Dobar broj 13



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Poslednji put kada sam bio u Retru i slušao bend koji ima broj 13 u svom imenu, otišao sam kući razočaran u život i muziku. Kada sam video najavu da će u petak, četvrtog decembra, svirati kraljevački bend Terminal 13, dobro sam razmislio da li da odem, jer ni malo mi ne prija kada moram da iskritikujem neki bend zbog nekvaliteta, a još manje mi prija da gubim vreme slušajući takve bendove. Srećom, ipak sam se odlučio da petak veče provedem na svirci u Retru.

Ne znam da li su i drugi bili u nedoumici kao i ja pa se to odrazilo na brojnost publike, ali u klubu, što je vrlo retko za svirke u Retru, bilo je svega tridesetak ljudi. Svirka je počela oko 11, pa sam imao dovoljno vremena da zagledam opremu i muzičare iz Kraljeva. Ovo je, od kada pišem o sceni u Milanovcu, prvi bend iz Kraljeva koji je svirao u Retru, pa mi je bilo interesantno da čujem šta se to dešava u okolini, da li postoje neke veze između scena čak i onda kada nema direktnog uticaja. Pitao sam se da li postoji neki rokenrol zeitgeist koji može da se prepozna u svim novim bendovima u Srbiji i odgovor je došao već sa prvom pesmom.

Trojac iz Kraljeva, Terminal 13, počeo je svirku sa pesmom „Ko je ubio grad?“. Pošto su odsvirali pesmu, bubnjar se na suvo, bez mikrofona, obratio publici i objasnio da je to pesma koja govori o sličnom problemu „policijskog časa“ koji postoji u Milanovcu, kao i u Kraljevu. Izgleda da je ta isfrustriranost politikom i besmislenim zakonima ono što povezuje scenu u svakom gradu.

Njihovi snimci koji postoje na Tjubu daleko su od onoga kako oni stvarno zvuče uživo. Ta tri čoveka različitih godina sviraju kao da uz sebe imaju još po nekoliko instrumenata i muzičara, gruv im je pun i snažan, a u trenucima kada gitarista uleti u solažu, to zvuči vanserijski. Taj gitarista, koji je ujedno i glavni vokal, izgleda kao srednjoškolac, što odudara od druga dva člana koji su naizgled znatno stariji od njega, ali u načinu kako vlada gitarom, pogotovo u tim trenucima kada se baci u solažu, čini se kao da je stariji od svih. Posmatrao sam ga kako proklizava po podu dok se uvija i lomi nad svojim instrumentom. Solaže su mu nekad bile čiste i precizne, a nekada su odlazile u potpuni nojz i škripu koja je odzvanjala. Primetio sam i da je koristio lup mašinu, jer se i u toku solaža čula nasnimljena ritam gitara, što je pesme sve vreme držalo u jakom bitu. Tome su svakako doprinosili bubnjar i basista, koji je pevao i prateće vokale. Jedini trenuci u kojima sam mogao da primetim da je još uvek mlad i pomalo nesiguran, nastupali su po okončanju pesama. Falila mu je komunikacija sa publikom i sloboda da joj se obrati u pauzama između stvari, što je u prostoru kakav je Retro dolazilo do izražaja zbog primetne tišine. 
 

Svirka je bila izrazito slojevita, njihove pesme kružile su po žanrovima i uzimale ono najbolje iz svakog, pa su od klasične pank-rok svirke stigli do grandž rokanja. Kada sam slušao snimke sa neta, pesma „Terminal“ mi je bila patetična i skoro neprijatna. Zbog melodije pevanja činila mi se kao neka prozirna balada, međutim na svirci, gde osećate udarac na bubnju i vidite te ljude sa kojom energijom rokaju, osećaj je bio znatno drugačiji, pogotovo u delu pesme kada vokal zviždi melodiju. Ono zbog čega njihove pesme iskoračuju iz proseka pank-rok svirke su trenuci kada izlome gruv i naprave težak drop. To se najbolje primetilo u pesmi „To je bio san“, koja je i moj favorit od ovog benda. Ona ima sve, od lako pamtljivog rifa na gitari, do opasnog gruva kada uđu u vožnju, pa sve do tog trenutka kada u refrenu vokal pređe u visoki registar pevanja.

Pošto su odsvirali svoje pesme, Terminal 13 je pokazao gde su im koreni – izveli su nekoliko obrada od kojih sam prepoznao jednu pesmu benda „Dinosaur Jr.“, a potpuno me je oduvalo izvođenje Nirvanine pesme „Breed“. Izrokali su je sa takvom snagom da mislim da bi se i sam Kobejn oduševio. Posle mi je jedan ortak rekao: „Jeb'o te, zamisli tek kako je Nirvana zvučala uživo!“. Stvarno ko zna koliko dobrih bendova smo propustili zbog njihovih loših snimaka na Tjubu ili lenjosti da odemo na koncert gde ne znamo ni jedno ime. Možda će jednog dana neki od njih biti ono što je onda (pa i danas) bila Nirvana... Možda i neće, ali dobra svirka se jednostavno oseća. Šta god da se desi sa Terminalom 13, meni je neizmerno drago da sam bio na njihovoj svirci jer do sada nisam čuo zvuk usne harmonike u Retru – u jednoj pesmi gitarista i vodeći vokal je zakačio držač sa usnom harmonikom oko vrata; na njoj je svirao solo, uporedno svirajući ritam na gitari. Bio sam fasciniran njegovim sposobnostima kontrole dva instrumenta i pevanja, pa se nadam da ću uskoro opet čuti Terminal 13. Voleo bih da ovaj put čujem više autorskih pesama, jer to je ono što čini jedan bend autorskim i reprezentom scene svog grada.

Saznao sam da je bend nakon Gornjeg Milanovca nastavio ka Hrvatskoj, gde su imali još nekoliko svirki.

Za fotografije sa svirke zahvaljujem se Budu, bubnjaru novog milanovačkog benda „Do Not Obey!“.

Andrea Kane



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva