Wyatte - Road to Boshporus - October 2017
Wyatte - Road to Boshporus - October 2017

Ogledalo panka, ogledalo scene



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Pre svirke „Brushaltersa“ nisam imao pojma o panku i onome što postoji u njegovim slojevima i kulturi, zato me je iznenadilo da ima i bendova koji sebe svrstavaju u „emo pank“ žanr. Uvek se radujem mogućnostima da saznam nešto novo o muzici, a i posebno volim svirke u „Retru“, zato sam u subotu, dvanaestog septembra, otišao da čujem „RNDM“ i „Raskid 13“. 
 
Kada pričamo o sceni različitih gradova, zaboravljamo da pored bendova koji je čine, postoje i lokali i klubovi bez kojih svirke ne bi mogle da se održavaju. „Retro” je jedan od takvih lokala, mesto gde su godinama održavane svirke kada je rokenrol bio na margini, klub iz kojeg je Strah od Džeki Čena izašao u glavne tokove rokenrol scene. Volim svirke u tom lokalu jer su izazovne za publiku, a posebno za bendove. Zbog njegove veličine, nemoguće je da ignorišete svirku i da ne primetite bend koji je pred vama, ali je isto tako za bend očigledno ako ne izazivaju nikakve reakcije u publici, jer se ti ljudi nalaze pred vama, na samo korak. Zato sam u tom klubu prisustvovao i najboljim svirkama na kojima sam ikada bio, kao i nekim od najgorih, u koje spada i ova.

Bend „RNDM” sam poslednji put čuo u Užicu, na „Park festu“, i tada su pokazali da odlično vladaju velikom scenom, ali verujem da je mnogo veći izazov svirati u lokalu kao što je Retro gde je svaki komentar, svaki gest u publici i izraz lica tako vidljiv izvođačima da ne mogu da ostanu ravnodušni koliko god da su veliki profesionalci. Ušao sam u lokal u trenutku kada su svirali svoj prvi singl „Opcije“ i već na vratima me je udario gruv i snaga sa kojom su nastupali. To se nikako ne bi očekivalo od nekog njihovih godina. Bez instrumenata, oni izgledaju kao obični klinci-alternativci, ali pred publikom, sa svojim instrumentima, oni i zvuče i izgledaju kao ozbiljan bend. Iako imaju samo dve objavljene autorske pesme i uglavnom sviraju obrade, njihov nastup ima koncept, repertoar je oblikovan tako da pokaže gde su im muzički koreni, šta ih spaja u zajedničku ideju benda, kao i mogućnost dokle će se razviti kao autori. Njihov stil naginje više onoj pop strani panka, buntu koji proističe iz želje za zabavom; imaju gruv koji tera na đuskanje, repertoar im je sačinjen od popularnih pesama, ali vešto odabranih i spakovanih u niz koji pokazuje svest o tome da im nije bitno da sviraju hitove, već da pokažu tradiciju na kojoj su se razvili. Na njihovoj svirci možete da čujete od ČBS-a do evergrin šlagera u pank verziji. Posebno bih izdvojio obradu pesme „My generation“, obogaćenu tvrdom i haotičnom završnicom, koja dobija na aktuelnosti kada je čujete u izvođenju mahom dvadesetogodišnjaka, nekih pedesetak godina od njenog nastanka.

Tokom njihovog nastupa mogao sam da uvidim šta je sve ono što nedostaje „Retru“ da postane milanovačka verzija „CBGB“ kluba. Da bi svirka bila uspešna u onakvom prostoru, neophodno je da postoji tonac koji zna da napravi balans u jačini instrumenata i glasova. Druga gitara se tokom cele svirke skoro uopšte nije čula, a prateći vokali su se gubili i nestajali na mahove. Od pola svirke bas je bio pojačan preko mere i pojeo je ostale instrumente, ali to nije toliko smetalo jer smo bolje mogli da čujemo sa kojim žarom i umećem je basista svirao liniju u „Dani California“ od Pepersa.  Dodaću da svetlo iza benda koje je okrenuto ka publici nikako nije dobra ideja, prvo što muzičarima preterano izlaže ljude u masi, a drugo što u masi ima navarenih ljudi kao što sam ja, a nama ne prija žuto svetlo sijalice koje bije u oči kao lampa nekog policijskog islednika. 

U autorskim pesmama benda „RNDM“ mogu da se prepoznaju neki uticaji, ali očigledna je da postoji i osećaj za vlastiti izraz, potreba da govore o onome što je njima bitno. Sećam se da su u Užicu pesmu „Opcije“ najavili kao pesmu o svom gradu, Čačku, i za mene je to razlog više da je poslušam i pokušam da je doživim, jer mi donosi viđenje jednog mesta iz perspektive njegovih najmlađih stanovnika. Oni su sastav koji mnogo obećava jer već sada pokazuju veliko umeće u vladanju instrumentima, kao bend su savršeno usvirani i vidi se da uživaju u tome što rade. Njihov bubnjar me je potpuno oduševio sa kojom silinom je svirao svaku pesmu, pritom pevajući neke od pratećih vokala. Muzički spektar koji pokrivaju vidi se po izboru obrada, ali i po tome kako vladaju tehnikama različitih žanrova i kako znaju da iskoriste u svojim pesmama. Nikako nisam očekivao da će u jednoj pesmi iz brzog gruva preći u najlaganiji rege ritam, a onda sve podići u ljutu pankerštinu.

Iskreno se nadam da je izbor muzike koju sviraju samo odraz njihovih godina i trenutnog fazona u kojem su, jer bi bila šteta da ostanu ograničeni žanrom tog pop panka u kojem su sada. Ne smatram da je on nužno loš, čak mislim da savršeno odgovara njihovom sastavu, sam frontmen likom i ponašanjem podseća na frontmena Grin Deja, ali činjenica je da je ta muzika sama po sebi ograničena za neke izraze i visine koje muzika kao umetnost dozvoljava, a podleže mnogim klišeima i slabostima.

Kao savršen dokaz za ovu tvrdnju poslužio mi je nastup benda „Raskid 13“ iz Pančeva, koji su stali pred publiku nakon „RNDM“-a. Priznaću da sam na svirku došao sa predubeđenjem jer nikako nisam bio oduševljen njihovim spotovima i pesmama dostupnim na „Tjubu“. Možda je to zato što nisam iz te priče glorifikovanja alkohola, jedne opšte teme koja se troši u panku do te mere da je to postao kliše i odraz neukusa i nekreativnosti, ali nisam našao ništa interesantno u njihovim spotovima prepunim poziranja i pevanja u kameru. Ipak, vođen dosadašnjim iskustvom, verovao sam da kvalitetni bendovi u živoj svirci pokazuju suštinu onoga šta su i nisam ostao u pozadini kada su započeli prvu pesmu.

U najavi za ovaj koncert pročitao sam da će „RNDM“ i „Raskid 13“ nastupiti pred Milanovčanima koji su poznati kao „jedna od najboljih koncertnih publika u zemlji“. Pod tim je autor teksta verovatno mislio na njihovo prisustvo na drugim koncertima i fanatičan odnos prema bendovima iz svog grada, ali postoji još jedna stvar po kojoj je meni milanovačka publika poznata – njima ne možete da podvalite. Ukoliko je svirka sranje, bez energije, dosadna i namontirana, oni to primete na prvu i nemaju problem da se okrenu i odu. Tako je bilo kada je nastupio „Raskid 13“. Ono malo ljudi što je stajalo pred bendom bilo je tu više iz poštovanja i osećaja odgovornosti kao domaćina prema muzičarima koji su doputovali iz drugog grada. Većina je sedela na terasi, ali to ne znači da nisu slušali, jer kada sam napolju popričao sa Neboderovim, jednim od lokalnih muzičkih znalaca i autora, on mi je citirao delić teksta iz jedne pesme pančevačkog benda i rekao mi je kako je dobro da postoje ovakve grupe jer onda prema njima možeš da napraviš referencu zašto je neki bend dobar i zašto je neka muzika kvalitetna. Verujem da bi on kao iskusan muzičar mogao mnogo toga da kaže o samom muziciranju ovog sastava, ali meni je za ovaj tekst bilo dovoljno i ono što sam doživeo i osetio kao običan slušalac.

