Wyatte - Road to Boshporus - October 2017
Wyatte - Road to Boshporus - October 2017

Lice i naličje Skoplja u Beloj Noći



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Dok se približavam glavnom trgu u Skoplju čujem kako odjekuju neki bubnjevi iz daljine. Kao da je odnekud kroz vreme, pustinje i prašume došlo nekakvo pleme u pratnji svog šamana, ovde, u centru grada da priziva kišu. Pogledam u noćno nebo, vidim, vedro je. Pogled mi luta po arhitekturi pod lampionima ove stare prestonice na Balkanu. Kažu ljudi, nekad je to mnogo drugačije izgledalo. Sada ponosno šljašti neukus. Monumentalni kič postao je simbol glavnog grada Makedonije. Aleksandar Makedonski pomama dobila je zastrašujuće groteskne razmere. Autentični izgled zamenjen je nekakvom parodijom na neohelenizam u barokonom stilu. Da nije tragično, bilo bi smešno. Ovde sam prvi put i rado bih da zamislim da su sve te ogromne pozlaćene, nakindjurene statue koje sijaju belinom ustvari replike od papira koje će oduvati vetar i da mi se pred očima zasija pravi posiveli velegrad koji ima dušu. Zemlja seljaka na brdovitom Balkanu izrodila je velikog imperatora, u redu je to sasvim, ali, ruku na srce, ni u antici preterivanje se nije smatralo idealom lepote. Tragikomično je da se od jednog socrealističnog grada bivše Jugoslavije odjednom načini Pariz. Skupa investicija, ali krajnje bezvredan njen produkt. Ipak, sve će to, mila moja, prekriti ruzmarin, snjegovi i nuklearni otpad nakon apokalipse. I ovo svetsko čudo starog kontinenta ima svoj rok trajanja, ovde se nikada idoli, ma koliko bili skupi, nisu držali preterano dugo. Do tada, kome smeta jako svetlo, može da zaobiđe strogi centar Skoplja.


Ritmovi se čuju sve brže i brže, glasnije i glasnije. Nežni glas pridružuje se sirovim, gromoglasnim odjecima. Slovenački bend The Stroj izvodi svoj performans. Bar neko vreme nisam gledala okolo. Pogled mi je bio uperen isključivo prema bini. Radi se o jednom krajnje nekonvencionalnom industrial bendu. Zapravo, muzika je zasnovana na tribal-u, ali stavljena u gradski kontekst. Instrumenti koje koriste je ustvari otpad – improvizovani bubnjevi pravljeni ne od kože i drveta, već od metala pronađenog na deponijama starih gvožđurija. Bend postoji još od kraja 90-ih, sa sličnom koncepcijom kakav je na primer Le tambours du Bronx.

Ovaj urban tribe godinama se obogaćivao uplivima različitih žanrova alternativne muzike, što instrumentalne, što elektronske. Bend je isprva funkcionisao više sa koncepcijom meditativne muzike, ali nakon izvesnog vremena dolazi do radikalnih promena, pa se bend deli i nastaje Strojmachine, koji zadržava stari koncept, a The Stroj zadržava originalni naziv i pod vođstvom Primoža Oberžana nastavlja priču sada već na bazi elektronike. Stane Špegel – DJ poznat širom Slovenije po nazivu House Mouse umogome je doprineo sadašnjem zvuku ovog benda. Danas, The Stroj ide u korak sa modernim tendencijama elektronskog zvuka ali zadržava svoj industrial kocept baziran na urban tribe-u. Pevačica pod pseudonimom Lady Bird čini da ova žestoka udaračka sekcija „omekša“ pred njenim nežnim i emotivnim vokalom. Mene su sekvence u kojima je imala svoj nastup posebno dotakle i neodoljivo podsetile na scenu iz filma „Peti element“ gde Plava Laguna izvodi svoju tačku. Dirljiva pesma na postapokaliptičnom zgarištu je ono što možda vrlo uskoro predstavlja našu budućnost, ali pitanje je da li će je neko čuti kao što mi možemo, sada, kada najviše treba da budemo svesni svog postojanja u svetu koji se sve više okreće militarizmu. Sama pozadina celokupnog performansa koja se sastoji od improvizovanih instrumenata pokupljenih sa đubrišta ima za cilj da apeluje na svest ljudi da je i ono što se baci moguće iskoristiti – sačuvati prirodu, a i dati sebi oduška u vidu ritmičnog udaranja u jednu običnu kantu. Svakako, članovi benda drže i do vizuelnog dela performansa i trude se da sve to što rade ne samo da zvuči, već i izgleda uigrano i primamljivo. Na sceni imaju outfit polu-militaristički, polu-hipi, u stilu modernih uličara. Ceo performans podsetio me je na spot thrash metal benda Testament „Souls of black“ ne po muzici, sa kojom nema nikakve veze, već po outfitu i stavu u scenskom nastupu. Fire & Iron u kombinaciji sa jedinstvenim zvukom činili su jedan nesvakidašnji spektal u centru Skoplja. Kao deo nastupa odrađen je cover tematske pesme filma Terminator, pored originalnih stvari kao što su Zombie hunters, Metafonik... Predstavljena je i pesma Skin scream koja spada u najnovije radove, a pre neki dan pojavio se i official video. Pesma sadrži semplovani govor:
„We believe that all men are created equal. Yet many are denied equal treatment.
We believe that all men have certain unalienable rights. Yet many do not enjoy those rights.
We believe that all men are entitled to the blessings of liberty. Yet millions are being deprived of those blessings--not because of their own failures, but because of the color of their skin.” (Lyndon Johnson, July 2, 1964). Time ovaj bend potvrđuje svoje društveno angažovanje u pravcu antirasizma i skreće pažnju pojedinaca na mnoga dešavanja prouzrokovana ovim društvenim problemom, kao što je na primer aktuelna izbeglička kriza. Gledajući vatreni nastup ove uigrane, ritmične družine setila sam se naslova pesme Redari nuklearnog rata (postpunk benda iz Niša pod nazivom Language.Sex.Violence). Njen sadržaj nekako možda najbolje predstavlja poetiku The Stroj-a koji nije samo muzička atrakcija, već mnogo više od toga. “Ispod bagera sto krci put Novog sveta,nazire se sluz atomskog otpada,Ispod gradilista turobnog sveta,krv se sledila u travnjaku bez inja. Redari nuklearnog rata., Deponije podzemnog sveta. Svakoga dana pomalo umirem, ja se svakoga dana ponovo radjem, svestan da nosim sebe, potpuno svestan da nosim sebe.. Redari nuklearnog rata, deponije podzemnog sveta, kanali kiselih kisa.”


Svako ko je prisustvovao događaju, verujem da nije mogao da odupre pomisli da će se radnja filma Mad Max možda zaista odigrati i u stvarnosti, ali bez unapred određenog scenarija i sa krajnje nezamislivim tragičnim ishodom. Sve ovo dovoljno je za katarzičan osećaj koju svaka prava umetnost sa sobom nosi.

The Stroj je u poslednje vreme malo nastupao van granica Slovenije, sem u Hrvatskoj i sada u Makedoniji, po drugi put posle dosta godina. Ranije, ovaj bend, doduše u drukčijoj postavi beleži nastupe širom sveta, od Singapura do Litvanije, Engleske i cele bivše SFRJ, uključujući jedanput i Beograd.

Nakon nastupa ovog postapokalipticnog benda, nastavila sam svoje lutanje u Beloj Noći, u ovom, meni do sada nepozatom gradu. Zapravo, 3. oktobar 2015. rezervisan je za bogat kulturni program koji ima sličnu koncepciju kao Noć muzeja koja se u našoj zemlji organizuje u više gradova po jednom godišnje. Svuda po Skoplju održavale su se izložbe, koncerti, predavanja i umetnički performansi, a sve je radilo tokom čitave noći. Izabrala sam da iz tog raznovrsnog sadržaja posetim MKC (Mladinski kulturni centar). Stigla sam tačno na početak koncerta benda Telonauka Sovršena iz Struge. Stigla sam tačno na vreme da uživo vidim, ni manje ni više, nego kultni makedonski bend iz sfere alternativne muzike. Osnovan još 1983, uz bendove Padot na Vizantija, Mizar i Kismet, čini srž alternativne makedonske scene. Žanrovski, muzika ovog benda oslanja se na postpunk u stilu Joy Divison-a, a u nekim trenucima mi je neodoljivo zazvučao stil kakav  se može naći kod našeg EKV-a. Naravno, ovakav bend neizbežno upotpunjuju psihodelični tekstovi puni aluzija na bivstvovanje u velikom gradu u ovim mračnim vremenima. Pesma Nebo predstavlja njihovo najpoznatije ostvarenje, a spot je nastao davne 1990. godine.

Na kraju, ipak je umesto kiča trijumfovala prava umetnost. Skoplje, iako narušene lepote, nije izgubilo dušu. MKC je pružio alternativu nekulturi, a Bela noć uspešno je obasjala ono staro lice grada. Unutar Mladinskog centra zidovi isrtani grafitima odražavaju duh ulice, u suterenu ispisani su stihovi markerom. Umetnost treba da zavodljivo izmami pogled posmatrača, da ga zaustavi u prolazu, a ne da šljašti i bode oči. Ne znam… Rekla bi da staro gvožđe ponekad vredi mnogo više od suvog zlata. 

Ako dođete u Skoplje, neka vas ne razočara previše glavni trg. Idite do MKC-a u bilo koje doba. Oduševiće vas nenametljiva skulptura Malog princa na svom asteroidu i njegova brižljivo čuvana ruža. “Čovek samo srcem dobro vidi, suština se očima ne da sagledati.”

Nekad je naličje mnogo lepše od zvaničnog lika, samo treba okrenuti pravu stranu.

txt: Ana Nikolić
foto: Biljana Klisarova



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva