Ne može se ućutkati „Ućuti pas“



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Skoro sam odgledao film o kultnom klubu „CBGB“ i samo jedan lokal ovde me je podsetio na njegovog parnjaka. Kada jednog dana budu snimali film o r'n'r klubu „Retro“ (Gornji Milanovac), neizostavna scena će biti ona od 19-og juna, kada je lazarevački bend „Ućuti pas“ promovisao  svoj album prvenac. Jedva čekam da vidim taj kadar u kojem je bend licem u lice sa publikom koja ga okružuje od zida do zida i neprestano peva svaku pesmu.


Već sam imao prilike da nekoliko puta uživo slušam ovaj bend, a i pisao sam o njihovom albumu „Kako da ne, kako da ne, mogu ti reći da da“, tako da sada sa sigurnošću mogu da kažem da je ovo njihov najbolji nastup na kojem sam bio, a zasigurno i jedna od najboljih svirki u mom životu. „Retro“ je savršen klub za bendove poput „Ućuti psa“ koji imaju veliku energiju i neposredan odnos sa publikom. Kada stojite pred njima osećate se kao da ste i vi deo benda i da nema one granice između publike i muzičara, već da smo svi u jednoj priči, da se razumemo i na isti način proživljavamo svaki ton. Stajali smo oko njih toliko blizu da smo mogli da čujemo njihov razgovor i da vidimo svaki gest i znak među njima, a to je ono što mi se najviše sviđa na ovim svirkama – vi ste u istoj liniji sa bendom, oči u oči sa pravim ljudima koji stvaraju muziku i ne možete da ostanete ravnodušni ako vidite koliko se daju tome. Bio sam dovoljno blizu uz gitaristu da me zakači žicama svaki put kada se okrene i ne mogu ni da zamislim kako li je njima u toj situaciji gde vas masa ljudi okružuje kao zid i ne možete da sakrijete nijednu grešku.

Ali „Ućuti pas“ je ili navikao na takav pritisak ili su toliko dobri u tome što rade da nemaju nikakav strah od takvog sudara sa publikom. Od samog početka svirke toliko su bili prirodni u deljenju emocije da mi nije ni bilo iznenađujuće zašto publika zna svaku reč svake pesme. Počeli su nastup sa pesmama „Marim“ i „Reci mi ko si“, dve tematski najsuprotnije pesme na albumu, koje su spojili u jedan niz. Prva odražava flegmatičan odnos prema svetu i nemar za sve probleme u društvu, a druga kroz (možda previše) emotivnu priču tematizuje problem narkomanije. Mislim da je u promišljenom spoju baš ove dve pesme odraz svih ideja na albumu - njihove pesme se kreću od kritičkih i politički angažovanih pesama do himni pozivnih misli kao što je pesma „Jah“ ili „Marim“. Pa tako i njihov nastup varira od pobesnelog muziciranja, kao u pesmi „Tražim“, do ska ritmova za đuskanje, kao u meni omiljenoj „Metak u čelo“.

Publika ih je pratila u takt. To znači da je, makar u Milanovcu, njihov album zaživeo i da je slušan toliko da ljudi znaju svaku pesmu, a to se najbolje videlo kada je razglas za mikrofone na trenutak otkazao i ceo lokal je sa dvojicom vokala urlao stihove pesme dok je ostatak benda svirao. Dokaz da je „Ućuti pas“ zasigurno ljubimac milanovačke publike našao sam i u tome što je masa složno nosila na rukama jednog od vokala dok je on repovao, a nema boljeg dokaza za to da ste prihvaćeni od hladnog piva koje je neko iz publike kupio gitaristi.


Mene je najviše zanimalo kako sve to zvuči bez saksofona. Na samom albumu uloga ovog instrumenta je vrlo upečatljiva, on boji sve deonice i daje atmosferičnu potporu glavnim linijama koje vuku celu pesmu. Pošto sada nastupaju bez ovog instrumenta, očekivao sam da će se to osetiti kao nedostatak, ali sve pesme su zvučale toliko puno i celovito da sam poptuno zaboravio da su snimljene sa saksofonom. I dok su neke pesme na albumu obojene melanholijom baš zbog melodija na ovom instrumentu, uživo sve pesme imaju fanki prizvuk i taj snažni gruv basa i bubnja vas tera da se neprestano pomerate. U jednom trenutku na svirci pogledao sam publiku i video sam kako svaki čovek, uključujući i konobara i čoveka na ulazu koji cepa karte, klima glavom u taktu pesme. Mogao sam da zamislim kako je i slučajni prolaznik pred lokalom osetio taj zvuk, kako su batice u skupim kolima utišali narodnjake da čuju nešto od prave muzike i kako su i ulični psi lajali u ritmu pesme.

Jedina zamerka na čitav koncert je što prekratno traje. Sam album nije duži od 40 minuta, što znači da „Ućuti pas“ mora da pravi nove pesme za živo izvođenje. Već sam izneo sve zamerke koje imam na prvi album, zbog toga sa nestrpljenjem iščekujem sledeći u kojem će se pokazati koji su put odabrali. Sudeći po novoj pesmi, koju je milanovačka publika te večeri imala priliku da čuje po prvi put, izabrali su put originalnosti i autentičnosti koja ih odvaja od svih drugih bendova sa sličnim fazonom. Mislim da je njihova glavna odlika taj neverovatni gruv i spoj dva različita vokala koji se međusobno dopunjuju i smenjuju, a u toj novoj pesmi svaka od tih osobina je došla do svog izražaja. Koliko sam mogao da primetim, i na tekstualnom planu su napredovali i uvideli su da mnogo toga može da se kaže sa manje pravih reči, nego previše običnih. Pošto su već toliko uigrani kao ekipa i vidi se da se dobro poznaju kao muzičari, mogu sebi da dozvole slobodu da više džemuju na svirkama, a publika će to znati da ceni i da prepozna kao kvalitet. Zato mi se posebno svideo bubnjar, koji je kao neka pomahnitala mašina, vozio iz pesme u pesmu, a bas bubanj mu je od jakog udarca neprestano izmicao. On je vukao ceo bend da eksperimentišu na sceni, a u nekim deonicama, kao što je onaj dab-step iz pesme „Jah“, bio je predstava za sebe, jer mu je čitavo telo podrhtavalo od ritma, a mirno je držao upaljenu cigaretu u ustima kao da pije čaj na obali reke.

    
„Ućuti pas“ je jedan od novih bendova koji, uprkos svim problemima sa kojima se suočavaju autoski sastavi i celokupna alternativna scena, uspeva da se izbori za svoje zasluženo mesto. Uveren sam da ih niko neće ućutkati, a nadam se da će još dugo i bučnije lajati zarad dobre muzike, a i naše budućnosti, jer i ja „hoću da mi dete raste uz Paka i Marlija“.

txt: Andrea Kane
foto: Stefan Vidojević, Ivica Milošević



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva