Extremities - Rakshasa
Helly Cherry
„Extremities“, mladi holandski bend koji je za samo godinu dana postojanja imao ne samo veliki broj svirki, već je uspeo da pobedi na dva vezana takmičenja metal bendova i da zahvaljujući jednom od njih nastupi na ovogodišnjem „Dynamo Metal Fest-u“. Kao da to nije dovoljno, na sam dan svirke se u prodaji našlo njihovo prvo izdanje, mini album „Rakshasa“ (naziv za demonsko biće u hinduistističkoj mitologiji), kojim najavljuju metal zajednici da oni nisu samo jedan u moru bendova danas, te da se na njih mora ozbiljnije računati.
U osnovi je ovo progresivni metal sa jakim ekstremnih zaleđem. Nije to ni death, ni black metal, već više neki groove, što je u samom startu veliki plus, pošto se tako pravi odstupnica od ostalih bendova sličnog žanrovskog usmerenja. Same pesme (ako ne računamo intro i outro) su u rasponu od 6 i po, pa sve do gotovo 8 i po minuta. Dakle, potrebno je posvetiti im se prilikom slušanja, pošto je svaka od njih ispunjena veoma zanimljivim deonicama, kao i finesama koje se ne mogu čuti samo pukim preslušavanjem. Ovo izdanje nećete slušati putem mobilnog telefona ili prenosivog mp3 plejera dok ste na trčanju, pošto za tako nešto definitivno nije predviđeno. Da biste zaista upili svaki sekund ovog ostvarenja, preporučljivo je da se zavalite u omiljenju fotelju, opustite, zatvorite oči i stopite se u ono što dopire iz zvučnika. Ili, ako imate sreće, da bend (i ove pesme) čujete uživo.
Treba znati kako rasporediti mirnije, gotovo prog-rock delove sa potonjim bržim, ispunjenim gotovo režućim rifovima i odličnim, reskim harsh/growl vokalima. Malo (više) čistih vokalnih deonica, pa onda malo onih ekstremnijih, pa malo prostora samo za instrumente, čisto da i ostali članovi pokažu svoja sviračka umeća kojih im nikako ne manjka. Uostalom, kao ni znanja i inspiracije – može se tu čuti dosta onoga što krasi bendove kao što su njihovi zemljaci „Textures“ (tu mislim na njihove progresivnije metalcore delove) ili švedski „Opeth“ (ranija, prog death faza), pošto sve ono što mi se svidelo na njihovom „Damnation“ albumu mogu čuti i ovde. To je drugi veliki plus, to što su članovi „Extremities“ iskoristili uticaj drugih bendova, njihove ideje uparili sa svojim i tako dobili odličan kalup za svaku numeru ponaosob.
Treći plus je to što je ovo mini album. U ovom brzom vremenu, kada se sve manje vremena izdvaja za slušanje celih albuma i kada se usled hiperprodukcije svakodnevno može pronaći nešto novo na internetu, izdanja od 25 do 40 minuta su prava stvar. To je dovoljno vremena da se svaka pesma „pošteno“ presluša. U slučaju kada su, kao ovde, one nestandardne dužine, potrebno je (možda) mnogo više pažnje i koncentracije posvetiti svakoj od njih. S obzirom da mini album „Rakshasa“ čini šest pesama, samo jedna više bi bila previše. Prava mera za prvo izdanje, pogotovo što je ono na vrhunskom nivou, kako sa sviračke i pevačke, tako i sa produkcijske strane. Članovi benda su očigledno shvatili kako stvari danas fukcionišu i šta treba raditi da bi krajnjim proizvodom naterali slušaoce da traže još. Ubacite album na listu, pustite ga, udubite se i cap – tu je outro i malo posle njega kraj. Tek što ste počeli da uživate, a tišina je zauzela sobu i ljubomorno je drži samo za sebe. Ponovni klik na “play” rešava “problem”.