Glavni problem mi je bio kako da se poistovetim sa ovom muzikom i onim što mi govori. Pred nama su stajala petorica momaka, barem po deset godina stariji od svojih prethodnika, i svirali su muziku koja je bila toliko klinačka i ispod svih merila ukusa da nisam mogao da nađem način da je doživim kao blisku. Ne govorim o samom sviranju, meni se čini da su oni odlično usvirani, vladaju scenom, kreću se, aktivno komuniciraju sa publikom, prave fazone, podižu instrumente i ulaze u publiku... Ali to je sve nekako prenaglašeno i nategnuto da i u ovom slučaju, kao što sam rekao za bend „Mortal kombat“, mislim da Rambova odrednica „turbo“ savršeno određuje ono što oni rade. „Raskid 13“ je sebe opisao kao „emo pank“, ali više je argumenata na strani toga da bi bolje bilo da se predstave kao „turbo pank“. Jer odrednica „emo“ podrazumeva naglašenu emociju, senzibilitet koji se graniči sa patetikom, izvesnu sladunjavost u idejama i temama koje se obrađuju, a u slučaju ovog benda, ta emocija je ravna od početka do kraja svirke. Sve pesme, bilo da govore o tome kako je zabavno sedeti ispred dragstora ili kako je teško kada te devojka ostavi, odsvirane su i otpevane sa identičnom emocijom, u istom stilu. Za emo zvuk se vezuje i nežnost u tekstovima i lirski izraz, što nikako ne može da se pripiše tekstovima ovog benda, iako i tu ima mnogo priča o vezama i raskidima. Neka primer za to bude pesma „5 minuta“ koju su najavili objašnjenjem – „Ovo je pesma o analnom seksu“. Ne znam da li su time hteli da razjasne preteške i duboke metafore u stihovima „devojka mu dupe ne da“ ili su hteli da privuku pažnju i simpatiju publike lascivnim sadržajem, ali to su primeri tih turbo fazona koji meni jako smetaju u muzici.

Do samog kraja svirke sam razmišljao o tome kako ne postoji nijedan način da se poistovetim sa ovim ljudima i onim što mi poručuju pesmama. Mene lično odbija to insistiranje da je mnogo kul biti „stoka pijana“ i ne mogu da poverujem da tridesetogodišnjaci na taj način pevaju o tome kako bleje ispred dragstora i merkaju kasirku i kako je to užasno zabavno. Ne mogu da se otmem utisku da to rade iz nekih drugih razloga, kao da su napravili bend kako bi nastupali u drugim gradovima i muvali klinke koje padaju na te tipove, jer ne vidim razlog za tu vrstu poziranja da se basista skine do pojasa još pre početka nastupa. Da ne govorim srpski, da sam neki stranac koji se zadesio na njihovoj svirci, verovatno bih se dobro proveo jer bih bio pošteđen da razumem gluposti o kojima pevaju i još gore fazone između pesama. Objektivno gledano te pesme su pevljive i vesele, ako ne znate o čemu su, možete i da zaigrate uz taj zvuk, ali u suštini one su nepotrebne u ovom svetu i neće doneti ništa novo i revolucionarno u muzičkoj umetnosti. Zašto onda postoje takvi bendovi, takvi turbo sastavi?

Oni su dokaz da je narodnjačka razuzdanost, sveukupno seljaštvo u kojem se gušimo, kao i narkomanska potreba za najjeftinijom zabavom uspela da se provuče i u jednu buntovničku muziku kakav je pank. „Raskid 13“ je dokaz da više ni pank nije pošteđen od turbo virusa protiv kojeg alternativna kultura pokušava da se izbori. Ne krijem svoj prezir koji imam prema ovakvim bendovima jer su oni ti koji iznutra podrivaju kulturu za koju su se drugi godinama krvavo borili. Popularnost ovakvih sastava svedoči da više ne možemo sa sigurnošću da se prepoznajemo po muzici koju slušamo.

Kao što reče Neboderov, ovaj bend je odlična referenca za to šta nije dobro. Za „RNDM“ ovaj bend može da posluži kao ogledalo koje ih opominje da nije isto kada kao odrasli ljudi svirate pop pesmice, oni su im primer svih negativnih ishoda takve karijere i usmerenja na zabavu. Za pravi pank, ovaj bend je znak čega treba da se klone u svojim pesmama i od čega uvek moraju da budu na distanci. Na svirkama ovakvih bendova ogleda se pravi kvalitet publike. Milanovačka publika je još jednom pokazala sve svoje vrednosti – bilo je onih koji su ostali do kraja svirke i ispoštovali bend, čak i onih entuzijasta koji su pokretali šutke i palili upaljače uz balade, ali većina se saglasila da je ovo zasigurno bio jedan od najgorih bendova koji je gostovao u „Retru“. Zbog toga je ovo referenca i za lokale koji izborom bendova koje će da ugoste formiraju scenu u svom gradu.

Možda bi utisak bio drugačiji da je „RNDM“ nastupio poslednji, jer bi tako osećaj beznađa i razočaranja bio potisnut boljom svirkom, a ovako smo svi izašli iz lokala sa neprijatnim osećajem da scena odlazi u propast.

Andrea Kane



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva