23. Monteparadiso - bivša kasarna ''Karlo Rojc'' Pula, 31.7/1.8.2015.

Pet godina je prošlo od kako sam poslednji put posetio kralja ex-yu punk festivala - Monteparadiso, koji već 23 godina, odnosno od 1992, niže godine, bolje od bolje, na skoro svim poljima, od organizacije, preko line up-a, festivalskog prostora (gde je davnih dana izmešten sa originalne lokacije na prostor nekadašnje kasarne Karlo Rojc, tačnije unutar zidina ovog soc-relističkog megalomanskog gorostasa), do marketinga i logistike.

Dobar deo posetilaca i posetiteljki je prijehao još dan pre samog početka, pa se more šatora lagano krenulo puniti istim. Kamp je inače u dvorištu ''Rojca'' i tu je moja jedina zamerka festivalu, što nije dovoljno obezbeđen, pa je neretko na udaru lokalne i pankerske kleptomanije.

Unutar festivalskog prostora je bio pravi mini-market. Distribucije su se raspršile po svim zidovima unutar koncertnog prostora, pa si tako mogao kupiti milion majica, što političkih, što muzičkih, diskove, knjige, ploče, narukvice, bedževe... bukvalno pank bazar.

Meni još jedna stvar je ostala jako u sećanju, a vrlo je bitna. Na ulazu, na par mesta stoji precrtani kukasti krst kao opomena onima koji su spremni drznuti se da sa takvim simbolima i takvim ideološkim devijacijama posete ovaj hc punk raj. Ok, idemo na muziku sada.


Prvi dan


Prvi dan i 23. po redu Monteparadiso festival, otvorili su momci iz Sombora - bend P.R.S.O! Ovaj bend je izuzetno aktivan na mnogim terenima. Iza sebe imaju par turneja, mnoštvo gigova po Srbiji i regionu, i par muzičkih izdanja. Vrpcu su presekli u 21h i u svojih pola sata svirke podarili publici, koja je bila uglavnom sastavljena od ekipe iz Srbije i koja je polako krenula da se okuplja, set sastavljen od pesama sa svih njihovih izdanja. Muzika koju stvaraju bi mogla da se opiše kao hc/punk u temelju, ali sa fasadom repa i metala. Dva vokala se smenjuju u pevanju, od kojih jedan do poslednje pesme nismo baš ni čuli jer je definitivno došlo do nekog problema pri ozvučavanju. Ipak, na kraju se i drugi vokal u jednakoj meri čuo.

Posle 15 minuta pauze, eto nama benda SHIN. E sad ću bez problema reći da je meni ovaj bend bio nešto najbolje što sam čuo na 23. Monteparadisu. Recite kakva očekivanja za dalji program bi imali da već na drugom bendu kažete sebi da je upravo taj bend nešto najneverovatnije što ste čuli, za poslednje vreme, na ex-yu hc punk sceni. Ekipa koja čini bend je miksovana članstvom iz Zagreba, Siska i Karlovca. Pevačica Tea pravi takve vokalne bravure (mada i njih tonac nije baš najbajnije ozvučio, pa se u prvih par pesama skoro nije ni čula) da ti koncentracija ni sekund nije mogla pobeći od bine. Sećam se kad sam slušao njihov album prvenac na bandcamp-u ,''Running Sick'', mislio da su u pitanju dvoje vokalista, međutim prostor takvoj misli dale su neverovatne pevačke sposobnosti koje je i uživo, pevačica Tea, podelila tada već prilično popunjenom dvorištu Rojca. Za kraj ovog precarskog nastupa, još carskija obrada, carskog benda Scuffy Dogs iz Slovenije. Jedna od meni najdražih punk stvari koje su ex-yu punk 90-te podarile - Revolucija, a istom su i dali poštovanje preminulom Tomi, pevača Scuffy Dogs-a.

Gosti iz Slovenije, bend Iamdisease, nažalost su morali da otkažu nastup, iz meni nepoznatog razloga, pa su se nakon SHIN-a, na binu popeli italijani Culto Del Cargo. Ako je SHIN bend koji je ostavio najjači utisak na mene, onda su CDC njihov antipod. No, to je samo moje, skromno, negrajdersko mišljenje, pošto vidim da se ekipa u publici super zabavila na njima. Muzika koju stvaraju je onaj pankerski grind na tragu Agathoclesa, takozvani mince core. Vokal, kao i kod SHIN-a, kombinuje dva tipa pevanja. Prvi je klasični punk urlik, a drugi je grajndersko groktanje. To groktanje je toliko upečatljivo i toliko dobro ide pevaču da su ljudi u publici doslovno čekali baš te vokalne deonice.

Odmah za njima još jedni gosti iz Italije. Bend Call The Cops iz Bolonje. Ovi momci praše sirovi punk koji bi možda svoje mesto i vreme našao 1982. godine u Velikoj Britaniji. Meni je najupečatljiviji momenat bio njihov pevač, tačnije na momente pevač, a na momente, i gitarista (na nekim pesmama), koji je bio istetoviran od glave do pete. Ostali članovi su imali sličan imidž, a čirokane su pucale rafalnom paljbom sa bine. Da momci i devojka (na basu) nisu muzički ostali na Varukersima i Disorderu videlo se i u momentu kada su obradili Minor Threat istoimenim hitom i time ipak kupili moje bivše strejtersko srce, hehe. Oni su i poslednji bend koji je imao polučasovni set.

Bina onda biva otvorena za ''headlinere'' prve večeri. MDC bejaše prvi. Za one koji ne znaju, a verovatno ih je malo, jer sa časova se ne sme bežati, MDC su jedan od esencijalnih bendova hc punk zvuka. Nastali na jugu Amerike u glavnom gradu američke države Teksas, Ostinu. Ova, sad već vremešna, ekipa i dalje emituje, ne baš punom parom, snažne sonične hc punk zvuke i poruke koje i danas imaju svoju težinu. Mi koji smo čitali lektiru, pesmu za pesmom smo u glas pevali. Hitovi su sami sebe pronalazili, pa se išlo od ''Millions of Dead Cops'', ''Greedy and pathetic'', ''Corporate Deathburger'', ''I hate work'', ''My Family is a little weird'', ''No More Cops''. I onda, PAF! Nestade struje odjednom. Izgleda je došlo do nekog kratkog spoja ili tako nešto, ali nekih pola sata je ceo koncertni prostor bio u mraku. Naravno to nikoga nije obeshrabrilo pa se struja vratila posle nekog vremena. Kako je došla tako su MDC nastavili dalje i to sa starom country obradom ''Deep in the heart of Texas'', naravno, sa svojim klasičnim liričkim sakrazmom kroz koji pljuju i kritikuju po svemu živom. I dalje su se hitovi ređali sami od sebe, pa sam tako uspeo da čujem i svoje omiljene pesme od MDC-a, poput ''Born to Die'', ''Chicken Squawk'', ''John Wayne was a nazi'', ''Business on parade'' i za kraj svog, od 45 minuta planiranog, ali u sat i 15 minuta realizovanom setu,''I remember''. Moram da primetim da vreme radi svoje, pa je MDC ekipa, na čelu sa pevačem Dejv Diktorom, bila daleko sporija i manje energična u odnosu na 2007. godinu kada sam ih prvi put gledao uživo u Bačkoj Topoli, a i kažu ljudi koji su posetili pre-monteparadiso event u Zagrebu, da su i tamo pružili više od onoga na Paradisu. No, legende su legende, tako da im ipak ne zameram puno.

I poslednji bend, prve festivalske večeri - Los Fastidios. Bend za koji su vezane brojne kontroveze, pogotovu sa početka karijere i pogotovu za pevača Enrika, ali kako se starilo tako su se i stavovi menjali pa su Los Fastidios, danas, jedan od najbitnijih antifašističkih oi/street punk bendova. Povicima ''Alerta, Alerta Antifascista'' i rifovima njihovog najvećeg hita ''Antifa Hooligans'', započeli su svoj nastup i samo zagolicali već dupke pun festivalski prostor. Naravno najveći hit nisu svirali na početku, već su nastup otpočeli pesmom ''Lets AFA'' sa njihovog poslednjeg ''Let's do It'' albuma izašlog prošle godine. Sa prvim trzajima gitarskih žica i udarcem u doboš, krenula je difuzija pozitivnih vibracija po masi ispred bine. Igralo, se pevalo, skakalo. Prva u nizu baklji, upaljena je već na početku, pa je to dodatno zatalasalo atmosferu ludila koja se dešavala na plesnom podijumu. Dobra za boljom, pesme su se ređale od ''Animal Liberation'', ''Antifa Boxer'' koju su posvetili Mate Parlovu , ''3 tone'', ''SHARP'' na kojoj je sevnula i druga baklja, ''Johnny and the Queer Boot Boys'' posle koje je neki baja uzviknuo na mikrofonu ''Johnny and Bad Blue Boys''... Moram da pomenem i da je na bini sve vreme bila prisutna i ''Antifa Zagreb'' zastava, koja je krasila monitor na bini 90% vremena svirke. Pevač Enriko je tokom nastupa pozivao na sećanje na prve skinheade i na korene skinhead subkulture, kao i na antifašistiku borbu, pa je apropo iste za kraj publika sama pokrenula njihovu najznačajniju pesmu ''Antifa Hooligan''. Naravno, tada i poslednja, treća baklja biva upaljena. Ova se za razliku od prve dve, popela na binu i do polovine pesme gorela za sve antifašiste i antifašiskinje - navijače i navijačice, koji/e su odabrali/e pravi navijački put, ali je gorela i za sve naše stradale prijatelje koji su život izgubili za bolje sutra. Pesma je trajala najmanje još 2 minuta nakon prekida. uz povike ''Alerta, Alerta Antifascista'' i ''Siamo tutti antifascisti''. Pošto se ekipi definitivno nije dalo ići, ni ovoj na bini, ni nama ispred bine, Fastidiosi su se vratili na bis sa još 2 pesme, od kojih prva beše ''La Nostra Citta'', a druga ''Bella Ciao'' na melodiju The Clash-a ''Guns of Brixton''. I tu beše kraj prve festivalske večeri. Divan prvi dan!


Drugi dan


Posle kupanja u moru i celodnevnog odmora po plažama i okolnim kafanama, drugi dan je mogao početi. Ovaj dan je po svoj prilici bio određen za malo metalskih punk pravaca, pa je bina bila uzurpirana crust/grind/trash melodijama. Drugi dan je trebalo da otvore zadrani ''Bosonogo Detinjstvo'', međutim bubnjaru je preko dana automobil prešao preko noge, pa su morali da otkažu nastup. Tako da je drugo veče, umesto u 21h nastupom Bosonogih, počelu u 21:30 nastupom slovenačkog benda ''Zaprti Oddelek''. Ova ekipa generalno dolazi iz Slovenske Bistrice, ali im je na basu Dragan, basista pulskog benda ''Nulla Osta''. Sviraju grind core i meni će najzanimljiviji momenat kod njih ostati činjenica da je pevač imao sve vreme na sebi kostim ružičastog zeca i da je s vremena na vreme mahao repom tokom svojih growl delova. Momci su svirali nekih pola sata gde su mogli da predstave svoj rad ekipi koja ih je odslušala.

Nakon momaka iz Slovenije (i Pule) na binu se penje još jedan bend sa prostora bivše Jugoslavije - Deer in the Headlights iz Banja Luke. Nekadašnji članovi banjalučkih bendova Život Piše Drame i Rahela Ferari, skejteri, krasteri i grafiti crtači napravili, esencijalno, hardcore bend, ali neocrust-screamo vokalno-instrumentalne ekspresije. Pevačica benda je imala jako interesantan vokalno-scenski pristup. Lice joj se nije moglo videti ni u jednom trenutku, ali je gorepomenutim elementima nastupa i pevanja ostavila jak dojam. Ova ekipa iza sebe ima nekoliko izdanja, mnoštvo koncerata i par turneja, i stvarno predstavlja avangardu, za naše prostore, novijeg stila u hardcore punku. Nastup je bio čista desetka i jako mi je drago što sam ih, po prvi put, gledao uživo i nadam se da će poživeti da bi i ostali koji ih nisu slušali, uživati u zvuku ovog benda, a i ja sa njima, opet.

Sledeći bend su bili Diesel Breath iz Holandije, tačnije Amsterdama. Nisam uspeo u potpunosti da se posvetim nastupu ovog benda, usled delimičnih kišnih naleta i komplikacija koje su pritom nastale (pomoć drugarima oko distribucije i spašavanja iste od devastiranja usled padavina koje su pretile da postanu elementarna nepogoda). Ono što sam čuo, bilo je zanimljivo. Dakle, crust/d-beat metalčina sa muško-ženskim vokalima. Što bi neki rekli, bend ko stvoren za Monteparadiso, hehe. Publika ih je super prihvatila i video sam da je i ekipi na bini bilo lepo. Svirali su nekih pola sata, i nažalost, nisam bio jedini koga je kiša omela da u potpunosti usresredi pažnju na binu, pa je u nekim trenucima bilo upola manje ljudi nego što bi inače bilo.

Pošto su se holandski ''dizelaši'' povukli sa bine, kiša oslabila, voda krenula ka slivnicima, red je došao za ruske, u najpozitivnijem smislu te reči, ludake. Meni definitivno najdraži bend druge festivalske večeri - Siberian Meat Grinder. Već sam imao prilike da delim binu sa ovim momcima prošle godine u Novom Sadu i da vidim koja količina energije se tu produkuje i metastazira po publici, pa sam i znao šta da očekujem. A očekivanja su defitinivno ispunjena. SMG praše crossover, dakle, spoj hc punk zvuka sa thrash metalom i još milijardu drugih muzičkih pravaca od repa, preko black metala, do stonera. Sa prvim rifom u publici je krenuo haos. Stejdždajvinzi, uspešni i neuspešni circle pit, skakanje, pogo... Totalno ludilo. Momci imaju nedavno izdati S/T album na kome su pesme sa svih pređašnjih izdanja (2 EP-a i jedan split), pa su napravili omaž ''novom'' albumu. Sviralo se ''still in the game'', ''Die on the road'', ''Fuck your life''... Po meni su momci napravila najveće ludilo za vreme pesme ''Walking Tall'' gde na početku video spota gostuje i Vinnie Stigma iz Agnostic Fronta. Inače, SMG ima dvojicu momaka na vokalima, koji tokom nastupa nose maske iz razloga očuvanja sopstevne bezbednosti jer u Rusiji nije baš najsrećnije biti deklarisani antifašista. SMG kao takav nema veze sa politikom, ali su momci članovi Moscow Death Brigade-a, koji je itekako angažovan bend. Za kraj ovog fenomenalnog nastupa, izrokali su ''Hail to the Tsar'', koja je jedna od pesama koja je ovaj bend poslala u sam vrh evropskog crossover zvuka. Tu je, opet, nastao totalni rat sa svim mogućim hc punk plesnim oružjima. Nakon pozdrava medved-caru, kraj se dogodio.

Nakon Rusa, na binu se penju Englezi. Left For Dead je streetpunk/punk rock sastav iz Londona u kojem, između ostalih, muzicira i jedan član popularnih The Restarts-a. U pola sata muziciranja, koliko su po satnici dobili, prikazali su dosta toga zanimljivog i vrednog pomena. Meni se ovo dopalo kao starom ljubitelju streetpunk. Što se nastupa tiče, vrlo korektan, ali generalno bendu imam da zamerim to što se online, sem par live video snimaka sa fejsbuk fan stranice, može naći ništa od njih za preslušati, pa su mnogi prvi put čuli ovaj bend, upravo usled njihovog live show-a na Paradisu. No, ni to nije zaustavilo ekipu u publici da se super provede. Vrlo korektan nastup.

I onda, za kraj 23. po redu Monteparadisa, ono što su mnogi u publici čekali od prvog minuta prvog dana. Wolfbrigade - Švedska. Bend koji je nasto još davne 1995. godine pod imenom Wolfpack, da bi 1998. godine bio preimenovan u današnje, zbog činjenice da je u Švedskim zatvorima postojala neo-naci banda pod imenom Wolfpack. Tih godina ih napušta i prvi pevač Jonsson, inače bivši pevač Anti-Cimexa, a na njegovo mesto dolazi sadašnji. Kad smo već kod sadašnjeg, Micke-a, car je najopuštenije nosio majicu Blitz-a na nastupu, što je meni precarska stvar, uzeći u obzir da su crust/d-beat bend. Najveću pažnju su definitivno privukli te večeri. Skupilo se krastera, pankera, skinsa, metalaca, na gomilu i svi su bili radosni. Pogo nije stajao sve vreme, mosh pit u najbahatijem modu, stejdždajvinzi i što je najbolje i uzrok tolikog ludila, ekipa stvarno razvaljuje kako svira. Posle 45 minuta svirke, ekipa je napustila binu, pa se vratila na bis od jedne pesme i tom pesmom zaključala binska vrata 23. Monteparadisa. Naravno, parti i druženje su nastavljeni do ranih jutarnjih sati.

Za kraj mogu samo reći da se definitivno čeka iduća godina. Svih hiljadu, hiljadu i po ljudi koliko je prodefilovalo kroz dvorište, kamp, unutrašnjost i koncertni prostor Rojca, zna o čemu pričam i verujem da je ovo osećanje, moje i njihovo, mutualno i da se defitinivno slažemo. Ekipa u organizaciji je sve uradila kako treba, i nadamo se da će iduće godine biti još bolje (ako je može bolje od ovoga). Do iduće godine, pozdrav Puli!

I da, poseban pozdrav ekipi sa kojom sam proveo ta 3,4 predivna dana. Ekipi iz Beograda, Novog Sada, Osijeka, Županje, Pule, Krškog, Zagreba i svakog drugog mesta koje sam zaboravio, a volim ljude odatle isto koliko i ove koje sam pomenuo!

txt: Nemanja Mitrović Timočanin
foto: Duško Damjanović / izvor: Monteparadiso fejsbuk stranica