Ako ne robujete žanrovskim odrednicama i volite da čujete sve od atmosferičnog, pa do ekstremnog metala, te pride volite i čiste i growl vokale, onda je ovo pravo izdanje za preslušati. Na „YouTube“ kanalu benda možete preslušati ceo album ili ga možete pronaći na nekom file-sharing sajtu, ako vam to više odgovara.
Što se mene tiče, ocena je 10/10. Toliko.
Antonio Jovanović
U osnovi je ovo progresivni metal sa jakim ekstremnih zaleđem. Nije to ni death, ni black metal, već više neki groove, što je u samom startu veliki plus, pošto se tako pravi odstupnica od ostalih bendova sličnog žanrovskog usmerenja. Same pesme (ako ne računamo intro i outro) su u rasponu od 6 i po, pa sve do gotovo 8 i po minuta. Dakle, potrebno je posvetiti im se prilikom slušanja, pošto je svaka od njih ispunjena veoma zanimljivim deonicama, kao i finesama koje se ne mogu čuti samo pukim preslušavanjem. Ovo izdanje nećete slušati putem mobilnog telefona ili prenosivog mp3 plejera dok ste na trčanju, pošto za tako nešto definitivno nije predviđeno. Da biste zaista upili svaki sekund ovog ostvarenja, preporučljivo je da se zavalite u omiljenju fotelju, opustite, zatvorite oči i stopite se u ono što dopire iz zvučnika. Ili, ako imate sreće, da bend (i ove pesme) čujete uživo.
Treba znati kako rasporediti mirnije, gotovo prog-rock delove sa potonjim bržim, ispunjenim gotovo režućim rifovima i odličnim, reskim harsh/growl vokalima. Malo (više) čistih vokalnih deonica, pa onda malo onih ekstremnijih, pa malo prostora samo za instrumente, čisto da i ostali članovi pokažu svoja sviračka umeća kojih im nikako ne manjka. Uostalom, kao ni znanja i inspiracije – može se tu čuti dosta onoga što krasi bendove kao što su njihovi zemljaci „Textures“ (tu mislim na njihove progresivnije metalcore delove) ili švedski „Opeth“ (ranija, prog death faza), pošto sve ono što mi se svidelo na njihovom „Damnation“ albumu mogu čuti i ovde. To je drugi veliki plus, to što su članovi „Extremities“ iskoristili uticaj drugih bendova, njihove ideje uparili sa svojim i tako dobili odličan kalup za svaku numeru ponaosob.
Treći plus je to što je ovo mini album. U ovom brzom vremenu, kada se sve manje vremena izdvaja za slušanje celih albuma i kada se usled hiperprodukcije svakodnevno može pronaći nešto novo na internetu, izdanja od 25 do 40 minuta su prava stvar. To je dovoljno vremena da se svaka pesma „pošteno“ presluša. U slučaju kada su, kao ovde, one nestandardne dužine, potrebno je (možda) mnogo više pažnje i koncentracije posvetiti svakoj od njih. S obzirom da mini album „Rakshasa“ čini šest pesama, samo jedna više bi bila previše. Prava mera za prvo izdanje, pogotovo što je ono na vrhunskom nivou, kako sa sviračke i pevačke, tako i sa produkcijske strane. Članovi benda su očigledno shvatili kako stvari danas fukcionišu i šta treba raditi da bi krajnjim proizvodom naterali slušaoce da traže još. Ubacite album na listu, pustite ga, udubite se i cap – tu je outro i malo posle njega kraj. Tek što ste počeli da uživate, a tišina je zauzela sobu i ljubomorno je drži samo za sebe. Ponovni klik na “play” rešava “problem”.
Ako ne robujete žanrovskim odrednicama i volite da čujete sve od atmosferičnog, pa do ekstremnog metala, te pride volite i čiste i growl vokale, onda je ovo pravo izdanje za preslušati. Na „YouTube“ kanalu benda možete preslušati ceo album ili ga možete pronaći na nekom file-sharing sajtu, ako vam to više odgovara.
Što se mene tiče, ocena je 10/10. Toliko.
Antonio Jovanović