljudi u publici, nema ih toliko i lako ih možete razaznati. Ovde su pak svi delovali kao jedna osoba, drugačiji je osećaj jer ih ima toliko.

HC: Danas delite binu sa velikim imenima i čija je fan baza ovde jaka. Ipak, primetan je ne tako mali broj ljudi, čak i starijih, koji nose vaše majice.
Bart Merkus:
Pomalo je čudno i teško za opisati to, pogotovo zato što sam ja, kao klinac, nosio majice bendova na koje sam se ugledao, a sa kojima sada sviramo. U bekstejdžu se srećemo sa svima njima, razmenimo po koju reč... Mislim, vidim nekog od njih i kažem: „Ovo je lik o kome sam guglao sa 14 godina, a sada smo na istoj bini!“ U isto vreme je to i neverovatno i fenomenalno!
Koen Stokman: Svaki bend možemo gledati direktno sa bine, sa strane, što je skroz kul, pošto tako imamo uvid na njihov nastup iz njihove perspektive.

HC: Vi ste, kao i „Facelifter“ (holandski bend koje je otvorio prošlogodišnji festival), imali odlične, veoma profesionalne i nadasve uigrane nastupe.
Bart Merkus:
Pa, ni mi, ni oni, se (svako na svoj način) baš i ne uklapamo previše sa ostalim bendovima koji su ovde nastupali, tako da je potrebno zainteresovati publiku na svaki mogući način, animirati je i zabavati. „Facelifter“ su to odradili odlično prošle godine, dosta su vremena posvetili tome kako da privuku ljude da obrate pažnju na ono što rade. Mi se isto tako uvek trudimo da damo sve od sebe.

HC: U razgovoru sa Tochiem, pevačem „Audrey Horne-a”, sam pomenuo da ste i vi i oni tokom svojih nastupa bili veoma dobro raspoloženi i nasmejani. Koliko je na to uticalo to što svirate ovde?
Koen Stokman:
Pa, trudimo se da uvek budemo takvi, iako mi, Holanđani, nismo baš uvek nasmejani. Mislim, ja tokom tonske probe nisam mogao da skinem osmeh sa lica. Kada sam video tu veliku binu i taj ogroman prostor za koji sam znao da će kasnije biti popunjen velikim brojem ljudi, zaista sam se osećao radosno.
Bart Merkus: Da budemo iskreni, ovo je zaista poseban nastup za nas. Ako bismo skupili sve ljude pred kojima smo svirali ranije, od manjih pa sve do nekih većih klubova, to se ne bi moglo meriti sa ovolikom, desetostruko većom publikom. Zato je očigledno da smo bili veoma srećni zbog toga, iako sam ja, a i ostali, bili pomalo nervorzni pred ovaj nastup. Ali, kada se nađeš na bini, sva nervoza se pretvori u adrenalin i to ti da snagu da preguraš sve. Opet, neverovatan je to osećaj, pogotovo što do sada ovako nešto nisam doživeo.


HC: Danas je, u internet eri, gotovo sve dostupno uz pomoć par klikova mišem, ali je isto tako, zbog previše sadržaja koji se nudi, teško održati pažnju prosečnog konzumenta. Vi ste, očigledno, uspeli da zainteresujete ljude.
Bart Merkus:
Da, stvari su išle u našu korist sa te strane. Lepa stvar u vezi svega toga je što su se ovde našli ljudi kao ti, iz drugih zemalja, kojima se svidela naša muzika. Pre samo desetak i više godina tako nešto gotovo ne bi bilo moguće. Mi smo uspeli u tome zahvaljujući „Youtube-u“ i socijalnim mrežama. Da nije toga, ovde bi možda samo naši sunarodnici govorili o nama. Takve stvari su dobre za scenu svake zemlje.

HC: Kako je uopšte sve počelo? Da li je ovo vaš prvi bend ili ste uzimali učešća i u nekim drugim?
Bart Merkus:
Do sada smo svi izmenjali nekoliko bendova, pravili razne kombinacije. Ja sam, primera radi, došao iz benda u kome su bili članovi „Facelifter-a“ - oni su otišli nekim svojim putem, stvarajući ono što im je najviše odgovaralo. Holandska scena je relativno mala, gotovo svi se poznajemo, družimo i ujedno se trudimo da postignemo nešto, te da tako pronađemo svoje mesto na njoj. Mi iz „Extremities“ smo se našli na istoj talasnoj dužini, volimo ono što radimo i to je najbitnije kod ovakvog benda. Zanimljivo je to da smo počeli da sviramo zajedno kao deo školskog projekta. Tako smo, prilikom jednog od tih „džemovanja“, počeli da sklapamo delove iz kojih je nastala naša prva pesma – „The Human Conundrum”. Zahvaljujući toj pesmi je, pre samo godinu dana, nastao ovaj bend.

HC: S obzirom da kombinujete različite podpravce, gde se vi zaista uklapate?
Koen Stokman:
To je teško pitanje. Mi u svojoj muzici, pored ekstremnije osnove, imamo dosta i melodičnih i progresivnih delova. Ukratko, može se čuti sve i svašta u onome što radimo, tako da ljudima ostavljamo da sami odluče kako će nas kategorizovati.
Bart Merkus: Dobro je kada možeš stati „u nekoliko kutija“, jer onda nije u pitanju samo jedan žanr ili podžanr. Potrebno je ponekad „zameniti“ strane, uraditi nešto drugačije.

HC: Pomenuli ste scenu malopre – kakva je ona u Holandiji, da li ima dovoljno „sveže krvi“ i da li se možda još neko od vaših sunarodnika mogao naći danas ovde?
Koen Stokman:
Kao što je Bart malopre rekao, scena je mala, nemamo baš toliko puno ekstremnih metal bendova:  najviše je onih „simfoničnijih“ i oni se baš i ne bi uklopili u jedan ovakav (raznoliki) festival. Stoga ne mislim da postojao veći broj njih koji bi mogli da se nađu ovde, kao „Textures“ i mi.
Bart Merkus: „Within Temptation“, na primer, imaju veliku fan bazu, ali mi (i „Textures“, „Extremities“ i slični) nismo kao oni, nismo komercijalni - progresivniji smo i generalno drugačiji, plus su naše pesme nestandardne i uglavnom duže. Zato je nama teže da se nađemo na velikoj bini, te je i to dobrim delom uticalo na to da dobijemo svoje mesto ovde. Generalno je teško upasti u centar događaja, pogotovo za mlade bendove kojih i te kako ima. Ponavljam, scena jeste mala u odnosu na britansku ili nemačku, ali opet je sa druge strane razgranata.

HC: Kakvi su vaši planovi posle „Dynamo Metal Fest-a“?
Koen Stokman:
Prioritet su nam nastupi na još nekim festivalima, za koje se nadamo da ćemo zainteresovati veći broj ljudi. Takođe planiramo da krenemo sa radom na pesmama za novo izdanje, i da usput potražimo neku izdavačku kuću ili barem menadžment koji bi nam pomogao u daljem radu.

HC: Hvala vam što ste izdvojili vreme da govorite za „Helly Cherry“. Najiskrenije vam želim sve najbolje u budućem radu, kao i to da postanete zaista veliko ime u metal svetu.
Bart Merkus:
Hvala tebi na lepim željama i pre svega ti hvala na interesovanju, pogotovo zato što je ovo jedan od prvih...
Koen Stokman: Tačnije, ovo je prvi intervju koji smo dali za jedan inostrani medij. Zaista nam je prijalo razgovarati sa tobom, te i mi moramo zahvaliti tebi što si nas kontaktirao i zainteresovao za ono što radimo.

Intervju pripremio Antonio Jovanović



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva