Zvuk urbane kulture u Čačku



Sviđa ti se? Javi ostalima!

  Skejt park je odmah ispod bedema, a iza njegovih tribina montirali su binu koja gleda na široku poljanu koja se prostire sve do reke. Ovde nije kao u Rambovoj pesmi „Urbano, samo urbano“ i ta često korišćena reč nije upotrebljena bez razloga. Postoji čitav jedan svet, jedna subkultura koja je otvaranjem skejt parka u Čačku dobila svoje mesto za život. Ako je suditi po koncertu koji je tim povodom održan drugog maja, taj život će biti uzbudljiv i bogat.

    Pravo je čudo šta mogu da izvedu entuzijasti željni muzike i dešavanja. I uprkos tome što nisu dobili nikakvu finansijsku, a čini se ni bilo koju drugu podršku od opštine, mladi ljudi koji su organizovali ovaj koncert su ostvarili ogroman uspeh. Dovoljno je bilo pogledati veličinu bine i kompletnu opremu na njoj, od rasvete do dim mašine, pa da svima bude jasno da ovaj koncert nije tek neki prateći, odvojeni deo programa, već njegova suštinska paralelna linija. Kada su se oko sedam sati prvi tonovi rasuli po publici, više nije bilo sumnje da će to biti svirka za pamćenje.

    Prva je nastupila Tamara Ristić, poznatija kao Kezz, čija je muzika u skladu sa idejom urbanosti u muzičkom stvaralaštvu. Ona je nastupila sama koristeći kao instrumente lup mašinu („loop machine“), klavijaturu i svoj glas, pogotovo njen glas koji je odzvanjao među drvećem i ljudima. Sećam se kako sam bio u pola rasprave sa svojim prijateljem, a kada je ona zapevala, zaćutali smo i nijednom od nas nije bilo bitno da završimo priču, hteli smo samo da je slušamo. Pre nje sam video samo Saru Renar da tako vešto koristi lup u pravljenju muzike, ali nikada nisam prisustvovao živoj svirci sa ovim „instrumentom“. Stvaranje pomoću lup mašine je interesantno jer je izvođač ogoljen pred publikom, on pravi svoju pesmu u slojevima, mora da krene od najosnovnijih deonica da bi gradio priču i dinamiku. I to jeste muziciranje pomoću mašine, ali aparat je samo medij kroz koji muzičar prenosi svoju ideju; Kezz je ta koja koristi mašinu da rasporedi vokalne i instrumentalne deonice na klavijaturi kako bi ostvarila svoju ideju. Meni kao slušaocu je beskrajno interesantno da slušam ovakvu muziku jer sam u prilici da analiziram svaku deonicu koja ulazi u strukturu jedne pesme, muzika mi tako izgleda kao igranje lego kockama. Tamarine najjače strane su njen glas i način pevanja, kao i osećaj za melodiju. U nekim deonicama to pevanje zadobija orijentalan prizvuk, ali daleko od onog narodnjačkog orijenta, već ima mnogo psihodeličniju atmosferu. Taj osećaj je posebno izražen u pesmama gde ritam sekiciju gradi glasom i šumovima.

Ono što je najveća opasnost kod stvaranja pomoću lupa je jednoličnost linija i monotonost pesme. U njenim kompozicijama ima prostora za raznolike instrumentalne deonice koje bi dale na dinamici i slikovitosti same numere. Postigla bi sadržajnost ako bi prateće linije, koje pravi na klavijaturi, bile različite, drugačijeg ritma, sinkopirane ili jednostavno melodijski drugačije u odnosu na glavnu temu.
    Posle druge-treće pesme javio se neki tehnički kvar zbog kojeg je neko vreme bila onemogućena da nastavi sa korišćenjem lup mašine. Za nju je to svakako bio najgori trenutak nastupa jer je u narednih petnaestak minuta pokušavala da osposobi aparat kako bi nastavila, a publika ju je gledala sa očekivanjem. Da sam mogao da joj pomognem tad, rekao bih joj: „živimo u Srbiji i nikad se ne zna kada će naša kineska, polovna oprema da nas izda. Ako je lup otkazao, tu ti je klavijatura, i dovoljno je da odsviraš neku pesmu koju voliš i da oduvaš ljude, jer si ih već kupila nastupom.“ Nisam bio u mogućnosti da je posavetujem, ali je srećom imala vremena da odsvira još neku pesmu. Poslednja pesma je bila „Etno betmen“, obrada grupe Škank, koja je toliko dobra da bi škankovci mogli mirno da je prepišu na Kezz. Time je završila svoj, a započela niz odličnih nastupa.

Zbedem, foto: Bojan Pajić
    Posle nje je nastupio „Zbedem“, najmlađi bend te večeri, nove nade za čačansku scenu. Svirali su klasike panka i zagrejali su publiku sličnog senzibiliteta. Pored obrada odsvirali su i nekoliko autorskih pesama u kojima se vidi da imaju ideje i potencijal. Ne može se reći da su virtuozi na svojim instrumentima, ali je primetno da su na dobrom putu, da se posvećuju muzici i da su uigrani kao bend. Bili su tačni u sviranju, pravili su prelaze na keca i upadali svi u isti takt. To je dokaz njihove ozbiljnosti u radu i još jedan razlog da se od ove ekipe očekuje u budućnosti. Kod ovakvih bendova koji sviraju obrade, za mene je izbor pesama najbolji pokazatelj da li su na pravom putu. Zbedem ima odličan repertoar, a to se odražava u zvuku njihovih autorskih pesama, možete da prepoznate uzore koje imaju, ali je nov izraz ono što je važno. Kupili su me obradom obrade – svirali su „Nebo“ od Električnog Orgazma u verziji od Bjesova. Time su pokazali da dobro poznaju lektiru, a i napravili su omaž komšijskoj publici i gradu. Sličan lep gest je pokazao i gitarista noseći majicu Hit baj pejna („Hit by pain“), njihovih starijih saboraca na muzičkoj sceni Čačka. Sviđa mi se i ime njihovog benda, Zbedem i time nagoveštava da je na dobrom počektu da donese nešto autentično, čačansko, u muziku. Pred njima je dug put i mnogo rada, pogotovo na artikulaciji zvuka, od boje distorzije na gitari do frontmenovog načina pevanja. Sve mora da postane malo razumljivije i stilizovanije da bi Zbedem iskoračio i zaslužio svoje mesto na sceni.

    Oni, a i svi drugi prisutni, su mogli da nauče od Morbidne krave („Morbid cow“) da nekad u muzici nije najvažnija muzika. Meni je ovo bio najbolji i najgori nastup najdugovečnijeg milanovačkog hard kor benda. Najgori u tom muzičkom smislu, jer sve je škripalo i pištalo, kako zbog tehničkih problema, tako i zbog konstantne mikrofonije koja je pratila svaku pesmu, a da ne pominjem ispade i mašenja u aranžmanima. I oni su gubili vreme sanirajući tehničke greške u opremi, ali su ipak stigli da odsviraju njihove najpoznatije pesme i da podignu atmosferu u publici, koja je postajala sve brojnija.

Morbid Cow, foto: Bojan Pajić
Morbidna krava će sigurno imati mnogo boljih svirki, ali teško da će imati bolji nastup. Svaki trenutak je bio filmski: njihov bubnjar je ušao u legendu probijajući doboš drugi put za redom, ovoga puta sa obe strane, zbog čega je Gile, jedan od frontmena, morao da postane Mister Ken („Mr. Can“) i da odrepuje fristajl dok je solo gitara zavijala, a drugi frontmen, Dobriša Docke, je motao pljugu sedeći u turskom sedu na čelu bine, da bi sve prešlo u potpuni haos u šutkama uz pesmu „Lik maj fikšn“ („Lick my fiction“), a konačno eksplodiralo u završnici sa pesmom „Soulkejdž“ („Soulcage“). Naravno, tu je bio i Dobrišin govor, kolektivno opraštanje od gorepomenutog bubnjara i probijača doboša, kome je ovo bila poslednja svirka u „Morbidnoj kravi“, i koji je iskoristio blizinu mikrofona da zaurla izjave ljubavi za svoju ženu. Za publiku koja ih ne zna, ovo je verovatno bio šok, ali za sve nas koje je „Morbidna krava“ već zadojila, ovo je bilo dobro zezanje. Emocija koja postoji u bendu, energija između tih ljudi se osetila i u publici i iako su bili na bini iznad nas, bili smo u istoj ravni kada su nam pokazali i svoje slabosti i svoju veličinu kao ljudi u bendu. I gitarista „Krave“ je pokazao lep gest noseći majicu benda „Soulkejdž“, što pokazuje da i među većim bendovima postoji odnos poštovanja i drugarstva, bez sujete i zavisti.

Hit by Pain, foto: Bojan Pajić
Za hard kor publiku zabava je tek počinjala. Hit baj pejn („Hit by pain“) je zauzeo binu. Do sada sam ih slušao samo u Milanovcu, u malim lokalima, tako da mi je posle ovoga postalo potpuno jasno zašto ovaj bend ima tako odanu publiku. Potpuno su vladali scenom: osim gitariste koji je bio nešto statičniji, ostali članovi benda su besprekidno bombardovali publiku tvrdim zvukom i energijom. Frontmen je između pesama lagodno komunicirao sa publikom, dobacivao je pojedincima, pozdravljao komšije i osećala se prijateljska atmosfera. Iz te lagane priče, prelazio bi u gruvanje i grmljavinu, pogotovo kada bi mu se basista pridružio kao drugi vokal. Publika je divljala. Meni su hard kor pesme mahom nerazumljive, ali video sam mnoge u publici kako se izdižu nad ljude i urlaju reči pesama. Čini mi se da je Hit baj pejn imao najsnažniji udarac, bili su toliko glasni da sam osećao bas u kostima i kada sam otišao skroz do reke.

Znate kako za neke ljude kažu da su umetnici u svom zanatu? Kao kad je automehaničar toliko dobar majstor da kažu za njega da je umetnik, tako su momci iz „FTP-a“ toliko dobri zajebanti da im se mora odati priznanje. Mislio sam da je početak njihovog nastupa zapravo neka greška, video sam dvojicu momaka na bini, a jedan od njih je raspravljao o kvalitetu čačanske rakije mašući plastičnom flašom od litar i po. Već tim prvim pričama atmosfera je iz nadrkanog hard kora prešla u opušteno zezanje iz blokova; neverovatna transformacija od usmerene agresije do smeha i zabave. Nisam ni znao da će oni nastupiti, a nisam znao ni za njihovo postojanje. Sećam se da mi je ortak iz Studenjaka jednom prepričavao kako se dobro zezao na nekom njihovom nastupu i da mi je tad pustio na telefonu „Fudbal, fudbal“. Prećutao sam pomisao da je potpuno skrenuo i da je ta pesma, za koju on tvrdi da je nešto najbolje što je čuo, za mene najveća glupost na svetu. Međutim, kada sam istu pesmu čuo sa bine na danima urbane kulture, bilo mi je jasno koliko sam bio u zabludi. Svi su pevali u glas, a ja sam oduševljeno skandirao deonicu „to fudbal!“, iako je poslednja utakmica koju sam gledao ona na kojoj je Mijatović omašio penal. FTP je za mene bio otkrovenje večeri, jer je publika mahom bila u hard kor fazonu, a oni su uspeli da svima prenesu svoju energiju i nateraju ljude da đuskaju.

Bend originalnog imea „Ne tamo“ nadovezao se na hip-hop bit svojih prethodnika, ali ga je izneo na novu visinu, jer je umesto matrica imao odličan bend da pravi gruv u stilu najboljeg Mesiv Ateka („Massive Attack“). U ovom bendu postoji raznolikost i čudnovato ukrštanje žanrova. Od onoga što je počelo kao trip-hop, stiglo se do daba i fankija preko panka i nojza. I sami su rekli kako je njihova muzika kombinacija svega i svačega, ali je taj oksimoronski pristup u kombinovanju žanrova za mene malo problematičan. Mislim da je odlična ideja da se suprotni žanrovi mešaju i spajaju, ali ti prelazi među njima, veze koje ih objedinjuju, moraju da budu smislene i u skladu cele pesme, inače će sve izgledati kao nalepljeni delovi sa različitih tela. Tvrde pesme previše odudaraju od onih ambijetalnih. U toku svirke su se zamenili bubnjari i od tog trenutka slušao sam samo najbolje od njih: sjajne instrumentale koji imaju svoju priču i koji vas vuku gruvom iz jednog mesta u drugo. Jedan od pevača je imao instrument koji nisam mogao da identifikujem, a ličio je pomalo na gitarsku pedalu koju je držao u rukama i pomoću koje je pravio zvučne efekte koji su savršeno popunjavali pesme. Takav zvuk su imali i na početku nastupa, ali su u tom delu tekstovi i pevanje drugog vokala pomalo odstupali od čitavog benda, jer je muzika stvarala mnogo prostora za široku priču, a on se u lirici držao nekoliko motiva koje je vrteo u krug i to je izneveravalo očekivanja. „Ne tamo“ je ipak odveo ljude na pravo mesto, jer su mnogi istupili iz pozadine i igrali zaneseno pred binom.

 Publika se iz ovog zvuka vratila u hard kor na velika vrata. Ne znam da li sam ikada prisustvovao boljem otvaranju nastupa od onoga što je uradio Soulkejdž („Soulcage“). Pustili su pesmu Ejndžel („Angel“), baš od Masiv Ateka, da polako gradi tenziju u vazduhu. Članovi benda su stajali okupljeni u polukrugu oko bubnjara, okrenuti leđima publici, klateći se uz uvodnu melodiju pevanja sa snimka. Čekali su da se tenzija na samom snimku podigne, a na prelazu u pesmi su uključili svoj zvuk i zagruvali. Frontmen benda je zaurlao: „'Ajmo buđenje!“ i svirka je počela, najtvrđe moguće od starta. Iako iz malog grada, Soulkejdž ima svetski zvuk i način na koji iznose ceo nastup je daleko iznad prosečne svirke. Svaki član benda na bini je priča za sebe, ali svi su u istoj ideji čitavog benda. Pevač odlično kontroliše masu, što se posebno moglo videti kada je podelio one u prvim redovima na dva dela i pozvao ih u sudar na prelazu u pesmi. Ono što je Vlade iz Hit baj pejna započeo deleći binu sa Morbidnom kravom i pevajući refren jedne pesme, frontmen Taunšip rebeliona („Township Rebellion“) je nastavio pevajući sa Soulkejdžom. Mislio sam da će podignuta bina zaustaviti milanovačku publiku koja ima običaj da se penje po sceni i otima mikrofone, ali to se desilo i ovog puta – pri kraju nastupa na bini je, uz članove benda, skakalo još desetak ljudi iz publike.

Ekipa iz Valjeva sa svojim obradama Rejdža („Rage Against The Machine“) se savršeno nadovezala na usijanu atmosferu posle Soulkejdža. Hard kor ekipa je i dalje imala snage iako je već bilo jedan iza ponoći. Već na prve rifove ljudi su poskakali u ogromnu šutku pred binom. Taunšip je krenuo silovito i videlo se da su tek počeli sa gruvanjem kada je policija prekinula muziku zbog zakona o javnim okupljanjima, ili kojeg god zakona iks, koji nalaže da svi lokali mogu da rade do jedan, pa tako i sva okupljanja moraju da se završe do tog sata. Publika je složno skandirala „Vučiću, pederu“, ali već je bilo kasno, toga je trebalo da se sete kada je zakon stavljen na dnevni red, sada je svaki vid protesta i pritiska na organizatore bio besmislen. Takav kraj je došao kao logičan završetak gomili sitnih problema koji su se javljali tokom cele manifestacije i mislim da je ovo dobra lekcija za organizatore na šta sledeći put da obrate pažnju. Dužina nastupa pojedinih bendova može da bude i kraća, treba dati razloga publici da budu tu od početka, a ne da podjednako dugo sluša glavne sastave i bendove koji sviraju obrade. Iako je to pošteno i lepo prema manjim bendovima, nije funkcionalno na ovako velikim dešavanjima gde muzički program traje preko šest sati. Ja sam bio tamo od početka i bilo mi je jako teško da ispratim kasnije bendove koje sam hteo da čujem, a nisam čuo Škank zbog kojeg sam i došao – oni nisu ni izašli na binu, bili su poslednji po programu. Zbog toga satnica mora da bude dobro isplanirana i da se poštuje bez obzira na okolnosti. Neophodan je i pouzdan binski tehničar koji će da nadgleda opremu, a ne da zbog svakog problema nastane vakum od po deset minuta dok muzičari, koji su već malo popili, otklone problem.

  Ipak, i pored svih većih i manjih propusta, organizatori ovog koncerta i čitave manifestacije, zaslužuju svoja imena isklesana u zidu istorije Čačka. Zaslužuju biste na gradskim trgovima. Zaslužuju ikone sa svojim likom u bogomoljama. Odradili su ogroman posao koji uopšte nije lak i uspeli su da pokrenu ljude i otvore nove mogućnosti za svoju zajednicu. Siguran sam da je ovo početak jednog odličnog festivala, a i nastavak jednog lepog prijateljstva među svim ljudima koji su toga dana uživali u muzici.
  
Andrea Kane



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva